НЕ ДОЗВОЉАВАЈУ НАМ ПОВРАТАК У НОРМАЛНОСТ
Корона је одавно престала да буде пука пандемија, а постала је облик владавине. И то, по свему судећи, трајан облик владавине. И то, опет по свему судећи, на глобалном нивоу. Метода „доктрине шока“ примењена је да се постигне тзв. „велики ресет“: планетоцид маскиран у здравствено – еколошке мере намењене свеопштем „опоравку“; то јест, богаћењу крупних капиталиста и банкократских мафијаша, али не и бољитку обичног народа. Угледни италијански философ, Дијео Фузаро, веома је је јасан: “Жао ми је што морам да најавим не баш поучне охрабрујуће вести, јер ова ситуација никада неће престати. Позивам се на књигу једног од гуруа Форума у Давосу Клауса Швабa „Велико ресетовање“, а тај форум је ове године имао расправу о великом ресетовању у складу с епидемиолошком опасношћу. У тој књизи Шваб каже да се многи питају када ћемо се вратити на нормалност? Одговор је – каже он – никада! То је зато што смо у ствари већ ушли у нову нормалност. Епистемолошки неочекивани догађај је постао хроничан, пошто се не може више говорити о неочекиваности, јер се сада, после целе једне године, не може више говорити о ванредној опасности. Наиме, колико дуго се неко стање може легитимно називати неочекиваним и ванредним, можда месец дана, можда два, али цела једна година трајања те опасности значи да је то нова нормалност. Очигледна последица је да мере предвиђене за неочекивану опасност – као забрана окупљања, затварање позоришта и јавних места окупљања, повремене забране свега до мере полицијског часа – треба да трају док траје неочекивана и ванредна опасност, али ако опасност траје у бесконачност, онда те мере постају бесконачне. Ту тезу одавно подржавам и она се, нажалост, показује исправном, јер изгледа да је оправдава стварност у сваком њеном делу. Пандемија је бесконачна, јер мора бити бесконачна. Ако би она престала, онда би престала и нова нормалност, па бисмо се морали вратити на нормалност пре ковида 19.“(1)
Нормалност пре короне – шта то беше?
А ШТА АКО УКИНУ ШКОЛУ?
Страшно, али је баш тако како каже Фузаро – ванредно стање може да траје довека: а у ванредном стању може се десити било шта. Колико год вам то чудно звучало, све у чему смо доскора живели можда ће бити преко ноћи укинуто. Рецимо, школа: шта ће нам школа, кад деца могу да уче „он лајн“? Ионако се сувише троши на просвету, а ти просветари, наравно, „ништа не раде, само иду на распусте“. Школа је место социјализације, а сви треба да буду само отуђени потрошачки са смарт телефонима у руци!
Укидање школе – пројекат 21. века, века у коме људи треба да буду робови транснациоалног капитала и вештачке интелигенције која му служи!
Не верујете?
Нисмо веровали ни да ће овако нешто, попут коронократије, икада бити могуће. А постало је! Носите маске, гушите се – а послови и дани око вас нестају, као да их никад није ни било!
НАМЕТНУЛИ СУ НАМ НОВЕ НАВИКЕ
Показна вежба са пробољеним човечанством изведена је крајње озбиљно. Рецимо, доживели смо тријумф новог потрошача који, у страху од пандемијске смрти, све обавља преко Интернета. Опет Фузаро:“Сумњам да ћемо се икада вратити на неку нормалност, јер ушли смо у еру пандемија, а нове још смртоносније долазе. Дакле, није толико проблем само у томе када ће престати ова пандемија већ и у томе што ће после ове бити нових које многи већ најављују. Наравно, највише су погођени сектори који раде у директном контакту с људима, мислим на позоришта, рецимо на продавнице. Поводом нове нормалности претпоставимо ad absurdum (свођење на апсурд – прим. прев.) да можемо рећи да се од сутра враћамо на стару нормалност. Можемо то рећи, али ми се никада више нећемо вратити на стару нормалност, јер су се у нас усадиле нове навике. Ево само једног примера: куповина преко интернета на комерцијалним платформама. То је многима било непознато раније, а сада је то постало нова нормалност. И ту неће бити повратка на старо. Наравно, ко ради на нивоу забаве, на нивоу контакта с публиком, или ресторани, доживеће најтеже ударце, што се већ види. Ту је, нажалост, реч о томе да се мора радити на репрограмирању. Рецимо биоскоп. Много онога што је било биоскоп сада постаје интернет-биоскоп. Ко ће данас ићи у биоскоп ако може то да гледа на јутјубу? Много рада у фирмама се претвара у рад од куће. Дакле, реч је о комплексној реорганизацији. Да се разумемо, многе те ствари су постојале и пре епидемије, јутјуб, „Амазон“. Али сада је још јачи подстицај њима дат доласком ковида 19, што би могло довести до епохалног скока. „А“ је једнако „Ц“. И „Б“ је једнако „Ц“. Онда је и „А“ једнако „Б“. Тако би могао парадоксално да се догоди и ковид после ковида. А прави проблем је што се многе компаније већ принудно престројавају у том смеру прилагођавајући се тој ситуацији која траје већ једну годину и не може се више сматрати неочекиваним догађајем, него је то неочекиваност која је мутирала у нову стварност и која производи адаптабилност на њу чиме се метаболизује стање резидента, односно понашање некога ко трпи и иде даље као да се ништа не дешава.“(1)
Трпимо као да се ништа не дешава. И господари хаоса то знају, зато све више стежу, све више закључавају, и све више уносе страха и панике међу људе.
Уплашени потрошач никад неће бити слободни бирач! Шта да бираш ако ти је смрт стално над главом?
СМРТ ДЕМОКРАТИЈЕ И КОРОНОКРАТИЈА
Нови тоталитаризам почиње потрошњом, али завршава политиком. Јер, политика је потрошња, нарочито данас, у доба канцер – капитализма, када је све постало роба. Фузаро нас учи:“Категорија куповина које нису неопходне, које често намеће интернет, јесте нечувено насиље, јер ко одлучује шта је битно за мене, тебе или наше пријатеље? На пример, продаја поклопаца за биде. За многе су ти поклопци сасвим неважни, али се намећу интернетом, јер је та продаја животно важна за продавца. Али тим поводом поставља се питање ко одлучује шта је важно за некога а шта није важно, поред насиља да се намеће шта је важно, а шта не? Погледи су различити, јер за онога ко стоји за шанком животно је важно да неко попије кафу за тим шанком, а за онога ко пије ту кафу није нарочито битно хоће ли је наручити или не.
Десила се ових дана баш узнемиравајућа ствар, поред тог насиља над самим изразом шта је битно а шта небитно. У демократији грађанин одлучује шта је битно за њега, а не власт. Рецимо, јуче (20. марта 2021 – прим. прев.) на протестима у Торину на једном тргу интервенисале су снаге реда, које су казниле учеснике и прекинуле манифестацију, зато што нису поштоване неке норме међу којима и „катанчење“, јер ако си у Торину у црвеној зони „катанчења“, не смеш изаћи из куће. То је забрана јавних окупљања. Па ко не би приметио да смо у фази ауторитарне инволуције? Зар није демократија поредак у коме грађани ипак и увек имају право да се окупе? Зар није нашим уставом загарантована слобода говора на сваки начин и у сваком контексту? То је нешто веома опасно у свом исказу и седиментацији те навике у новој нормалности.“(1)
Рат против демократије, наравно, води у тоталитаризам. А тоталитаризам, како рече Иван Иљин, није у облику, него у обиму власти. Стаљинова Совјетија се звала „народна демократија“, зар не?
Али није била демократија, наравно.
И коронократија није демократија.
КАКО ЈЕ У СРБИЈИ?
У свом тексту „Пандемија и протести“, Слободан Иконић каже:“За годину дана, од када се појавио вирус корона у Србији, њени житељи су се суочавали с болешћу, хоспитализацијом, карантином, респираторима, смрћу… Било је и политичких нереда, али и солидарности, подршке, вакцинације и оздрављења. Годину дана је дуг период и, што би се колоквијално рекло, дошло је до „замора материјала“. Као и у свему када ћутање и трпљење има своје границе. О трећем таласу пандемије, анестезиолог у ковид болници Батајница Дејан Марковић за РТС каже да је разлика у томе што су сви сада старији за једну годину. Уморнији су, нису уопште имали годишњи одмор, или је био скраћен тако да им сваки следећи талас пада све теже.“(2)
Људи су се уморили, слошило им се од свега. Као да живе, већ годину дана, у некаквом рату, коме се не види ни краја, али ни смисла.
А шта ако ми јесмо у рату?
Тај рат се зове „велики ресет“.
У сваком рату је најнеопходнија трезвеност. Најчешће се гине од страха и панике, а не од метка. Важно је да разумемо шта се збива, и да се не миримо са „новом нормалноћшу“, која је стара ненормалност. Реците нам, дакле, господо са власти – кад се ово завршава? Хоћемо да идемо на посао, у школу, у ресторан. Хоћемо у цркву на молитву. Хоћемо да се опет дружимо као некад. Не можете нас натерати да све купујемо преко Интернета.
Не желимо да довека носимо маске.
УЛОГА ДВЕРИ ДАНАС И ОВДЕ
Улога Двери у наше доба је, између осталог, у сталном подсећању Србије на чињеницу да су демократија и људска права ( али не на начин на који их нуди НАТО Империја, и не преобликована коронократијом, него суштински, онако како је човеку неопходно и једно и друго ) насушне у нашем часу, и да кловновска епоха Александра Вучића није замена за истински политички и јавни живот. А тек није решење за економију, која све више посрће под теретом коронократске кризе и неспособности ове власти да било шта реши.
Зато озбиљно и одговорно треба корачати у будућност која ће наступити после епохе коронократије.
Двери су позване на озбиљност, и дужне су да сведоче о одговорности за речи и дела која нам могу помоћи да пребродимо кризу у којој смо се, скупа са човечанством, обрели.
Др Владимир Димитријевић
Упутнице: