Понекад се сваком смучи кад види да се, већ деценијама, не разведрава над Србијом; нарочито се човеку смучи под влашћу једног кловновског безумља, које све више бива криминализовано и опасно по живот. Ипак, не треба одустајати. Треба бити храбар, одлучан, борбен. И сећати се.
ОД ГРОФА БРАНКОВИЋА ДО КАРАЂОРЂА
Ко год је, међу Србима, желео да његов народ буде слободан и срећан међу другим народима, морао је бити спреман да страда. Рецимо,1683. појавио се међу потомцима Светог Саве умни и учени гроф Ђорђе Бранковић, аутор значајне хронике о свом народу, који је, пет година касније, позвао „Илире“ (Србе) да обнове древно царство. Одмах је био ухапшен и од стране хабзбуршког цара Леополда Првог бачен у негве, у којима остаје све до смрти, 1711. године. Историчар Јован Пејин каже: “Разлог његовог уклањања је јасан. Својим позивом народима Илирика на обнову српске државе,починио је смртни грех – угрозио је интерес Ватикана, Немаца и средњеевропске римокатоличке монархије у успону“.Био је ту и Карађорђе. Опет Јован Пејин: “Идеју Филики Хетерија – ослобођење од Турака, Карађорђе је прихватио. С намером, да покрене нови устанак,дошао је у Србију 1817. године.Његов долазак узнемирио је Аустрију и Турску. Требало га се решити. Опасност по интересе Аустрије, Турске, Француске и Велике Британије била је на видику. Речене силе, сумњале су да би Русија, где су хетеристи били у царевом окружењу, могла помоћу Србије да оствари своју историјску мисију на Балкану и стекне одлучујући утицај на Леванту“. Зато је убијен.
ОД КНЕЗА МИХАИЛА ДО СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА
Зато је убијен и кнез Михаило Обреновић, чији је циљ, по Пејину, био „јака војска,неговање српске, словенске и свехришћанске солидарности“, па је „осуђен на смрт, после добијања градова 1867,и одласка турских војника из Србије и буђења Балкана са Србијом као центром“. Страдали су и други, попут народног вође Срба у Аустро-Угарској, Светозара Милетића, онога који је хрватског бана Рауха, верног стављеника Беча и србомрсца, подсетио да је слуга туђина и да су његове присталице „већином битанге, које су из белог света, из рајха или орсага са пинклом, торбицом на леђима стигле да жаре и пале, баш као Турци у Босни“, додајући, пркосно:“Но, причекај мало, харамијо, није још изгинуло колено српских соколова“. Зато је оптужен за „побуну, поругу Хрватског сабора и увреду бана“. Милетић је читаоцима своје “Заставе“ поручио: “И Срби као и Чеси мораће се дати затварати и тако протестовати против неправде. Треба коло једно створити, из којега ће заточници редом низати се.Кад толики јунаци могоше и могу гинути и ране добијати на бојноме пољу,зашто да не буде ко од нас за истину и правду,за народност и слободу, затворен“.
ОД ПРИНЦИПА ДО ДРАЖЕ
А Гаврило Принцип, оптужен ( од стране Беча некад и историчара у служби идеолошке историографије Вашингтона и Брисела данас), да је крив за Први светски рат, иако је, жедан слободе и права за потлачене, у Фрању Фердинада пуцао као у главешину окупаторске солдатеске у родној му Босни и Херцеговини и вођу ратне странке у КundК монархији, која је спремала напад на Србију? А ђенерал Михаиловић, који је, борећи се за слободно Србство у слободној Југославији, предат на милост и немилост свог идеолошког непријатеља?
Ево, и Принцип и Дража се памте до данашњег дана. На њиховој жртви може се градити будућност српског народа.
ПОД СТЕГОМ
Сви који су се борили у повесници свог народа уписани су златним словима. Зато, и данас, под стег слободе и крста, као што нам поручује у причи „Пуковска застава“ још један трагични српски херој, Драгиша Васић, описујући заједничко прегнуће ослобађања Старе Србије: „Гле како је једно велико и опасно предузеће сјединило најразличитије људе! Ми се пријатељски привијамо један уз другог све више, осећамо топли дах нашег најближег друга. У нашим устима, очима и образима и загрљени осећамо да је ово тренутак кад један другом треба да праштамо. Ми добро знамо шта нас чека и дрхтимо, зуби нам цвокућу. И као умирући кад узима причешће за смрт, занесен искључиво једном мишљу, тако и ми заборављамо све осим — Бога.“
То и ми, у овој мрчави зла, да не заборавимо: Бога и славну заставу српску.
Од нас се, бар за сада, не тражи да гинемо, па ни да идемо у затвор. Од нас се, сада, тражи да не одустанемо од борбе, и да не предамо идеју Двери – а то је идеја породичне Србије верне Богу и себи. Морамо наћи снаге, без обзира на околности, да корачамо путем оних који су, као Јован Дучић, знали да се само буктињама збори кроз тмине.