ДУЧИЋ СТИЖЕ У АМЕРИЦИ
Србија не би оволико страдала да није националне издаје. О овоме што нам се збива, и о кривици за таква збивања, је, као о вечном националном архетипу, својевремено писао Јован Дучић у стиховима „Песме“, настале у Америци 1943, где је овај генијални српски вук самотњак био битку за истину о страдању свог народа у НДХ ( а ту истину прикривали су сви, како западни „савезници“ тако и, да се Хрватима не замере, чланови наше Владе у избеглиштву; о „братство-јединство“ титоистима да се и не говори. ) Ове године, у септембру, навршава се осамдесет година од када је Дучић стигао у САД, да се, о свом руху и круху, бори за правду. Ближила му се смрт, а он је, поред генијалне „Лирике“, метафизичке Књиге над књигама, писао и ниску родољубивих стихова, међу којима је блистао страшни „Врбас“ ( „Носи, српска реко, крв наших синова“; и још: „Пре свачији сужњи но ичије слуге“)…
ПЕСМА ЗА УЧЕЊЕ НАПАМЕТ
И тако сам, листајући по сећању, дошао до Дучићеве предсмртне „Песме“…
“Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали, и све тлачили.
И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима,
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.
С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!
На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре…
И мртве уче сад да мирују.
Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.
Ломан је, роде, мост на провали,
Свуд су у причест отров ставили…
С лупежом све су новце ковали,
Са кривоклетником завет правили“.
ВЕЛИКА СРБИЈА И СРБИЈА ВЕЛИКА
У свом америчком, мисионарском изгнанству, Дучић је, свом силином свог ума, ударио не само на један од најсамосвојнијих народ на свету, Хрвате ( самосвојне не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде), него и на издајнике у српској елити, који су свој народ и довели до Јасеновца и Јадовна. Јер, усташе су, пре покоља у Глини, жртвама заточеним у храму јасно рекли да су на нож осуђени још 1918. године. А 1918. године не би било без великих србијанских утописта који су мантрично понављали „Брат је мио које вере био“, и певали химне троименом СХС народу, који једва чека слободу од пијемонтског Београда. Обрачунавајући се са југославизмом, Дучић пише у свом чланку „Велика Србија и Србија велика“:“Када смо изишли из ратова 1912-1918, Србија је била постигла највећи престиж међу народима: три победничка рата, ненадмашне заслуге српске војске, сјајно место српске династије, финансијски кредит без такмаца, најтешња веза са савезницима, најкултурнијим и најбогатијим. Сутрадан после тога, Србија је дала готовину за вересију. Без икакве потребе она је пришла стварању Југославије у заједници са католичким народима, који никада нису имали са Србима заједничку историју, ни заједничку традицију, ни заједничко законодавство, ни заједничку културу и навике/…/Никад Хрвати, ни у здравицама, ни при последњој чаши, нису изразили жељу да српски Београд буде њихова престоница, српски краљ њихов краљ и православна већина да буде већином у њиховој држави.“ За такву трагичну одлуку о стварању Југославије били су, по Дучићу, крви пре свега представници самоуверене србијанске елите, који нису знали с ким имају посла, нити су познавали „хрватску малу историју“ и „хрватску чудну и компликовану психу“…А онда је, у СХС утопији, од Срба скривана хрватска мржња према заједничкој држави, и њихова спремност за обрачун са „шизматичком“ већином која му је био „крв на очима“. Српска политичка елита је издала народ који јој је веровао, као што се, у многим, премногим случајевима, збива и данас.
ВОЂЕ У ПОНОР
Дакле, они који је требало да виде ОСЛЕПЕЛИ СУ; народни вођи, политичари и знатан део интелигенције, повели су народ у понор. Зашто – дознајемо у првој строфи Дучићеве „Песме“: трагали су само за својом срећом, и трудили су се да се што више окористе и накраду. Сишући крв ближњима, настојали су да га омаме идеологијом самозаборава ( утапања у непостојећу „троименост“ ), као што га данас омамљују евроунијатским лажима ( а воде нас у ропство). Спремни су да са убицама и издајницима стварају некакву кошмарну будућност, причајући о томе да њихова утопија ( на српском: НИГДИНА, НЕДОЂИЈА ), нема алтернативу, чиме, како рече Мило Ломпар, несвесно објављују срж свога пројекта: СМРТ НАРОДА који воде (јер само смрт нема алтернативу ). Сви мостови , који треба да човека пребаце преко историјских понора на неки светли заједнички циљ – ломни су и непостојани. Али, шта је најстрашније, управо по Дучићу? То што на згаришту његовог народа, ојађеног, осакаћеног, кланог и убијаног, држе своје сумануте пропагандне говоранције, пирујући на свеопштем губилишту ( какав човек треба бити па у НАТО водити Србе међу којима се сваке године од тумора разболи 20 хиљада људи – од тога преко пет стотина мале деце –што је последица НАТО уранијума баченог у бомбардовању 1995. и 1999. године ? )
НАУЧИМО ПЈЕСАН
Дакле, мој добри роде, уместо било какве премудре аналитике ( није аналитика на одмет, али брзо изветри ), научи Дучићеву „Песму“! И рецитуј је , у себи и наглас, кад год налетиш на лажне вести „медијског сервиса европске Србије“, кад год ти причају о кандидатури за чланство у Нигдини, кад год твоје мртве на стратиштима широм бивше Југославије ућуткују и кад год нам навлаче лудачку ЕУ кошуљу. Јер, како рече један други песник ( „Оно што остаје, утемељују песници“, шапуће нам Хелдрелин ), Миодраг Павловић, у песми „Научите пјесан“:“У рату овом који сећање брише,/ научите пјесан, то је избављење“. Дучићева „Песма“ је наша данашња ПЈЕСАН.