Случај Југослава Кипријановића, уредника портала ИФН

В чјом дела

Јуришници глобалистичких центара моћи (видети, на њиховом сајту, ко их подржава, па ће све бити јасно) из агресивно тужибапског удружења политичких хомосексуалаца „Да се зна“ наставили су са својом тужибапском кампањом, овога пута против активисте Светског конгреса породица, Југослава Кипријановића. Тужили су га и ружили својој симпатизерки и „боркињи“ против права на слободу мишљења, Поверенику за заштиту равноправности Бранкици Јанковић – опет за дискриминацију, говор мржње, нетолеранцију, одбијање да им се поклони, итд.  

Тужи-ружи јуришници чак ни не знају (или се праве да не знају) да Кипријановић, иако се никад није одрекао својих породично – политичких убеђења, није „високи функционер Двери“, мада јесте, и даље, на првој линији одбране породичних вредности у Србији. Они морају да помену „Двери“ зато што је то покрет који се отворено супротставља њиховој глобалистичко – тоталитарној идеологији и који „дасезнаовци“ желе да уклоне са политичке сцене. Али, ништа мање, они желе да ућуткају сваког ко не признаје њихово „право на брак“ и захтев за редефинцију породице. А Југослав Кипријановић је један од оних којима би, у име свих глобалистичких квислинга Србије, да запуше уста.

Тако ће се Кипријановић наћи на путу „топлог зеца“ у постмодерној верзији „постистине“ – прво те Повереник Јанковић (у кога нико, осим „Да се зна“ и сличних, не може имати демократско – дијалошког поверења) прогласи за „дискриминатора“, па те „Да се зна“ баци на суд, где те месе и развлаче годинама, како се десило и потписнику ових редова, чији прогон траје од 2018.

Али, да са личног одмах пређемо на начелни план, и да, по ко зна који пут, покажемо шта је циљ и смисао нових тужби, оптужби и притужби младих и полетних квислинга у служби Џоука Бајдена (Joke Biden) и антихришћанско – кловновског Брисела.

Постмодернизација сексуалности – нови комунисти на делу

Познати француски мислилац, Паскал Брикнер, у књизи „Парадокс љубави”, указује на то докле се стигло у „постмодернизацији” сексуалности.

Тако је „антимаскулиниста” Кон Бендит 1998, тридесет година после „шесетосмашких“ раних радова у име Маркса и Енгелса, објавио манифест у коме истиче да је мушки полни уд превише агресиван, и да више не треба да служи за пенетрацију. Сексуални однос се мора обављати само нежним додирима и другим начинима „стимулације партнера“.

Феминисткиње су, већ одавно, почеле да захтевају да мушкарци више не уринирају у стојећем ставу, него да седе на ВЦ шољи као жене – да не би били агресивно самоуверени.            

Постмодерна тражи да се више не говори „Волим те”, јер ово „те” указује на поседовање и доминацију, који репродукују „буржујску породицу“.

Године 2007, шведске феминисткиње су захтевале да пливају без горњег дела купаћег костима на свим базенима и плажама – јер ни мушкарци не носе грудњаке кад пливају. Треба, налаже постмодерна, избацити појмове какви су „љубав на први поглед” и „медени месец”, пошто су они остаци експлоататорског мушког романтизма. Више се не може веровати у стандардне сексуалне улоге, нити се сме бити посесиван, искључив, љубоморан, веран – дошло је време да се прескоче све границе пола и да се све сексуалне оријентације испробају, да бисмо „стекли нове енергије“. Сексуални однос се своди на безбедност пластике, тзв. „кондомизацију”, а порнографија треба да иде до краја. Мада ни Хитлер није учинио толико да секс претвори у оруђе уништења колико је то учинила порнографија, ипак нас порнографско „ослобађа“, веле постмодернисти.

А агресивни политички хомосексуализам, који, као и бољшевизам, пориче истинску науку у име идеологије, јуришни је одред рата против човекове полне самоистоветности.

Права наука сведочи

Немачка научница Габријела Куби, у својој студији о сексуалној револуцији, указује на чињеницу да „постмодернистички” однос према полном животу има страшне последице по људе и њихово духовно и телесно здравље. Рецимо, пропаганда хомосексуализма као нечег уобичајеног може да доведе до трагичних исхода. Тако пропагандна лаж о „урођеној хомосексуалности” највише збуњује људе. Многи стану на овај пут, а да не знају шта чине – нарочито кад су у питању млади.

А наука јасно сведочи шта је у питању. Тако је студија Рамафедија, објављена 1991. године у часопису „Педијатрија”, показала да код хомосексуалне и бисексуалне омладине постоје велики фактори ризика везаног за самоубиство, које не мора бити последица било каквог друштвеног притиска на такве младе људе. Једно истраживање спроведено у крајње „толерантној” Холандији показало је да се лезбејке више дрогирају од „стандардних” женских особа, а хомосексуалци имају више психичких проблема од хетеросексуалних мушкараца.

 Ту је и веома ризични промискуитет, који води тешким полним болестима. Године 1997, једна студија објављена у Аустралији, након испитивања 2583 старијих хомосексуалаца, показала је да је просечан број њихових партнера био 251, а да је само 2,7% њих имало једног партнера у животу. Волкер Бек, секретар групе „Зелених” у немачком парламенту, истакао је, почетком друге деценије 21. века: „Ако се законодавци надају да ће гејеве претворити у „одане брачне партнере”, морају бити и биће разочарани стварношћу геј веза“.

Тако наука.

„Урођеници“ велике лажи

Лаж је, каже Габријела Куби, и то да човек не може да измени „урођену сексуалну оријентацију“. Јер, она није урођена и није заснована на генетици. Кристијан Спеман, аустријски психијатар, истакао је: „Да је хомосексуалност урођена, као боја коже, лечење оних који желе да измене сексуалну оријентацију било би неморална терапијска процедура. Ипак, то није случај. Чак и озбиљни представници хомосексуалног покрета више не тврде да је хомосексуалност генетски условљена. Могућност сталне промене сексуалне оријентације до сада је више пута доказана“.

Куби нам јасно указује на то колико су опасни митови изопачене сексуалности данас. Једноставно, човек заувек губи себе. Она каже: „Модерни и постмодерни човек је себе „ослободио” од Бога, од природе, од породице, од традиције, „ослободио” је жене од мужева, децу од родитеља и појединце саме од себе као полних бића, мушкараца и жена. Они су сад наги, без ограничења и без дефинисаности било чиме, осим што се дефинишу на основу својих жеља, жудњи и нагона. Они мисле да су слободни за самоостварење, а не уочавају да су, у својој рањивости, у недостатку било каквих ограничења, злосрећнији него икад: јаки могу да користе слабе за своје циљеве, док је искорењена личност којом манипулишу неспособна да то на време уочи“.

Или, како је својевремено рекао апостол Павле – ко чини грех, роб је греху.

 

Извор: ИФН

Фото: Википедија