ДОКЛЕ ЈЕ ЛУДИЛО СТИГЛО
Делатница „Центра за живот“ и сарадница српске странице „Међународних породичних вести“, Марија Стајић пише: „Канађанин стар 52 године (2015. године, када је прича доспела у јавност) после 20 година брака напустио је жену и седморо деце, изјавио да се идентификује као девојчица од шест година, и пронашао старији пар који га је усвојио. Но, ова „шестогодишња девојчица“ ипак вози ауто (!), а пошто ауто не иде на воду, треба зарадити новац и за бензин, те „она“ ради као возач грталице (додуше, обучен у хаљиницу), али кад се радно време заврши, више не мора да се „претвара“ да је одрасли мушкарац и може да се врати хаљиницама, сокницама и бојанкама. Да ли је ова особа заиста шестогодишња девојчица?“(1)
Наравно да није. Али, у Канади можеш, и без операције промене пола, да одеш и од државе тражиш личну карту и кажеш да си женско, иако си мушко. И они ти издају личну карту да си женско.
То се спрема и у Србији.
Чине се кораци од седам миља у том правцу.
СТВАРНОСТ И ЏЕНДЕР ЛУДИЛО
Сви знамо: 2020. година у Србији је значила 120 хиљада мртвих и само 60 хиљада новорођених. Кроз три деценије, биће нас свега 4,5 милиона. Доносити противпородичне законе у земљи која изумире и уносити у уџбенике биологије ненаучну и штетну џедер идеологију значи спречавати нашу земљу да крене путем моралне и биолошке обнове. Паметном доста.
Др Зоран Чворовић истиче: „Оправдање да се Закон о истополним партнерствима донси да би се отклонила дискриминација хомесксуалаца правно је неодрживо, јер хомосексуалцима у Србији није ускраћено ни једно право, осим оног које немају по Уставу, а то је право на брак. Предложеним Законом се хомосексуалцима дају она имовинска права која уживају само супружници, што јасно показује да предлагач жели да у име наводне борбе против дискриминације изигра чл. 62. Устава који брак дефинише као заједницу мушкарца и жене. Паметном доста.“
Лудило је, како рекосмо, на Западу, који је лудило озаконио, довело до тога да човек може да бира свој „џендер“.
То се, у Србији под влашћу Врховног Кловна Вучића, такође спрема.
ДВЕРИ СУ ОСТАЛЕ ВЕРНЕ СЕБИ
Јасно је, као дан, да се све ово знало – ко је хтео да зна. И знало се на време. У часопису „Двери“, у броју посвећеном одбрани породице, 2010. године ( пре но што су НВО„Двери“ постале политички покрет ) писало је: „У народ хришћанске историје и морала убацују се углавном споља увезене и дотиране идеологије попут хомосексуализма и других „мањинских” погледа на свет, које се медијски и правно-политички намећу као модерни и пожељни обрасци вредности и друштвеног понашања. Треба да се уверимо у превазиђеност љубави између мушкарца и жене, одрекнемо потомства и поносимо донедавно срамним и неморалним стварима. Иза овога следи легализација хомосексуалних бракова, могућност њиховог усвајања деце која ће тако имати две маме или двојицу тата, појављивање политичке странке која се залаже за педофилију и њихов тријумфалан улазак у вртиће, школе, медије… До тада наша омладина се позива на медијску проституцију у разним шоу програмима и на сваки начин одвраћа од традиционалних вредности и заједница. Да ли су ово идеали 5. октобра 2000? Ако јесу, онда је логичан наставак 5. октобра Парада идеологије хомосексуализма и свих других облика културе смрти (абортуса, болести зависности, еутаназије, клонирања…), а ако нису, ако су Вас преварили, ако мислите да морамо да наставимо борбу, ако се још нисте предали, ако желите да Ваша деца не буду присиљена на усвајање ових нових система вредности и култова самопоништења, онда будите са нама у Покрету за живот. Ми нисмо партија – ми смо породица!»
Вреди се сетити тога кад вам кажу да су сви у нашој исти, и да су све странке исте.
Нису сви исти, поштовани читаоци – «Двери» и онда и данас бране породичне вредности, и боре се за нормалну и моралну Србију. Нису одустале ни од себе, ни од Србије. Реците то и себи и другима – да се памти и да се на основу тог памћења настави ка истинском циљу: обнови и препороду наше отаџбине.
Др Владимир Димитријевић
УПУТНИЦЕ:
Српска породица – борба за опстанак, часопис ДВЕРИ СРПСКЕ, број 44
(Покрет за живот), Сретење 2010, стр. 42-43.