Српски Покрет Двери - Лого
Search

 

АКО ЧОВЕК ПОТРАЖИ

Ако исказе професора Ломпара „Др Владимир Димитријевић: У потрази за фото роботом праве опозиције – поводом интервјуа Мила Ломпара“ узмемо као путоказ ка налажењу праве опозиције у нас, уз дужно поштовање према свима и свакоме, не можемо а да се не суочимо са појавом Српског покрета Двери, који, упркос свим тешкоћама, па и извесним тактичким грешкама, никад није изневерио основну идеју – а то је спој националног, грађанског и демократског.

Да кренемо редом.

Двери од почетка власти Вучића и дружине тврде да је на делу регресија у ауторитаризам, у поредак у коме нема демократије, него постоји њен симулакрум, у коме је све привид, а нарочито Уставом гарантована раздвојеност законодавне, судске и извршне власти. Нестала је, пре свега, могућност дијалога као пута ка постизању јавне сагласности без које нема пробоја ка стабилном друштву. О свему и за све, пита се само један човек: Вучић. А иза њега стоје луткари који повлаче конце, магови НАТО Империје.

 

ПО КОМ МОДЕЛУ СЕ ВЛАДА СРБИЈОМ?

У огледу Љубомира Кљакића о саветнику Тонија Блера, обавештајцу и идеологу Империје, Роберту Френсису Куперу, јасно пише како се влада Србијом: “Купер је ову идеолошку платформу империјалне експанзије опширно представио 2003. године у својој књизи Сламање нација. Поредак и хаос у двадесетпрвом веку: „За постмодерну државу, стога, постоји потешкоћа. Неопходно је да се навикне на идеју двоструких стандарда. Међу нама, делујемо на основу закона и отворене заједничке безбедности. Али, када имамо посла са много старомоднијим врстама државе изван постмодерног европског континента, (као) Европљани морамо се вратити на знатно грубље методе из ранијег времена – сила, превентивни напад, превара, све оно што је непоходно када се бавимо онима који још увек живе у свету деветнаестог века где је свака држава за себе. Између себе, држимо се закона, али када делујемо у џунгли, ми такође морамо користити законе џунгле.“

Зато су Вучићу дозволили да Србију претвори у џунглу. И то у ону најмрачнију, без освита. Вучићев саветник је био Тони Блер. Блеров саветник био је Роберт Купер. Није нимало случајно што су балканске државице препуштене луменима какви су Еди Рама, Мило Ђукановић, Александар Вучић. Опозиција је прогнана из јавног простора са „бефелом“ НАТО Империје. Вучић то никада не би смео да уради да му није дозвољено.

 

БОШКО ОБРАДОВИЋ О СВЕОБУХВАТНОЈ ВУЧИЋЕВОЈ ИЗДАЈИ

Професор Ломпар каже да не верује ни у какве националне прогласе Вучићеве власти, јер она, на делу, издаје националне интересе. Исти је став и Двери, које никад нису поверовале Вучићевим лажима o патриотизму и које су, кад је потписиван Бриселски споразум, организовале једине озбиљне демонстрације против те лажи. Због овог јасног става, Вучић је, у току изборног процеса 2016. године, рекао да Двери никад неће ући у Скупштину Србије.

У тексту о издаји као моделу Вучићеве власти, у својој новој књизи „Промена система“, Бошко Обрадовић пише:“За време Вучићеве власти почела је распродаја Србије односно преосталих природних и привредних богатстава која су уопште остала у нашим рукама. Продати су Аеродром Београд, РТБ Бор, ПКБ и Комерцијална банка. Вучић се чак јавно горко кајао зашто је подлегао притиску јавности и није продао и Телеком Србија, пошто је и то било планирано. Започет је и процес реструктурирања Електропривреде Србије, који такође води ка приватизацији ове стратешке државне фирме. Створили су законски основ и за приватизацију домаће наменске индустрије, која се у међувремену директно уништава од стране приватних фирми које добијају послове трговине оружјем уместо државних компанија које су се до сада тиме бавиле. Сам коруптивни начин добијања ових послова, у оквиру кога се приватним фирмама блиским СНС оружје продаје по знатно нижим ценама од реалних, прелази у сферу крупног и организованог криминала у врху власти. Нека врста еколошке издаје врши се у области заштите животне средине изградњом деривационих мини-хидроцентрала које наносе несагледиву штету по природу и животну средину зарад остваривања екстрапрофита инвеститора блиских владајућој СНС. На сличан начин изданим се могу осећати и Срби у окружењу и дијаспори за које матична држава Србија не хаје још од доласка Вучића на власт и укидања Министарства за односе са Србима у региону и расејању. Довољно је навести пример да за осам година власти Вучић никада није посетио Црну Гору и да је подржао доношење скандалозног закона о слободи вероисповести којим је тамошњи владајући режим директно ударио на Српску православну цркву и њену имовину у Црној Гори. Како другачије него као издају окарактерисати његово лично пријатељство и сарадњу са осведоченим ратним злочинцима и виновницима многих зала по српски народ и државу, од НАТО бомбардовања Србије до погрома над Србима на КиМ: Билом Клинтоном, Тонијем Блером, Герхардом Шредером, Хашимом Тачијем…“

Дакле, ако читалац тражи онај политички покрет који је Вучићев квазипатриотизам видео као свеобухватну издају – то су, свакако, Двери.

 

И КОСОВО И САВАМАЛА

Двери никада нису биле на страни другосрбијанштине и НВО инжењеринга, као што нису пристајале да глуме патриоте на лажним изборима, философирајући о геополитици Таџикистана док пропада Србија. Оне нису дозвољавале да се цео народ поистовећује са Вучићевим кловнократским режимом, него су увек биле у заједници са онима који су се борили против режимских лажи и разградње свега нормалног у нас.

Дверима су, сасвим у складу са тезама професора Ломпара, сметали и издаја Косова и Метохије (што НВО службеницима у нас није сметало; напротив), али и рушење Савамале и криминализација друштва. Довољно је сетити се да је сав криминал (који се сада представља само као дело Вељка Беливука и другара), Бошко Обрадовић разобличио у својој књизи „Криминални кругови“ још 2019.

Он је и на изборима у Лучанима пре те књиге, први указао на Дијану Хркаловић и њену прљаву улогу у полицији, о којој сада пишу чак и Вучићеви таблоиди. Али, тресла се гора: нико ништа не може Дијани Хркаловић, као ни Небојши Стефановићу, који више није на челу СНС-а у Београду, али је, и даље, министар војни. Змијско клупко је запетљано много озбиљније него што и слутимо.

 

СМЕНА ВУЧИЋА НА ИЗБОРИМА

Да ли се СНС може сменити на изборима?

У оваквом изборном систему не може. Зато су Двери биле у Савезу за Србију, озбиљној опозиционој заједници чији је циљ био да се, јавним радом, протестима и бојкотом лажних избора, ова земља из претполитичког врати у политичко стање и да се, након тога, организују прави слободни избори. Савез за Србију је имао темељан програм у тридесет тачака (две тачке су се тицале одбране Косова и Метохије у саставу ове државе). Тај исти Савез је, бојкотом лажних СНС избора 2020. године, показао да у Србији нема демократије.

Двери, међутим, нису нимало криве што се Савез распао после успелог бојкота. Оне су биле, и јесу, за сва опозициона окупљања која неће бити пука шминка, него конкретна борба за демократију. Зато њихово данашње учешће у дијалогу око изборних услова и са властодршцима и са ЕУ чиниоцима није никаква „издаја“ (као што Бошко Обрадовић никада није био ни Ђиласов, ни Вучићев, ни фашиста, ни „пребијач“ жена), него наставак борбе да се, поновимо то, Србија из претполитичког врати у политичко стање. И да се онда, после годину дана прелазне владе, када све буде чисто и сређено, организују слободни избори на које ће свако изаћи са својим програмом.

 

ПРАВНИ ПАТРИОТИЗАМ КАО ТЕМЕЉ КОМПРОМИСА

Професор Ломпар се залаже за компромис између, условно говорећи, грађанске и патриотске опозиције; тај компромис су Двери увек тражиле и ка њему ишле. Јер, нема патриотизма без правног патриотизма, који спречава да се криминал, корупција и тоталитаризам маскирају причом о борби за националне интересе. Уосталом, ко не верује нека чита дверјански „Манифест правног патриотизма“. Грађанско и национално морају бити двоједна стварност наше демократије. У том смисли, Двери и Бошко Обрадовић су од почетка јасни.

Ипак, нешто шкрипи. Двери нису довољно видљиве, ма колико се трудиле и бориле да ове јасне чињенице изложе не само својим бирачима, него и јавности Србије.

 

ШТА ШКРИПИ?

Срђан Шкоро, у свом поговору за „Промену система“, каже шта то спречава да јасност ставова Двери допре до грађана Србије: “Бошко Обрадовић је пре свега васпитан, писмен и породичан човек. У јавности је представљен као насилник, фашиста, лопов… Особа коју никако не би требало следити. Власт је учинила све да га толико опањка, да су Недић и Љотић заједно, боље прошли у комунистичкој пропаганди. Лажни левичари и такозвани грађанисти су се својски потрудили да га истисну из опозиције и баце на маргину политичког деловања. Наводно им је кварио слику пред демократским светом који нескривено већ девет година подржава бруталну Вучићеву диктатуру (подвукао В. Д.). Шта би о њему и једни и други тек рекли да је само један дан био на власти тешко је и замислити.“

У том грму лежи зец – Обрадовић и Двери се не уклапају у систем. И зато их нападају – час за фашизам, час за „издају опозције“, а час за високе температуре у јулу 2021.

 

ЗА ПРОМЕНУ СИСТЕМА, СВАКАКО

Иако на месту вршиоца дужност Политичког савета Двери, никада нисам вршио пуку пропаганду да се гласа за покрет и да се Бошку Обрадовићу виче: “ЖИВИО!“ За тим, хвала Богу, никад није ни било потребе, а мене би било срамота да сам нечији дводимензионални пропагандиста. Ипак, не могу а да не укажем на чињеницу – Двери су, како видим (ограничен својом перспективом, наравно) управо онај покрет који испуњава критеријуме што их је професор Ломпар поставио кад је спој националног и демократског у питању. Ко ће и да ли ће то видети, друго је питање.

Видео ко то или не видео, Двери су и даље на свом путу, чији је циљ, пре свега, ПРОМЕНА ЈЕДНОГ ТРУЛОГ СИСТЕМА, а не пука промена власти.

 

др Владимир Димитријевић

Председник Политичког савета Двери

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: