Годишња потрошња кромпира по становнику у Србији је око 35 килограма. У магацинима у Теочину, Полому, Горњим Бањанима, Лозњу и Горњим Бранетићима тренутно се налази ускладиштено око 1.000.000 килограма кромпира, што је довољно да подмири годишњу потрошњу града величине Горњег Милановца.
И ове године, као и многих протеклих, произвођачи кромпира у нашој општини суочавају се са проблемом његовог пласмана. Не могу га продати ни по увредљиво ниској цени од 10 динара. Узроци су различити, а један од највећих је, како јављају медији, увоз кромпира из Хрватске и Албаније. Mноги произвођачи су производњу финансирали помоћу банкарских кредита, верујући обећањима надлежних и надајући се доброј заради. Сви су они сада у великом проблему. Ако би им се и посрећило да наредних дана распродају залихе, неизвесност у којој су се налазили претходних месеци сигурно неће моћи да наплате.
А, ми се питамо, како је све ово могуће? Како је могуће да нам се исти проблеми стално понављају, не само са кромпиром? Како то да родна година буде неповољна за произвођаче? Зар је могуће да једно друштво не зна шта да ради са произведеном храном? Каква је кредитна политика у пољопривреди и какав је њен стварни циљ? Зашто држава уопште кредитира домаће произвођаче, када дозвољава увоз кромпира?
Сматрамо да ризик узимања кредита не сме да сноси само произвођач. Јер, у том случају, то је својеврсно коцкање. Од природних непогода је могуће осигурати се, али од поремећаја на тржишту не. А то је, ипак, највећа и најчешћа опасност. Држава је дужна да регулише тржиште пољопривредних производа и да амортизује сва турбулентна кретања, баш онако како то ради на финансијском тржишту.
Однос према производњи и произвођачима је суштински важан. Без обзира на то о којој производњи се ради, мора се водити рачуна о томе да то није ствар само произвођача, него је производња делатност од општег друштвеног значаја. Држава је та која треба да усмерава шта је потребно производити, шта је стратешки важно за државу и народ и да то стимулише на различите начине (кредити, ослобађање од пореза, гарантовани откуп и сл.). Када се ради о пољопривредној производњи, јасно је да је њен значај од егзистенцијалне важности за друштво. Без хране се не може. Зато, препустити производњу хране тржишним законима је једноставно недопустиво. То не ради ни једна озбиљна земља. Криза са COVID-19 вирусом је то показала, а ми смо то научили и у време санкција, ратова, бомбардовања. Те се лекције не смеју заборавити.
Дакле, ми Дверјани Горњег Милановца тражимо да се произвођачима обезбеди гарантован откуп целокупног рода кромпира како им је то обећао министар пољопривреде у новембру месецу прошле године. И то по цени којом ће остварити такву зараду са којом ће моћи да без проблема отплаћују кредит, покрију трошкове производње претходне и омогући довољно средстава за улагање наредне године.
Ово мора бити стална обавезе одговорне државне администрације. Јер би се само тако пружила обострана сигурност, банци која би имала сигурну наплату доспелих обавеза и произвођачу који би био сигуран да може да отплаћује своје обавезе и да има егзистенцијалну сигурност. Држава мора да гарантује сигуран откуп и минималну цену. У супротном, ако се све препусти стихији тржишта, можемо доћи у незавидну ситуацију. Наравно, нека тржиште ради свој посао, али независно од тога, пољопривредном произвођачу мора се гарантовати пристојна зарада.
И на крају два питања за руководство наше општине:
- Шта ћете урадити како би се ова ситуација превазишла и како би помогли нашим пољопривредним произвођачима из горњих села?
- Да ли и шта планирају да предузму у Канцеларији за пољопривреду по овом питању?
Медијски тим ОО Двери Горњи Милановац