Пре више од годину и по дана Градска организација Двери у Новом Саду у више наврата је апеловала и упозоравала градске власти да одустану од предлога и одлуке да се у Новом Саду, на локацији Лимана 4, у близини Морнарице, подигне споменик под називом „Невиним жртвама​ од 1944. до 1945. године.“

Управо на поменутој локацији, предвиђеној за постављање споменика, у том периоду се налазио логор за припаднике мађарске националности који су сматрани колаборационистима и џелатима у злогласној новосадској Рацији јануара 1942. године.
Само неколико стотина метара одатле налази се градска плажа Штранд на којој је вршена егзекуција и где је бачено под лед, по званичним подацима,  око 2000 Новосађана, највише Срба и Јевреја, док незванични подаци говоре да је тај број око 4000 људи.
Поново апелујемо и захтевамо од градских власти које су поменути предлог, и поред бројних противљења​ многих политичких чиниоца,​ ипак усвојиле на Скупштини града, да исти опозову.
Пре подизања овог споменика требало би оформити државну комисију како би се по имену и презимену пописале све невине жртве комунистичких власти, без обзира на националну припадност. Највећи број тих жртава налази се управо​ на неиспитаној локацији Рајина шума (код Рафинерије) где се налази велики број земних остатака који ни до дан данас нису ексхумирани и пописани. Међу тим жртвама је и бивши градоначелник Новог Сада – др Милош Петровић, као и потпредседник новосадске општине, лекар др Обрад Милутиновић и многи други.
Формирањем званичне државне комисије за утврђивање чињеница и жртава ових злочина комунистичких власти би се избегла могућност да се на списку невиних жртава нађе, рецимо, и име Јаноша Тота, човека који је учествовао у ликвидацији петорице браће Јовандић и за то био правоснажно осуђен на смртну казну. Овом одлуком о подизању споменика на овом месту он би се практично рехабилитовао.
Одлука градских власти у Новом Саду, којим управља Српска Напредна странка, о подизању овог споменика донета је из уско политичких побуда и због учвршћивања сарадње са Демократском заједницом војвођанских Мађара која је иницирала овај предлог.
Оштро се противимо таквом виду политиканства, јер је међу припадницима мађарске националне мањине тог 23. јануара 1942. године било часних људи који су стали у заштиту својих комшија Срба и Јевреја. Такве људе би требало афирмисати и помињати, а не аболирати џелате.
Подизање оваквог споменика, без јасно утврђених чињеница, тачних имена жртава, а на месту на ком је био логор за злочинце, била​ би увреда свих​ невиних жртава ма које националности они били, како жртава саме Рације тако и оних који су  жртве комунистичких власти.
Сам споменик на тој локацији би подстицао окупљање припадника разних ултра националистичких организација и удружења из Мађарске, те би га обавезно требало подићи у Рајиној шуми – где му је и место.

Градска организација Двери Нови Сад