Шта је председник Двери рекао о Вучићу и његовим помоћницима, покушају куповине Н1, Вучићевом потпису у Берлину, мигрантској кризи и Црној Гори? Шта ће урадити за локалне изборе у Чачку и како ће изгледати кампања бојкота у четири правца?
Ми живимо у ванредном стању
Ако највећи догађај – уједињење комплетне српске опозиције која је већ прогласила бојкот – није вест ни за један режимски медиј, односно нити за један медиј, посебно за телевизије са националном фреквенцијом и главне дневне новине, онда је то најбољи доказ да овде апсолутно не постоје никакви нормални услови за изборе.
Међутим, постоји један много већи проблем. Овде нема више политике уопште, овде нема нормалног политичког живота, овде нема озбиљних политичких програма. Овде није ситуација као у једној Немачкој, где Ви рецимо гласате за Хришћанско-демократску унију, за ЦДУ, а не само за Ангелу Меркел. Двадесет година постоји та традиција да гласате за ту и ту странку. Код нас се све то изгубило и практично ми живимо једно ванредно стање и у том ванредном стању имамо ситуацију да смо, заправо, таоци још увек оног несрећног пада који живимо из деведесетих година прошлога века и миленијума.
Да, нажалост, нисмо освојили никакву алтернативу са Петим октобром двехиљадите. Ми смо негде омогућили, или дозволили, или допустили долазак самоизабраног председника Александра Вучића. Он је један нездрави дечак или жртва тих деведесетих, која није имала само Војислава Шешеља као политичког оца, него је негде, ако смем тако да кажем, и ванбрачно дете Бориса Тадића и тог режима двехиљадитих. Практично имамо ситуацију у којој он себе доживљава као једну жртву, и стално облачи тај мантил жртве, и стално ратује са неким невидљивим непријатељима и све време се игра са емоцијама свога народа.
Заборавимо Вучића – ко су помоћници?
У једној таквој ситуацији, према мом мишљењу, кључно је да ми заборавимо мало на Александра Вучића и да поставимо питање има ли Хитлера без Гебелса? Да ли је могуће да Александар Вучић спроведе све то што ради без својих помоћника и ко су ти његови помоћници, који све време, заправо, трују наш живот, наше породице, наше медије, наше друштво тим ненормалним и лажним изборима, лажним медијима, лажном Скупштином, лажним политичким животом?
Да ли ће и они да одговарају за то и да ли ће они до краја да бране тај ненормални систем у коме ми данас живимо? Дакле, кључно питање свих питања јесте како ми да комуницирамо са децом, која у овом тренутку нас уопште не разумеју о чему ми причамо, рецимо сећајући се деведесетих? То су наша деца, ми смо из деведесетих. Ми смо тада понижени, ми смо осетили све неправде и домаће и међународне. Ми смо данас, једноставно, очеви те деце, која, заправо, су одрастала у тим понижавајућим условима. Она нас више не разумеују, она одоше. Ми данас гледамо уживо како они на наше очи одлазе, како нам цури будућност Србије. У таквој ситуацији, ја мислим да су лажни избори заправо тај отров који трује наш организам и да ми морамо да прекинемо са том лажи. То је оно Солжењициново „Не живети у лажи!“, да једном то прекинемо.
Ја сам јуче био само искрен. Направио сам једну ствар која је доста била за мене болна и нисам лако донео ту одлуку. Изашао сам на ту бину, те уједињене српске опозиције, са комплетном породицом – супругом и са петоро деце. Четири ћерке и сином о којима заједнички бринемо. То није била лака одлука. Ја сам из тих деведесетих. Нас су ударале и шибале бројне муке, неправде и понижења из тога времена, и сам сам тражио неку сигурну луку и сам сам покушавао да у животу нађем неко уточиште. За мене је то била моја породица, вера, традиција. Тако сам некако избегао све те муке тога времена, што не значи да нисам човек који не уме да погреши, да не реагује увек на најбољи могући начин. Драматично је да, примера ради, ми данас немамо слободу у Србији.
Никос Статопулос и покушај куповине Н1
Драматично је да Ви, као неко ко има један изузетан вишедеценијски стаж у новинарству и ова емисија бележи те своје пуне, скоро, три деценије, немате конкуренцију. Нема друга или трећа слична емисија на којој можемо овако отворено да разговарамо о тако озбиљним питањима. Ја могу да Вам испричам једну анегдоту која говори о томе на најбољи могући начин. Наиме, Александар Вучић, самоизабрани председник, је у своје време разговарао са представницима ове медијске куће, конкретно са Никосом Статопулосом, једним од власника инвестиционог фонда Би-Си-Партнерс и тема је био Телеком. Александар Вучић је у то време продавао Телеком, као што стално нешто продаје и препродаје у Србији. Идеја му је била да га прода управо том инвестиционом фонду. Све је било договорено, чак се и цифра знала, ја је знам. Међутим, на крају је поставио један интересантан услов. Да му заузврат продају Н1. Срећом, власници то нису прихватили. Дакле, исти инвестициони фонд, који је власник СББ-а, Н1, телевизије Нова С, је у једном тренутку био и потенцијални купац Телекома Србије, у тренутку док је Александар Вучић размишљао о продаји Телекома. Чак је и цена била договорена са конкретним господином, чије сам име поменуо, Никосом Статопулосом, једним од власника и водећих партнера тог инвестиционог фонда. Онда је Александар Вучић у завршници тих преговора, односно преговори су били завршени и цена је чак била договорена, знам и о којој се цени чак ради, замолио да ли би заузврат, као једну малу услугу, могао да добије Н1. Да купи Н1, као што су купили Ало, као што су купили Курир, као што су купили ТВ Прву и О2. Наравно, преко трећих лица. Да на тај начин, једноставно, преузму и Н1.
С обзиром да власници на то нису пристали, ми још увек имамо понеки слободан медиј, али да ли ћемо имати за четири године ако ова власт остане и ако после ових лажних избора све остане исто? Дакле, та мала оаза слободе, у којој се ми вечерас налазимо је озбиљно угрожена. Ја нисам овде политички противник никог од Ваших других гостију, иако међу нама постоје одређене политичке и идеолошке разлике, нити сам овде да бих њих уверавао да ја имам неке исправне ставове, већ смо ми сви, заправо, оно што би се назвало можда етиком „Одбране и последњих дана“, да цитирам мој омиљени рокенрол албум „Идола“. Дакле, ми бранимо етику одбране и последњих дана, у питању је слобода. Ја сам изашао на ту бину са комплетном својом породицом да бих показао да сам стао иза тога у потпуности. Дакле, да је то тема од које зависи будућност наше деце. Моје две ћерке су постале пунолетне, први пут могу да гласају, али оне немају ту могућност у том накарадном и политичком систему. Оне размишљају да оду из ове земље и сви ми, практично, на наше очи гледамо како нам будућност одлази. То је тај драматични тренутак и мислим да је моја порука била: „Морамо сви да станемо иза тога“ и то не само ми, који смо опозиција, него и ови људи, које сам назвао помоћницима Александра Вучића, без којих не би било његове власти, његовог система.
(На кога сте мислили?) Примера ради, на Ивицу Дачића. Ја зовем Ивицу Дачића да преиспита своју политичку каријеру. Да ли жели да заврши тако што ће учествовати у једном ненормалном политичком систему, а зна да у интимним разговорима, увек за Александра Вучића каже да није нормалан? Или једног Драгана Бујошевића, који такође одлази у пензију. Имајте у виду да Хитлер никада није лично пуцао. Да је Гебелс одрастао образујући се уз јеврејску подршку и да је подржавао Јевреје, а онда је завршио у једном потпуно другачијем систему. Дакле, Александар Вучић ништа сам не спроводи, него неки други људи то спроводе. Време је да поставимо питање њихове одговорности. Ја сам конкретно, примера ради, поднео пет кривичних пријава, где ако узмемо у обзир Александра Вучића, Александра Вулина, Небојшу Стефановића, његовог оца Бранка Стефановића и директора полиције, Владимира Ребића, њима следује 30 година затвора.
Шта је решење кампање бојкота у четири ставке
Ја бих, управо, желео да дам и конкретна решења шта нас чека у овој кампањи бојкота, позивајући се на један интервју, управо, професора Ромчевића, који је на мене оставио један велики утисак, где је он рекао нешто слично – да ми заправо немамо демократски систем. Да су код нас прво уништени Скупштина, па медији, па правосуђе, па природни ресурси, па школство. Да ми имамо, заправо, једну глад за слободом, ако сам добро израз пренео. И што је веома важно за наше опозиционо уједињавање, професор је рекао да нама треба плурализам, а не јединство. Нама треба та могућност да се чују различити гласови, да људи могу слободно да гласају, да их нико не притиска и да им не прети и да не буде држава послодавац, односно, код нас није држава послодавац, код нас је власт послодавац, што је још опасније.
Професор има ту једну сјајну мисао о Србији као мултинационалној компанији. Дакле, Вучић, нас непрестано, као самоизабрани председник, препродаје. Мало Русима, па мало Кинезима, па мало Немцима, па мало Американцима. Свакоме нуди неко наше природно и привредно богатство, а шта добија заузврат? Па, само да опстане његова лична власт.
И ту се поставља питање шта ми можемо да урадимо у бојкоту? Ја мислим да имамо четири правца деловања, али имамо само 83 дана, дванаест недеља. Први је – морамо се изборити за међународну подршку. Други је – морамо се изборити за подршку нашег народа. Значи, морамо обићи читаву Србију и са сваким разговарати зашто бојкот и зашто су лажни избори отров и основ сваког отрова у Србији. Под три – морамо добити подршку људи из овог система, помоћника овога система. Морамо директно чак се обратити бирачима СНС-а. Они су уплашени. Они су наше комшије, рођаци, пријатељи. Они не воле Вучића. Они га се плаше. Ми треба да их ослободимо тог страха и да им кажемо, као што ја кажем колегама, саговорницима овде – боримо се за вас да можете слободно да гласате и да можете да не гласате за Бошка Обрадовића и за Двери. Дакле, ја се за то борим и да вас заштитим од те врсте уцена и оне врсте понижења да можете да радите или да ваша деца могу да раде само ако ће да ботују за СНС, ако ће да иду на митинге у аутобусима и ако ће на било који други начин да буду понижени. Ми морамо да се изборимо и за те људе.
Погрешио сам што сам се мешао у унутрашња питања Демократске странке и коментарисао одређене расправе које постоје у тој странци. Извињавам се ако сам некога том приликом увредио. Спреман сам, заиста, да се извиним ако сам било кога увредио. Мислим да је на прави начин стављена тачка на тај случај онога тренутка када се саопштењем огласио Савез за Србију и рекао да ми остајемо при бојкоту свих нивоа избора од републичких, преко покрајинских до локалних, и да се нећемо даље обазирати на било које појединце из наших редова који говоре супротно. Чак иако верујем да сам изговорио неке истине, морам да водим рачуна о језику којим ћу говорити. Просто се још увек учимо демократији, чули смо да је наш демократски систем још увек млад и нестабилан и сви ми морамо да пошаљемо поруку која ће емитовати један потпуно други језик. Ја сам, практично, рекао јавно оно што сам рекао и на једном од састанака уједињене српске опозиције – да ми треба да будемо захвални Александру Вучићу што смо сви сели заједно за један сто. Никада не бисмо сели заједно, никада не бисмо покушали да се разумемо, седели бисмо у неким идеолошким политичким рововима, да нам је потребна нова политичка култура у којој седимо заједно и дискутујемо о различитим темама из различитих углова са различитим и супротстављеним мишљењима, али гледамо да нађемо тај општи интерес. Гледамо да радимо заједно у интересу нашега народа и државе. То ако успемо, Александар Вучић ће бити за нас добра ствар.
(Шта после Вучића? Да ли имате смелости да кажете „ми знамо“?) Да. Да, из разлога што апсолутно делим вредности о којима говори професор Ромчевић – закон, институције, демократија, слобода, правда – треба да буду ствари око којих смо се сабрали. Ми смо то све написали у тридесет програмских тачака Платформе Савеза за Србију.
(О Декларацији о бојкоту) То значи да нећемо признати резултате тих лажних избора. То значи да нећемо признати ту нелегитимну Скупштину и Владу. Ту има још једна важнија ствар. Ова Влада је већ нелегитимна. Нико никада, ни на каквим изборима, није гласао за Ану Брнабић. Ниједан грађанин, никада. Александар Вучић никада није победио на изборима. У ком смислу? Када се кандидовао за градоначелника Београда, оба пута је изгубио. Победио је Томислав Николић, а не Александар Вучић. Касније је побеђивао уз контролу медија, уз притисак на бираче, уз уцењивање људи за посао, уз куповину гласова, уз преузимање контроле над свим службама безбедности. То нису слободни избори. Дакле, ми тврдимо да су лажни избори, заправо, извор сваког отрова у Србији. Да је бојкот у том смислу кључан да бисмо зауставили тај ненормални политички живот у Србији. Ми бисмо делегитимисали тај процес, а не да и ми сада кажемо „у реду је, нема везе, хајде да и ми учествујемо у томе“, а видимо да није нормално. Имамо 83 дана. Међународна подршка. Подршка народа. Подршка људи из система. Обраћање бирачима из Српске напредне странке.
Шта је Александар Вучић потписао у Немачкој
Пут којим је кренуо Александар Вучић, а он је почео још из онога што, по мојим информацијама, потиче из његовог обећања или потписа у разговору са Немачком. Да ће под један решити питање Косова и Метохије, да ће под два решити питање Републике Српске и да под три неће ући у Европску унију, јер нас тамо, заправо, нико није ни позвао. Та прича ће се завршити као ова прича у Црној Гори. Ако неко мисли да може на тај начин да завршава та питања, он ће једноставно, масовно имати људе на улицама у Београду.
Он је прихватио да никада неће ући у ЕУ. Он је то обећао, он је то потписао, он то зна. Он је прихватио оно што Борис Тадић није прихватио и зато је пао са власти. Александар Вучић је прихватио и потписао седам тачака које Борис Тадић није потписао. Зато су му честитали три сата пре затварања биралишта у другом кругу председничких избора из Брисела. Томиславу Николићу, наравно. Односно Српској напредној странци.
Шта је проблем са Европском унијом? То је, вероватно, контроверзно питање, наравно. Да се одмах изјасним, ја нисам против Европске уније, ја сам за Србију. Ја постављам питање да ли они нас уопште желе? Да ли су нас искрено позвали? Или само ми то желимо, а са друге стране немамо истинског саговорника? Како ће изгледати та Европска унија после изласка Велике Британије? Да ли ћемо ми тамо ући као слуге, да ли ћемо бити четврта класа у том вагону те нове Европе и те нове Европске уније? То су права питања.
Мени је интерес Србије на првом месту. Бесмислено је бити против Европе. Ми тражимо једну веома једноставну ствар. Једно од основних начела европске заједнице народа је демократија, слобода избора, слобода медија, владавина права и борба против криминала и корупције. Дакле, ако по извештају Европске комисије из априла месеца имамо јасно констатовано да сви ти услови за нормалне и поштене изборе не постоје, ја не могу да разумем да, не могу да прихватим да ће неко из Брисела рећи: „Ово што имате у Србији, као избор, је у реду, је нормално. Идите на те изборе“.
Зашто стално неки дупли стандарди? С једне стране, европске вредности. Сви смо за те европске вредности, али да ли се некад те европске вредности мало гурну са стране да би прошао неки политички интерес? Па је, рецимо, Александар Вучић обећао да ће признати независно Косово, хајде да зажмуримо да паљење куће Милана Јовановића, хајде да зажмуримо на сексуално напаствовање Марије Лукић, хајде да зажмуримо на малтретирање Александра Обрадовића, хајде да зажмуримо на десет пребијених организатора протеста широм Србије, јер имамо нешто да опослимо са Александром Вучићем. То је опасно лицемерје.
Ми смо понудили као Савез за Србију решење за ову тему, пре свега, кроз кампању „Узбуни се!“, где смо, на примеру Александра Обрадовића, позвали и друге из државних институција да постану узбуњивачи. Добиће комплетну правну, адвокатску и сваку другу финансијску помоћ и подршку, ако имају сазнања о криминалу и корупцији у врху власти. Друга, још важнија ствар: у току је израда закона на који смо се обавезали и то је једна од тачака ове Декларације о бојкоту која је синоћ усвојена у Комбанк дворани, а то је да ћемо донети закон по коме ће бити предвиђене одштете за све оне људе које су жртве овог режима. У смислу отпуштања са посла, у смислу било каквог другог малтретирања и прогона. Уштедећемо тамо где ова власт те паре баца или ову државу продаје и распродаје. Дакле, морамо да зауставимо ту распродају Србије и то је наш најважнији задатак. Наравно, и одлазак младих. Одлазак читавих породица. Одлазак комплетног медицинског кадра, занатлија свих врста… Ово су библијских размера сеобе. Ово су десетине и десетине хиљада људи на годишњем нивоу.
Ми не да смо у ванредном стању и ми не да имамо проблем, него у овом тренутку морамо да изађемо сви заједно у овај покушај да зауставимо то распадање нашега друштва. Можда Александру Вучићу одговора да сви оду из ове земље и да остану само они које он, на овај начин, може да контролише као власт, као послодавац. Дакле, уцена послом и медијска манипулација и владање, манипулисање емоцијама свог народа. То је језива ствар.
Да ли ћемо изаћи на локалне изборе у Чачку
Рачуница што се тиче Чачка је тачна. Тамо опозиција и Савез за Србију добро стоје и то један од градова, поред неколико београдских општина, где реално може да се победи власт Српске напредне странке, али ми нећемо изаћи на локалне изборе у Чачку. Из једног веома једноставног разлога: зато што није Чачак важнији од Србије, није ни Параћин, није ни Шабац, није ни Стари град.
(Да ли је то сигурно) Што се мене лично тиче, Српског покрета Двери, Савеза за Србију, кроз наше заједничко саопштење ми смо ствари дефинисали – нема изласка на изборе ни на републичком, ни на покрајинском, ни на локалном нивоу – из простог разлога што морамо да пошаљемо поруку грађанима Србије. Нико од нас се не бори за посланички и одборнички мандат. Нико од нас се не бори за финансирање странке, иако знамо да ћемо имати угрожено финансирање од првог маја. Нико од нас не жели да се тако бави политиком, већ жели да врати поверење грађана.
(Какав је то бојкот Парламента, а не и посланичке плате?) Зато што нисмо бојкотовали посланички рад и наше обавезе да анализирамо законе који су на дневном реду, да покрећемо додатна посланичка питања и теме, да држимо редовне конференције за медије, да на сваки други начин обилазимо Србију и као народни посланици разговарамо са грађанима.
Залажемо се за прелазну владу, ограничену на годину дана, која доноси системске законе. Уређује медијске слободе, уређује изборна правила, поставља ствари на право место. Може наравно да донесе неке кључне законе као што је закон о лустрацији, корупцији, као што је закон о испитивању порекла имовине. То постоји као план у 30 тачака Савеза за Србију. Само немамо где грађане да упознамо о програму како треба да изгледа Србија после Александра Вучића. Овде је ствар поверења. Не боримо се за наше функције, ни посланичке ни одборничке мандате, ни министарске позиције. Нико од лидера Савеза за Србију неће бити министар у тој прелазној, техничкој влади. Хоћемо ресет система, а онда да идемо на праве, поштене и слободне изборе свако са својим програмом. Да грађани гласају слободно.
(Које су заједничке вредности СзС?) Има их тридесет. Налазе се у 30 тачака програмске платформе Савеза за Србију. Ми смо се изненадили да имамо толико заједничких програмских тачака, али верујте да их имамо, без обзира на све наше политичке и идеолошке разлике.
Мигранстка криза
Ствар је мало сложенија, па ако дозволите. Мислим да спадам међу политичаре у Србији који најбоље познају мигрантско питање. Као народни посланик бавио сам се озбиљно овом темом, она је веома осетљива. Не смемо се играти никаквог популизма када је ова тема у питању. Пре свега, ми смо избеглички народ. Ми смо хришћански народ. Ми морамо помоћи свакога ко се налази угрожен и ко бежи из ратом захваћених подручја. Посебно старце, жене, децу. То је амин! Нема расправе. Долазимо до другог проблема. Долазимо до проблема ко још се налази на тој мигрантској рути? Неки необични мушкарци, од 18 до 30 година. Необични су по томе што је неко од њих учествовао касније у терористичким актима широм Европе, попут Париза, а прошао је кроз Србију међу оних милион миграната који су прошли овом територијом.
Ја сам добио одговор од министра полиције, у коме јасно стоји цифра од 630 000 тражилаца азила и имам његов потпис на тај документ и одговор на моје посланичко питање. Не би то био проблем да не постоји она изјава Херберта Кицкла, бившег аустријског министра унутрашњих послова, који је, у њиховој предизборној кампањи, у септембру месецу прошле године, рекао да је, у његово време, потписан уговор са Србијом, са Владом Србије, како се он изразио, о враћању свих миграната који не добију азил у Аустрији назад у Србију, а не могу да се врате у земљу порекла. Десет пута сам поставио посланичко питање нашој Влади постоји ли тај уговор. Да ли то намеравају? Још један веома важан детаљ, због оне Ваше приче о локалним акционим плановима. Они су, у међувремену, почели на локалном нивоу, у општинама Србије, да доносе као напредњачка већина, локалне акционе планове, где су помешали избеглице и интерно расељена лица са мигрантима. Тај план се и зове – Унапређење положаја миграната до 2021. године. Због чега ако њих нема у тим локалним срединама, попут рецимо код мене у Чачку? Да ли они планирају неко њихово насељавање?
Осетљиво питање, не зато што ми нећемо да помогнемо људима, него зато што ми мислимо да је опасна идеја да наши људи одлазе, а да мигранти долазе, и како је то Александар Вучић рекао, следујући политичку идеју Ангеле Меркел, да тако се реши проблем наталитета и радне снаге. Пазите, једна Немачка, најмоћнија европска држава, то себи може да дозволи. Ми смо мали. Ми немамо економску снагу. Ми немамо могућност да то безбедносно проверимо. Ми не смемо да ризикујемо безбедност наших грађана. Шта ћемо ако Александар Вучић у неком тренутку процени да је то начин да опстане на власти и да Србија постане највећи мигрантски центар у Европи, јер он ће добити благонаклоност Запада што ће им то понудити? Као онај Телеком у случају Н1?
Не могу да будем тако опуштен по том питању, рачунајући број кривичних дела, рачунајући број покушаја силовања и у Европи и у Србији и седамнаест прихватних центара и мигрантских центара у Србији. Најмање пет до десет хиљада људи који су ту и не могу даље.
Црна Гора
Утисак више недеља уназад је оно што се већ неколико недеља дешава у Црној Гори. Тај вероватно највећи хришћански догађај Европе и света, а то су литије верног православног народа у Црној Гори. Нема Црногораца, Срба, нема нације, има вере и манифестације одбране својих светиња, која су наравно људска и имовинска права СПЦ и њених верника у Црној Гори. То је толико велико, толико мирољубиво, толико хришћански организовано. Толико људски и здраво постављено да се превазиђе криза у Црној Гори – да је то један од најлепших примера значаја и улоге Цркве у друштву. И колико она може бити фактор који доноси тај квалитет – и помирења, мира, стабилности и превазилажења тешких тренутака. Ту је комплетни Епископски савет СПЦ у Црној Гори одиграо изузетну улогу.
Ту је мање битан Мило Ђукановић, сви његови дилови и послови са Александром Вучићем, и „Београд на води“ иза којег стоје они, а не неки Арапи. Сва подршка Александра Вучића режиму Мила Ђукановића је заправо наш проблем. Ја бих волео да власт докаже постоје ли, уопште, арапски инвеститор и постоје ли његове паре и које су то паре. Тада бисмо видели да нема арапског инвеститора… Ја сам поставио, још пре неколико година, у Парламенту посланичко питање да ли су Мило Ђукановић и Александар Вучић заједнички уплатили пет милиона евра на рачун Владимира Бебе Поповића у једној аустријској банци и никада нисам добио одговор.
Мислим да та будућа Влада Србије треба да буде српска и демократска, а ако је демократска мора да поштује право на другачије мишљење. Ко жели да изађе на изборе има то право. Да ли тиме доприноси опстанку Вучића на власти и учествује у ријалити шоу Маје и Маријана у Народној скупштини или у Задрузи, то је друго питање, али нема разлога да се према било коме од њих било која ружна реч каже.
Информативна служба Двери