Где су границе сарадње ове власти са страним корпорацијама које су на очигледну штету грађана Србије, као што је пројекат отварања рудника литијума код Лознице који изводи „РиоТинто“?

        Да ли ће Вучић дати своју земљу странцима у замену за неограничену и дугорочну власт? Докле је спреман да иде, ако видимо да мења Закон о водама којим се омогућавају разне злоупотребе, ако је већ кренуо у предизборну кампању, покренуо поново свој путујући циркус и одржао скуп у Нишу и Новом Саду, ако његове перјанице, овај пут у лику Александра Вулина, говоре о сарадницима Србије на свим странама света, од Кине преко Русије до Европске уније? Да ли је у таквој тржишној утакмици конкурентна српска опозиција? Шта је оно  што странци могу видети као интерес у сарадњи са опозицијом, ако то нису људска права и слободе, ако то није демократија? Ми смо спремни на борбу за демократију, враћање Србије на мапу уређених, правних и демократских земаља, док с друге стране власт нуди наше бање, реке, руде и друга природна богатства. 
 
Ми се боримо за фер и поштене изборе, преговарамо, рекло би се и са црним ђаволом, очекујемо подршку и конкретну помоћ европарламентараца, али не могу а да се не запитам да ли ће она доћи и да ли и они као и представници власти имају исти циљ – вратити некако опозицију у скупштину, направити привид демократије у српском парламенту, а самим тим и у друштву, а суштински ништа не променити. Власт се не мења, опозиција се мора задовољити јер не могу се избори вечито бојкотовати, странци раде и даље неометано, а страни преговарачи могу да одахну и на својој листи обележе- Србија check. 
 
Да су се Вучић и СНС и поред свега што је на њиховој страни уплашили предстојећих избора, најбоље говори овако рано започета кампања и постављање Ане Брнабић на чело београдског СНС одбора као тампон зоне међу београдским СНС фракцијама. 
 
У оваквим условима охрабрује да српска опозиција успева да се консолидује и каже отворено оно што смо ми у Дверима рекли одмах после прошлих избора, а то је да нема чаробног штапића, да се стране реакције не могу чекати као свемогуће решење, већ да се уз њихов притисак и свест ове власти да се заиграла на прошлим изборима па остала без опозиције, може тражити некакво прелазно решење. Решење које треба да води у превремене изборе и то на свим нивоима и преговоре да се до услова за фер и поштене изборе дође. 
 
Сада, како се избори приближавају, власт узмиче и гледа да све одгоди докле год је могуће и преостало време од неколико месеци утроши остављајући привид напретка.
 
Народно незадовољство је огромно, свесни су га и властодршци и странци и не треба се заваравати да ће га било ко утишати давањем некаквих безначајних уступака, јер избори имају смисла ако су услови једнаки за све. У супротном су фарса, а то смо већ прошле године имали.

 
 

Гордана Маринковић Савовић

Члан Председништва Двери и члан преговарачког тима Двери у дијалогу власти и опозиције