Закон о родној равноправности је донео много контроверзи. Поред тога што се уводи неуставна категорија рода, јер Устав Републике Србије препознаје само категорију пола, овај закон је неутемељен и извргава руглу и сам српски језик и књижевност. Јер пол се односи на људе, а род на речи.
Језику се не може наметати закон из скупштинске клупе, јер језик има своје законе. Српски језик се, према потребама, развија и сам ствара нове речи одређујући им род према норми нашег језика. Насупрот томе, Закон о родној равноправности ће покушати да наметне језичке структуре које су несвојствене српском језику (нпр. жена психолог – психолошкиња или жена политиколог – политиколошкиња) или пак да новим језичким кованицама доведе до опште збуњености (нпр. тренерка – не зна се да ли је у питању жена тренер или спортска одећа, или говорница – где се не може утврдити да ли је у питању жена говорник или објекат за којим говорник стоји).
Подсећам и да се Одбор за стандардизацију српског језика више пута оглашавао против овог закона јер је он у супротности са нормирањем у српском језику, а са друге стране, постоји могућност кажњавања за све оне који се не придржавају тог „новоговора“. То је истакла и сама Гордана Чомић, министар за људска права и друштвени дијалог, у једној ТВ емисији, притом рекавши за жену госта само гост, а не гошћа, што потврђује тезу да ко год на силу жели нешто да наметне на крају и сам испадне трагикомичан. У том смислу, госпођу Чомић је најбоље описао проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, рекавши да Гордана Чомић „не зна ништа о српском језику, осим што је говорник српског језика, не познаје структуру српског језика нити законе по којима делује српски језик.“
На крају, иако они који су предложили Закон о родној равноправности себе сматрају највећим борцима за људска права и слободе, управо они би трeбaло да знају да је, кроз читаву своју историју, српски књижевни језик карактерисала либерална, а не директивна језичка политика, што овај закон уводи. Дакле, овај закон, поред тога што је антиуставан, мора бити укинут јер је и репресиван по матерњи језик велике већине грађана Србије.
Подсећам и да се Одбор за стандардизацију српског језика више пута оглашавао против овог закона јер је он у супротности са нормирањем у српском језику, а са друге стране, постоји могућност кажњавања за све оне који се не придржавају тог „новоговора“. То је истакла и сама Гордана Чомић, министар за људска права и друштвени дијалог, у једној ТВ емисији, притом рекавши за жену госта само гост, а не гошћа, што потврђује тезу да ко год на силу жели нешто да наметне на крају и сам испадне трагикомичан. У том смислу, госпођу Чомић је најбоље описао проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, рекавши да Гордана Чомић „не зна ништа о српском језику, осим што је говорник српског језика, не познаје структуру српског језика нити законе по којима делује српски језик.“
На крају, иако они који су предложили Закон о родној равноправности себе сматрају највећим борцима за људска права и слободе, управо они би трeбaло да знају да је, кроз читаву своју историју, српски књижевни језик карактерисала либерална, а не директивна језичка политика, што овај закон уводи. Дакле, овај закон, поред тога што је антиуставан, мора бити укинут јер је и репресиван по матерњи језик велике већине грађана Србије.
Гордана Маринковић Савовић
Члан Председништва Двери и председник Савета Двери за образовање и науку