У време најригиднијег полицијског часа у Европи, логично је питање, шта смо скривили председнику, зашто стално виче на нас са ТВ екрана, зашто нас закључава у наше домове на 84 сата?

После еуфоричних конференција за новинаре, на којима је KOVID 19 проглашен „најсмешнијим фејсбук вирусом“, који се лечи, како председник и његов тим стручњака рекоше, пијењем ракије и шопингом у Ломбардији, тадашњем жаришту вируса, за неколико недеља смо дошли у ситуацију да је иста скупина људи стање у држави прогласила драматичним, плашећи грађане хиљадама мртвих и спроводећи малтретирање становништва нехуманим карантинима, који ни у једној другој европској земљи у том обиму не постоје. Шта се десило у међувремену ?

Председнику је постало јасно да је су за борбу против ове пошасти потребни способни руководећи кадрови у здравству и моћан здравствени систем. Дакле, потребно је све оно што је СНС за осам година своје диктатуре уништила или довела на ивицу пропасти. Страх од самог себе и сопствене прошлости је тешко бреме и одговорност. У таквој ситуацији, са руинираним здравством и у доброј мери неспособним директорима система, које је СНС поставила, иживљавање над грађанима у виду нехуманих ограничења кретања није било хир, него потез очајника.

Графикони су поражавајући. Поредећи Србију са другим  земљама југоисточне Европе са сличним, мало већим или мало мањим, бројем становника, дође се до осећаја тихе језе и дубоке туге. Бројеви нашег незнања и неспособности се не могу ни сакрити ни оправдати, већ изазивају забринутост и страх. Овај осећај тешко могу разбити председникови константни комични испади у јавним наступима, када обећава грађанима да ће постати пилот, отимати другим државама респираторе и довозити их у Србију, или предизборна кампања, током које лично доставља медицинску опрему у Ниш и Нови Пазар и објашњава лекарима, господи Махмутовићу и Љајићу, како се користи ова опрема.

Дошли смо до кључне речи – кампања. Председника је забринуо пад рејтинга и угледа код грађана, који је изазвао својим чудним понашањем током епидемије, па је прибегао Потемкиновском решењу, игнорисаће епидемију. Одједном, гле чуда, епидемија у Србији  не постоји. Председник и његови телали, које назива „струка“ на пречац су објавили победу над вирусом и враћање у нормалнији систем живота и рада. На бројеве, у виду преко 300 заражених дневно нећемо обраћати пажњу. Игнорисаћемо их, забићемо главу у песак. Најављено је отварање ресторана, фризерских салона, теретана. Разлог је једноставан, председник мора на изборе. Суочен са падом рејтинга, покушаће да реши питање свих питања у Србији, очување власти, док још може. Подмитиће грађане са 100 евра, и изаћи на изборе. Опасност у коју нас овим доводи је ирелевантна. Шта је пар стотина или хиљада мртвих у односу на могућност губитка власти? Ништа, права ситница.

Епилог свега ћемо ускоро видети. Слутим да ће или наш председник морати да промени овај народ који ништа не слуша, или ћемо ми морати да променимо председника!

 

Гордана Маринковић Савовић

Члан Председништва Двери