Споменик Бориславу Пекићу, статус почасног грађанина Суботице Данилу Кишу, споменици патријарху Павлу и архитекти Николају Краснову, биста Немањина, ауто пут Милоша Великог, ауто пут Карађорђе, као и многи други пројекти заклањања иза имена националних величина у Срба, ките портфолио поносне напредњачке споменичке политике.

     На жалост правих српских патриота, ово је само споменичка политика и ништа више од тога, јер прави власници Србије постају све више странци и домаћи криминалци, па су велика имена и њихови споменици само у функцији паравана за пљачку и издају. Један непријатан изузетак – преименовање школе „Свети Сава – Растко Немањић“ у школу „Калиф Бин Зајед ал Нахјан“, прво је дуго заташкаван, а онда надвладан и убедљиво компензован орденом СПЦ истог светог имена које је ономад уклоњено са назива школе. Уосталом, Светима и приличи да деле увек судбину Христовог мучеништва. И овај пут, речи Аве Јустина, да се Свети Сава поново распиње међу нама, авај, опет су истините. Распиње се двогубо – бришу се трагови српства из његове постојбине, Рашке области, Зете, и његово свето име краси ревер ако не комплетног издајника (то тек треба да постане у пуном формату када призна Косово), а оно вазала, који целива пете господарима некако и више него што се од њега тражи.

Ове слатке дарове (кићење великим именима), СНС-у су послали они, који су, владајући Србијом пре СНС-а, одбијали да на било који начин промовишу имена националних величина: „геноцидног“ Карађорђа (и Његоша с њим) и свима њима сличним борцима за слободу. За то време, све остале (који нису „геноцидни“) убрајали су у величине грађанске а не националне, и то у дугопругашкој дисциплини: „посипање пепелом по глави у чекаоници за ЕУ“…

Случајно, сви они су сада или отворено са СНС-ом (попут недаровитог активисте Весића, Малог и осталих), или пак заговарају неки облик легитимизације актуелне власти, као што је на пример, учешће на непостојећим изборима, или учешће у раду окупираних, згажених и блокираних националних институција.

Кићење именима великана уз бесрамно деловање у потпуној супротности са делима, идејама, визијама, тежњама, надањима истих тих великана, јесте цинична и лицемерна хипокризија владајућег режима дојучерашњих страначких улизица, који су себе називали било националистима, било грађанистима. Позивање на величине кроз тобоже искрено одавање почасти, а у делима рушење тих истих величина кроз сатирање њиховог дела, свесно је лансирана и спроведена политичка агенда СНС-а, у чијој је основи манипулација и корупција свести. Мора се рећи да је ова политика јако интелигентна, безмало антологијски генијална, али на исти онај начин на који је и зло интелигентно и генијално. Оно где се ипак осећа медиокритетизам и простаклук СНС кадрова јесте НАЧИН на који се све ради, а који нема ни мало оног препознатљивог демонског шарма и стила, већ је више (онако) простачки аутистичан, са токсичним нивоом присуства кича, вулгарности и баналности, што се види у свему чега се СНС дотакне. Од емисија у медијима, преко грађевинских радова, па до организације прославе Нове године.

Последња величина коју они намеравају да ставе као свој параван, уједно је рушећи, јесте СРБИЈА, док српски народ и све грађане Србије, желе трајно да претворе у своје бесловесно стадо, погодно за дугогодишње шишање и мужу.

У Србији СНС-а, ово су националне величине у судару са праксом издаје:

Списак је подугачак.

 

Савет за културу и информисање

Српског покрета Двери