Генерације Срба, још од Темишварског сабора 1790. године па до Српске Војводине односно Српског војводства и Тамишког Баната  у револуцији 1848.-49. године, сањале су о посебној српској територијалној целини у оквиру Аустроугарске монархије и у крајњем циљу – припајању матици Србији. Иако је сама Српска Војводина у налету заједничких интереса Аустрије и Угарске у једном моменту укинута, она је била велики подстрек свим потоњим српским политичким првацима да се у годинама снажне мађаризације српског живља које је Аустругарска царевина спроводила, одлучно боре за очување српског националног корпуса.

       Велика Народна Скупштина о присаједињењу Краљевини Србији Бачке, Баната и Барање (Срем је то урадио дан раније) 25. новембра 1918. године у Новом Саду, је круна те борбе. На њој је присуствовало 757 посланика из 211 општина. Највише је било Срба 578, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 3 Шокца, 2 Хрвата, 6 Немаца и 1 Мађар, а међу њима је било и 7 жена што је у то време било веома неоубичајено. Мора се истаћи да је одлука о присаједињењу Краљевини Србији историјска и највећа је заслуга победе струје око Јаше Томића – јер је постојала и она која се залагала за присаједињење преко Загреба у Краљевину СХС.

Та одлука је и данас највећа брана онима који би да Војводину врате у оквире комунистичког Устава из 1974. године, односно да од ње поново направе федералну јединицу која би била стални дестабилизујући фактор и коју би аутономашке снаге снажно користиле  за остваривање својих, пре свега, личних интереса и амбиција. Те амбиције су и данас видљиве, кроз стално потпиривање идеје о пљачки Војводине од стране Србије, где се само аминује пљачка природних и привредних ресурса од стране  западних демократија и њиховог неолибералног капитализма и при томе занемарује општа распродаја свих ресурса Србије, чиме се подрива и њена независност. Поновно актуелизовање „војвођанског питања“  види се и кроз привидно „добронамерну“ бригу о Војвођанима кроз покушаје договора са министрима у Влади Републике Србије око  увођење термина „Војвођанин“ приликом наредног пописа становништва Србије.

Далековидост наших предака треба с тога да остане трајна брана сваком покушају обнове сепаратистичких идеја у Војводини и због тога 25. новембар треба да постане национални празник, као једна од највећих победа српског народа у 20. веку. 

 

                                    

Ивана Стојановић

Члан Председништва Двери и председник ПО Двери за Војводину