Србија на међународном нивоу има заштићена само три производа – Лесковачки домаћи ајвар, Хомољски мед и Кишов Бермет, док на подручју Европске уније нема нити један српски производ са заштићеним географским пореклом.

      Овакво стање је последица катастрофалне пољопривредне политике која се води годинама уназад. Очигледно је да Министарство пољопривреде не интересује помак у овој области и сходно томе не ради ништа по овом питању.

Да би се неки пољопривредни производ или прерађевине од пољопривредних производа заштитиле географским пореклом, потребно је учинити следеће: прво, треба усагласити све потребне законске регулативе са међународним нормативима и тако усаглашене прописе за заштиту географског порекла спустити до локалног нивоа. По досадашњем искуству, са међународном регулативом веома су мало или чак нимало упознати сами произвођачи, тако да због необавештености нема ни иницијативе за заштиту неког артикла географским пореклом. Друго, веома битна ствар да би дошло до заштите географског порекла је и та да производ који се намерава географски заштитити мора имати „историју“. То подразумева да артикал који се намерава заштитити мора бити домаћа аутохтона сорта, а не да се производи од разноразног увозног семена, често сумњивог квалитета. Трећа битна ствар у низу  за реализацију регистрације заштите географског порекла јесте постојање удружења које ће се бавити производњом која може бити геогрфски заштићена. Садашњи облик удружења није никаква подлога која пружа могућност за заштиту географског порекла.

Дакле, ово су чињенице на основу којих држава мора да предузме озбиљне кораке и побољша услове за заштиту географског порекла пољопровредних производа и њихових прерађевина. Уз све ово мора се активно размотрити могућност субвенционисања оних пољопривредних произвођача који намеравају да изврше заштиту географског порекла. Тако би дошли у ситуацију да можемо заштити, примера ради сарму као национално српско јело, ракију шљивовицу, сјенички сир, пештерску стељу, златиборску пршуту ,качамак, велмуж и много других регионалних специјалитета. Такође, могућност за заштиту географског порекла имају и, рецимо, мангулица свиња, купус голубарац, подолско говече, шљива маџарка, облачинска вишња…

Врло важно је напоменути и да ако је нека држава већ заштитила поједини производ, то не значи да Србија не може заштити исти (нпр. Словенија је заштитила ајвар, али ми можемо заштити нпр. пиротски ајвар јер проиозводи попут ајвара, кромпира или ракије имају генеричко име).

Све у свему, да би дошло до заштите географског порекла производа на међународном нивоу, потребно је да се укључе и држава и стручне службе и локалне средине и произвођачи и прерађивачи, као и да се подигне свест о томе да је квалитет производа битнији од пуког квантитета.

 

Јерослав Јовашевић

Члан Главног одбора Двери
Произвођач прерађевина од пољопривредних производа

 

*Извор фотографије: agro tv