У организацији Српског покрета Двери, 20. октобра 2020. године, у Прес центру УНС-а одржан је округли сто на тему „Обнова демократије и реформа изборног система у Србији“. На дебати, учешће су узели: Душан Вучићевић – доцент са Факултета политичких наука, Дејан Бурсаћ – Институт за политичке студије, Бобан Стојановић – политиколог и докторанд на ФПН-у, Младен Мрдаљ – политиколог, Милан Зиројевић – координатор програма изборне реформе Националне коалиције за децентрализацију, Душан Миленковић – Центар за друштвени дијалог и регионалне иницијативе, др Андреј Митић – Форум за националну демократију и проф. др Тамара Миленковић Керковић – потпредседник Српског покрета Двери. Модератор на округлом столу био је Бошко Обрадовић – председник Српског покрета Двери.
У наставку доносимо најзанимљивије изводе из свих обраћања:
Душан Вучићевић: Наш изборни систем је катастрофалан, у упоредној пракси даје најгоре ефекте и у великој мери искључује грађане из одлучивања. Једна од предности тог система јесте пропорционалност и солидан однос удела гласова који добијају листе и мандата у парламенту. Проблем је што се та репрезентативност претвара у хиперрепрезентативност. Друга предност би била релативно добра представљеност мањина и трећа релативно добра заступљеност жена у парламенту. Недостатака је много више. Један од њих је што Србија није добро географски представљена. Ми као грађани смо потпуно искључени из процеса одлучивања, гласамо искључиво за листу, не утичемо на избор посланика, самим тим се не успоставља веза између бирача и посланика. Из тога произилазе и други проблеми попут партократије, превелике улоге страначких централа у свим изборним процесима. Једно од потенцијалних решења, које у доброј мери спаја предности већинског и пропорционалног система, јесте оно што се назива, према мом мишљењу, пропорционални систем са директним гласањем за кандидате у једномандатним изборним јединицама. У Србији би то функционисало на следећи начин: Србија не остаје једна изборна јединица, већ се дели на више, које би требало да буду довољно велике да чувају пропорционалност. На примеру Београда, имали бисмо 64 једномандатних изборних јединица у којима гласамо за појединце именом и презименом. Уколико би кандидати Двери, у Београду имали 5% од укупних гласова, Двери би добиле 3 или 4 мандата у изборној јединици Београда. Онда би ти мандати морали бити додељени оним кандидатима који имају највећи удео гласова у својим мини изборним јединицама. Ово би утицало на то да бирачи коначно одлучују ко седи у парламенту, чувала би се пропорционалност, успоставила би се веза између бирача и посланика и постојала би одговорност посланика према бирачима. Овакав систем ствара динамику, отвара простор за грађане који би могли да се озбиљније укључе у политику, јер зависе искључиво од подршке грађана, ствара једну другачију динамику у политичким партијама, јер они сада бирају добре кандидате и остварује се географско-територијална репрезентативност.
Бобан Стојановић: Да бисмо дошли до те културе бирања, малтретирања наших представника, наших народних посланика, ми прво морамо да се научимо локалној демократији. Да кренемо од тога да знамо да нам тамо неки политичари уређују ко ће добити дозвола за вртић, колико ће често да нам односе смеће, колико ћемо да плаћамо комуналије, на који начин ће да функционише саобраћај у граду и да ли ћемо тражити паркинг петнаест или четрдесет минута. Када грађани науче да могу да се питају о томе и да на локалном нивоу могу да гласају своје комшије, а не да гласају за партијске лидере, онда се можда нешто промени. Суштина је да гледамо политичке последице дугорочно и шта би то могло да донесе. Поприлично сам сигуран да би, ако би се раздвојили локални од парламентарних избора, опозиција испаштала и да би у актуелном тренутку то било погрешно. Међутим, сматрам да, ако опозиција жели да покаже да је кредибилна и одговорна, морала би то да захтева. Морала је 22. јуна да захтева такве ствари. Ово је важно из више разлога. Управо да би се грађани учили локалној демократији, али и да би се други политички интереси одвојили и показали да не морају да буду спојени са републичким. Једини контра аргумент који може да би се упути је да је овај вид скупљи. Ипак, ми толико новца трошимо на беспотребне ствари, да је то неосновано. Кључна ствар у вези са нашим изборним системом је да он служи да гласове партија претвори у партијске представнике и овај изборни систем није ни у каквој вези са грађанима.
Младен Мрдаљ: Кључна ствар је што извршна власт више није одговорна Скупштини и како да Скупштина постане нестабилнија. Дакле, да извршна власт не мисли да ће да прође шта год да уради, већ да се министри плаше да ли ће убудуће имати већину. То значи да министри треба да се плаше народних посланика. Међутим, у пропорционалном изборном систему, који сада имамо, посланике бирају министри. Овде није само питање који је идеални изборни систем, већ како да уздрмамо ову диктатуру у најави. Људи су огорчени на партократију и мисле да су сви исти. Уколико им се не понуди могућност да се њих неко плаши, ми нећемо доћи до критичне масе да уздрмамо овај режим како бисмо дошли у ситуацији да нешто променимо. Шта мора народу да се понуди као поклич иза кога би они стали? То мора да буде промена која је једноставна. Већински изборни систем. Ја предлажем двокружни изборни систем, он мора да буде једноставан. Ми жртвујемо софистицираност, коју Душан помиње, за једноставност. Рецимо да уведемо већински изборни систем и да народ открије да се њега неко плаши, да министар иде у скупштину у страху од гласача, онда би посланици постројавали министре. Дошли бисмо и до стварања органских партија у друштву, где постоје људи који различито мисле у различитим крајевима државе. Тада бисмо видели диспропорције у већинском изборном систему. Тако би се поново повеле расправе органских партија зашто постоје те диспропорције, али би се утврдио страх посланика од бирача, а не од министара. Значи, жртвујемо пропорционалност да бисмо спасли несавршену демократију, а онда ћемо у тој несавршеној демократији да коригујемо ка пропорционалности. Нама су сада потребни, не само савршено решење, већ и метод како да дођемо до њега.
Милан Зиројевић: За све ове године, изборни систем се мењао неколико пута козметичким променама, од тога да су мандати уместо партији и бланко оставци, припали посланицима. Међутим, посланици немају одговорност према грађанима, па су и мандат многи користили за коруптивне ствари, јер нису имали одговорност. Поред тога што многе општине нису заступљене у парламенту, па влада једна територијална нерепрезентативност, велики део грађана и не зна како функционише политички систем. Наша истраживања говоре да је 2015/16. године само 6% грађана знало како функционише изборни систем, да би тај број скоро био 17%. Ова два система, која су сада највише у игри, иду на персонализацију, а која је кључна у изборној реформи – да се посланици бирају именом и презименом. То је један од главних принципа наших залагања за промену изборног система. Други су одговорност посланика, директна комуникација између посланика и грађана, заступљеност мањина и слабије заступљеног пола. Постојале су посланичке канцеларије по Србији где су грађани углавном долазили да траже посао и решавају комуналне проблеме. Ако не постоји консензус који би систем био најбољи на парламентарном нивоу, свакако мислим да постоји на локалном нивоу, а то би био већински систем.
Душан Миленковић: Моја полазна основа је да демократија не постоји у Србији. За нас су демократија и подела власти, још увек, најбољи избор. Сматрам да су Устав и политичка култура криви за овај политички систем и оно што ми морамо да мењамо управо јесте цео политички систем. Према мом мишљењу фокусирање само на промену изборног система није довољно добро решење. Легитимитет носилаца власти у Србији је потпуно погрешно постављен. По Уставу, председник се бира директно, има највећи легитимитет, а његова овлашћења су минимална. Такође, било који орган извршне власти не би требало да се бира посредно. Влада не црпи легитимитет из народа, него из скупштине. Скупштина као законодавна грана власти, иако у Уставу стоји да се бира непосредно, суштински се бира посредно кроз политичке странке. Политичке странке су кључне за политички живот у Србији и оне треба да артикулишу политичке ставове и аспирације различитих делова друштва, али моћ коју им Устав даје доводи до партократије. Тиме имамо недостатак демократије унутар политичких странака, који нећемо мењати едукацијом, већ променом баланса моћи у политичком систему. Подела власти је нужна како бисмо имали демократски, политички и друштвени развој, јер је и настала из нужности да се ограничи моћ одређених политичких актера. Ми немамо, нити смо раније имали поделу власти, зато мислим да фокус свим нас, који разговарамо како да се Србија унапреди, буде на њој.
Др Андреј Митић: Данас се демократија, што је у њеној природи, налази пред поновним сопственим изумевањем, с обзиром на трансформацију коју пролазимо као глобално друштво, па и наше партикуларно српско друштво. То значи да она излази из једног статуса саморазумљивости. То је добро, јер статус кво који овде имамо, један постполитички консензус репродукује одређене вредности, које можемо да зовемо лошом бесконачношћу овог статуса кво. Дакле, нешто мора да се мења, да ли је то део система или је то читав систем, како предлажу Двери. Можемо да потенцирамо да постоји криза репрезентативности, то је евидентно, није ништа ново уколико то овде изнесемо. Међутим, можемо да се питамо да ли ћемо ту кризу превазићи самом репрезентативношћу, која је посредна и која је већ у систему, или можемо да имамо неке корективне стратегије како бисмо учинили тај политички систем функционалнијим. Слажем се да треба кренути од локалне демократије. Мислим да то треба да буде нова школа демократије у Србији. Ми напросто морамо да привикавамо људе да је демократија нешто вредно. Демократија, не само да фактички не постоји у Србији, она је изгубила и нормативни статус, као нешто пожељно и што је вредно. Нама је потребан нови српски демос, јер га немамо више. Ми морамо поново да га створимо кроз нове праксе. Те праксе морају да буду партиципативне праксе. Грађани морају да учествују и ми поседујемо одређене институционалне капацитете за то. На пример члан 2. Устава јасно каже да сувереност не може да буде отуђена од грађана и да они могу да је практикују кроз референдуме, народне иницијативе итд. што је могућност која апсолутно није искориштена. Ми морамо да радимо на томе, да опуномоћимо грађанина поново. То можемо кроз оно што имамо тренутно – месна самоуправа, зборови, грађанске иницијативе, петиције итд. – све оно чиме располажемо у нашем институционалном капацитету. Такође, ја бих, у односу на глобалне технолошке промене, да промислимо и да наставимо да промишљамо на ту тему како бисмо могли да уведемо непосредне, тј. директне облике дигиталне демократије у наш политички систем, мимо тога како треба да гласа дијаспора.
Говор проф. др Тамаре Миленковић Керковић можете прочитати овде: У садашњем изборном систему грађани гласају, али не бирају
Говор Бошка Обрадовића можете прочитати овде: Време је за промену изборног система
Видео снимак округлог стола „Обнова демократије и реформа изборног система у Србији“ можете погледати овде: