Председник државе, председник Владе и Кризни штаб дају себи неограничену слободу тумачења постојећих уставних и законских норми, која делују врло упитно.
Увођење ванредног стања од стране председника државе, председника Владе и председника Народне скупштине приликом епидемије изазване корона вирусом било је у супротности са Уставом као највишим правним актом, где је одредбом члана 200 наведено „када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, Народна скупштина проглашава ванредно стање“. Застрашујући су изговори да се у новонасталим околностима Скупштина не може састати и заседати, те се надлежност проглашења ванредног стања нашла у рукама појединца. На питање зашто Скупштина није могла да се састане и одлучи о мерама којима се одступа од људских и мањинских права, неопходности увођења ванредног стања, могућности увођења ванредне ситуације, затим о пакету економских мера, што се може сматрати као ребаланс буџета, као и о осталим питањима из своје надлежности, одговор до данашњег дана нисмо добили.
А одговор је заправо врло једноставан. Овакав начин управљања ванредним стањем је у рукама једног човека, председника државе који иначе избегава да примени Устав и закон, а онде где га примени то ради кршећи га, и ово настојање му нажалост сасвим добро успева. Наведено поступање председника СНС можемо сматрати државним ударом јер, непоштујући Устав као највиши правни акт ове државе, доводи се у питање владавина права, као и валидност свих одлука донетих у току овог ванредног стања.
Држава је ту да се брине о грађанима и доноси адекватне мере у складу са препорукaмa струке, међутим, насталу ситуацију мора да подведе под одговарајући правни оквир. Наиме, у овој ситуацији је постојала могућност доношења одлуке о ванредној ситуацији у складу са законом. У питању је Закон о спречавању ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама који је одредбом члана 38 прецизирао шта представља ванредну ситуацију, те се под елементарном непогодом управо подразумева пандемија односно епидемија заразних болести и вируса. Поменуте законске одредбе нам дају јасне мере које могу да се преузму током епидемије корона вируса, а које би биле у циљу очувања здравља грађана. Државни руководиоци очито намерно не познају право, одлуке не доносе у складу са законским нормама, већ се воде страначким интересима кршећи интересе грађана и не поштујући Устав.
Неуставно је и кориговање права из Законика о кривичном поступку, посебно у односу на окривљене, или права из области медијских права и слобода, те као последицу имамо свакодневно на делу конференције за медије без медија. У области верских права је јасно да нико не може бити подвргнут принуди која би могла угрозити слободу вероисповести. Нико не може бити узнемираван нити дискриминисан због својих верских уверења.
Да би се било којом мером могло ограничити било које људско право мера ограничења мора бити законом предвиђена и мора је донети надлежни орган, па на законом предвиђен начин спровести. Нема те нужде која оправдава кршење Устава и закона.
Маја Митић, адвокат
члан Председништва Српског покрета Двери
и председник Стручног савета за уставна питања, правду и законодавство Двери