Прилог расправи поводом ауторског текста Бошка Обрадовића – 11 теза за обнову српске демократије

Будући да на јавној сцени Србије не постоји посебно развијена свест о томе да је природа изборног система пресудно одговорна за постојеће аномалије у политичком систему, за његову нестабилност, извесно је да не постоји погодно тле за коренитијом реформом на овом пољу.Ово сазнање не треба да буде деморалишуће на даља промишљања у потрази за оптималним изборним системом у Србији. Избор најбољег изборног система за дату земљу ултимативно зависи од тога ко сте, где сте, и где желите да идете. При свакој изборној реформи, неопходно је истовремено остварити више различитих а истовремено и међусобно супростављених циљева, о чему сведочи и пример Србије.

Несумњиво, прво, потребно је институцијама изборног система утицати на консолидовање страначког система који нужно подразумева његово поједностављивање и укрупњавање.

Друго, непоходно је оснажити везу између изабраних народних посланика и бирача, а смањити моћ партијске елите која народне посланике, подређујући их својој арбитрарној вољи, третира као најобичније послушнике.

Затворена блокирана изборна листа је управо аномалија постојећег система која спречава бираче да директно бирају посланике.Последица је деперсонализације представника,њихово удаљавање од грађана и потпуно везивање за странке. Што се изборна јединица повећавала те су тенденције постајале израженије. Такав изборни дизајн искључује потребу кандидата да се бори за наклоност бирача. То се препушта лидеру странке. Кандидат се бори да буде што ближе њему и врху изборне листе. Повратно – бирачи се усмеравају да своје опредељење базирају на лидеру, а не на страначком програму или квалитетима кандидата. Једноставно речено – посланици и одборници немају базу,грађани не знају ко их представља. Посланици су делегати странака а не представници грађана. Таква матрица демотивише излазак на биралишта и резултати избора нас на то упозоравају. Кроз затворену блокирану листу се не види да ли странке кандидују активисте из региона који су страначка упоришта, да ли задовољавају квоте по доби, занимању, полу. Тако затворена блокирана листа обесмишљава везу грађана и демократије. Одсуство директног гласања руши и оно мало демократских процедура, нема транспарентних процедура номинације, критеријуми предлагања су флуидни, чланство нема утицај на избор кандидата за посланике, то је резервисано за страначко руководство.

Треће, географска репрезентативност парламента мора бити унеколико адекватнија и правичнија.

Деформација територијалне репрезентације настала је као последица једне изборне јединице. Од 2000 год. до данас имамо надпредстављеност посланика који долазе из Београда. Надпредстављеност на једној, доводи до подпредстављености на другој страни: из око 100 општина нема ни једног посланика који има пребивалиште у тим општинама у последњих 6 легислатура. Око милион бирача нема посланика који живи у њиховој средини и дели животне проблеме са осталим грађанима. Ради се о претежно малим, девастираним општинама са великим проблемима незапослености, недостатка инфраструктуре, и проблема који из тога произилазе. Да иронија буде већа, у тим општинама је већа излазност него у надпредстављеним подручјима. Наши посланици имају слободан мандат, он између осталог значи да представљају све грађане, ма одакле долазили. Ако је то тако онда би теоријски сви могли да долазе из једног града или општине. Али није тако, није зато што политичка репрезентација, посебно она заснована на пропорционалности, значи и представљање територије и оних који на њој живе са специфичним интересима и потребама. Отуда је оправдано питање кога народни представници представљају – себе саме, политичку странку, страначког вођу или неког трећег?

Четврто, изборни систем би требало да утиче и на преображај политичке културе у правцу развијања демократичности самих политичких партија, јер се њима углавном управља по аутократском принципу.

Пето, изборни систем би требало модификовати на начин да се потенцијалне владе могу идентификовати пре избора. Наиме, изборним системом би у што већој мери требало осујетити могућност прављења непринципијелних постизборних коалиција које бирачко тело није могло имати у виду.

У прилогу напред наведеног говори и недостатак изборног система који се огледа у фрагментација страначког система. У изборним циклусима са постојећим моделом имамо просечно 20 изборних листа. Осим странака националних мањина неког изузетка све странке наступају коалиционо. Јасно је да коалиције заобилазе дејство изборног прага чији је смисао да рационализује број странака у парламенту. О чему нам то говори? О ниском нивоу институционализације страначког система, фрагилности чак и неколико најзначајнијих странака, охрабривање фракционализације у странкама, пракси криптокоалиција. Ове појаве нису добар амбијент за функционисање политичких институција и система у целини. Како је то неповољно видимо на примеру формирања Владе. Ми имамо изборни систем у ком грађани не знају, када гласају,какву ће владу добити. Они бирају лидере верујући њиховим листама и њиховом провиђењу да знају која је влада најбоља. То је лош систем за грађане, погубан систем за консолидовање демократије, нефункционалан за стабилизацију страначког система.

Шесто, установљени изборни систем треба да води установљавању стабилних и делотворних влада које су засноване на већини у бирачком телу, јер се једино на такав начин обезбеђује легитимност читавог политичког поретка.

Пропорционални системи могу имати редуцирајуће ефекте на страначки систем, у смислу да једна од могућих корекција буде и подизање изборног прага за коалиционе изборне листе. Реч је о решењу које познају посткомунистички уставни системи Пољска, Чешка, Румунија, и које има за циљ да ограничи претерано уситњавање парламента. На примеру Чешке илустровано свака странка у коалицији повећава почетни изборни цензус од 5 за нових 5 процента. Премда има и блажих решења од тога да свака политичка странка у коалицији доприноси механичком придодавању нумеричке вредности почетног изборног прага, таквим приступом се неминовно спречавају непринципијелни изборни савези, као и „шлепање“ мањих политичких странака без значајнијег политичког упоришта у бирачком телу. Искуство је показало да те слабије политичке странке, преко изборне листе снажнијег партнера, добијају статус парламентарних странака, па тако и далеку већу политичку моћ него што је њихово реално упориште у бирачком телу. Коришћењем уцењивачког потенцијала те мање политичке странке су, како досадашње искуство показује, генератор политичких криза које често воде и паду владе.

Досадашње искуство говори о томе да се изборни систем, по правилу мењао у околностима када се доминантна странка суочавала са озбиљним ризиком да применом дотадашњег система буде губитник. У том смислу, посматрано из историјске перспективе, постојала је трансформација у правцу пропорционалног представништва, док није забележен тренд у супротном правцу. Једно можемо закључити на самом крају, неопходно је направити план свеобухватне изборне реформе у свим сегментима од техничких до суштинских, како по ко зна који пут, време опет не би потрошило идеје.

*Текст је настао као тежња покретања таласа дебатовања на тему у ком правцу спроводити будуће реформе изборног система.

 

Адвокат Маја Митић

Председник Савета за уставна питања, правду и законодавство