У последњих неколико месеци приметно је појачано „србовање“ представника власти, од Александра Вучића преко Ивице Дачића и Александра Вулина до појединих народних посланика СНС-а. Да се разумемо, ту нема ни „п“ од патриотизма, јер је „патриотизам“ некадашњег генералног секретара Српске радикалне странке и портпарола, а данас председника СПС-а, Србију увек гурао у јако лош међународни положај.
Да кренемо испочетка, од самог појма „патриотизам“ који у свом најједноставнијем значењу представља скуп снажних и искрених осећања љубави према отаџбини. Ако ово значење преведемо у праксу на унутрашњем плану у Србији, патриотизам сигурно НЕ ЗНАЧИ следеће: довођење Рио Тинта и других најпрљавијих технологија које уништавају животну средину, гушење демократије и медијских слобода, намештене тендере, пљачку државних предузећа, уништавање наменске индустрије зарад личног богаћења појединаца блиских властима, највећу плантажу марихуане на свету на само неколико десетина километара од Београда или стварање најмонструознијег криминалног клана. Све ове ствари садашња напредњачка власт покушава да скрајне у други план појачаном националном реториком. То само показује да се она налази у дубокој кризи и да је на делу лажни патриотизам.
Такав је, рецимо, случај и са увођењем интонирања државне химне на почетку школске године. Када су Двери то предлагале пре четири године у Народној скупштини, власт је такав предлог одбила. Наша прелепа химна „Боже правде“ нам је потребна, али нам је потребан и образовни систем који је урушен и наставља да се урушава. Зато и постоји огромна сумња у искреност увођења химне у школама.
Да би лажни напредњачки патриотизам имао функцију у бирачком телу, он мора имати свог „противника“ у лажним грађанистима, нпр. у Ненаду Чанку. Договорени сукоб ове две стране исте медаље доноси само вештачки изазване тензије у друштву, а у пракси он значи њихову коалицију у Новом Саду и лак договор око поделе плена у виду јавних предузећа. Овакве појаве је најбоље објаснио новинар Срђан Шкоро, када каже: „Имате једну анационалну, грађанистичку струју и другу, тзв. националистичку. Обе су антидржавне, антинародне, антисрпске и антидемократске. Ово друштво и политичка сцена су омеђене одлучивањем за једне или друге. А имамо лажне грађанисте и лажне националисте. Лажни грађанисти мрзе све што има префикс „српски“, док лажни националисти присвајају све што носи назив „српски“, али толико негативно, тако да се не зна шта је горе и по српство и по овај народ и по ове просторе где живимо“.
Када све ово имамо у виду, не смемо као друштво дозволити да будемо монета за поткусуривање ове власти и њеног лажног патриотизма. Јер када год чујете некога из СНС-а да вам говори о патриотизму, за сваки случај погледајте у новчаник да вам новац није нестао.
Српски језик
English
Русский