Није неопходно бити стручњак за безбедност да бисмо схватили у коликој се опасности налази Србија. Међутим, велика је одговорност сваког од нас, како пронаћи праву меру у комуникацији, указати јавности на небригу институција  и опасности које нам прете, а не ширити непожељну панику и страх. Тренутно стање тражи хладну главу и мудре поступке. Скривања, лажи и избегавање одговорности могу преко сваке границе погоршати ионако незавидну ситуацију.

     Непроверене информације о стотину аутобуса пуних миграната широм Србије, евидентно насиље над локалним становништвом и њиховом имовином, преплавили су друштвене мреже, интернет портале и спорадично штампане медије.  Веома је упадљиво ћутање режима о постојању значајног броја миграната у Србији, а о инцидентима које они свакодневно изазивају по Србији, тешко може да се прочита која штура реч у режимским гласилима.

Као члан Одбора за људска права Народне скупштине, желим да изнесем само оне податке за које сам сигурна да су поуздани, без намере да изазивам неспокој и панику, већ напротив, да позовем и државне институције и грађане на трезвеност, одлучност и одговорно понашање.

     Најмање 630.000 лица је до сада изразило намеру да у Србији затражи азил. Србија је 2009. потписала Споразум о реадмисији, по којем је дужна да прими сва лица која су из наше земље отишла у западне државе, где немају права а ни основа да остану. Званичан податак МУП-а каже да нам је из ЕУ од 01. јануара 2018. до 25. новембра враћен 3041 грађанин Републике Србије и 59 лица из трећих држава.  У Суботици је на пример, таквих лица у толико великом броју, да су веома приметни на улицама. Крећу се у групама, хвале да од државе Србије примају пристојне суме новца, без обавезе да било шта привређују у земљи која их је примила. Комесаријат за избеглице (КИРС)  редовно расписује конкурсе за доделу средстава и расподелу стамбених јединица за избеглице и мигранте, при чему се већ лагано губи јасна нит ко су избеглице са територије бивше Југославије из ратом захваћених подручја, а ко избеглице – економски мигранти из Азије и Африке. КИРС даје препоруке у којима се прецизира да мигрантима ваља обезбедити оброке који су у сладу са њиховим животним  навикама и верским начелима, одговарајућу сезонску одећу и обезбедити им културне садржаје у складу са њиховим обичајима. У сваком граду где је насељен већи број миграната, а таквих је све више, мештани живе у страху и изложени су тортури, пљачкању и увредама. Народ у Шиду и околини живи у једнаким условима као Срби у енклавама на Косову и Метохији. Мигранти су у најмањем броју са ратом захваћеног подручја, мање од 2%, док их је највише из Авганистана, Пакистана, Ирака и сл. Ради се о младићима од 16 до 36 година старости, самцима, војно и радно способним. УНИЦЕФ и УНДП од Србије очекују да ова лица запосли и логистички сервисира у сваком погледу, али нису спремни да пруже финансијску подршку за реализацију. Иако је својевремено Александар Вучић изјавио да Србија неће бити паркинг за мигранте, посланици СНС јавно пропагирају насељавање празних српских села мигрантима.

По извештавању рађана са терена, полиција најчешће не приводи мигранте када дође до инцидента, ти људи немају документа, нема преводилаца за језике којим говоре, а уколико не буду притворени одмах, нестају нетрагом.

Очигледно је да се ради о пројекту планских и насилних  миграција, које само доприноси највећем проблему данашњице – трговини људима. Званични подаци УН-а кажу да зарада од трговине људима у свету износи око шест милијарди долара годишње, а 98,8% тог новца остаје у рукама криминалаца. Око 25 милиона људи у свету годишње је предмет трговине људима. Посматрано у целокупном  криминалу, жене  у просеку учествују око 10%, међутим, када је у питању трговина људима, чак  30% од  укупног броја трговаца људима су жене.

Кључни проблем у Србији је то што власти скривају од јавности какве су све обавезе преузели споразумом у Маракешу и многим другим јавним и тајним споразумима. Не постоји адекватна контрола кретања миграната, нема прецизног списка, нити јасне забране или ограничења кретања. Границе Србије чува само полиција која није довољно опремљена за такве активности.  Законска регулатива је измењена тако да се омогући странцима да остају у држави и траже азил, да поседују имовину и добију држављанство. Узалуд друштвене мреже горе од упозоравајућих фотографија, сведочанстава, страни и домаћи опозициони медији извештавају о најезди ових људи без документације, који на банкоматима Вестерн јунион-а подижу новац за живот, који не намеравају да се врате у своју постојбину.

Ово је нажалост само један од сегмената угрожености националне безбедности. Ништа боље не стојимо у здравству, прехрамбеној индустрији, пољопривреди у целини, а о трговини оружјем, која је већ однела многе недужне, па и дечје животе да и не говоримо.

Без промене режима, али такве да на места одлучивања дођу људи који су одговорни и национално настројени, неострашћени, који нису еврофанатици, којима је заједнички интерес у равни са личним, непоткупљиви и поуздани, грађанима Србије нема мира и напретка. Мала је утеха што мигранти ни сами не желе да остану у Србији, нити желе да обрађују напуштена имања у српским селима. Постоји реална опасност да им све западне земље откажу гостопримство и депортују их у земљу из које су тамо дошли. Србија ће им тако постати боља дестинација од оне са које су побегли, са које их је неко веома моћан, злонамеран и богат,  охрабрио да крену. Неко ко на тај начин остварује сопствене монструозне циљеве, ко Србији није пријатељ ни партнер.

Одговорне институције у Србији морају под хитно мора да попишу све мигранте, ограниче им кретање, заштите грађане и њихову имовину. Време је да Србија након више од 20 година почне да штити сопствене интересе. Ово је испит на којем сви заједно, не смемо пасти. Нећемо имати шансу за поправни.

Бојкот избора је почетак одговорне бриге за своје друштво, своју безбедност и будућност.

 

Марија Јањушевић, народни посланик

 

[ngg src=“galleries“ ids=“60″ display=“basic_thumbnail“ thumbnail_crop=“0″]