Rođen sam 1969, i učestvovao sam na svim protestima za bolju Srbiju od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000, ali i kasnije, kad sam na ulicu izlazio da branim porodične vrednosti i kad sam pored spomenika Knezu Mihailu govorio protiv Vučićevog i Dačićevog potpisivanja Briselskog sporazuma za predaju Kosova i Metohije.
Danas je, opet, deveti mart. Jeza me prožme kad pomislim da sada, u pedesetoj godini života, na ulicama Beograda tražim isto što sam tražio kao dvadesetdvogodišnji student Filološkog fakulteta. Jer, da vas podsetim, među zahtevima nas, tadašnjih studenata, upućenih autokratskom Miloševićevom režimu, bio je i ovaj: “Da se u informisanju javnosti Televizija Beograd rukovodi isključivo profesionalnim novinarskim principima a ne stranačkim ili pojedinačnim interesima”.
To je bilo doba kada je Slobodan Milošević o opoziciji govorio kao o „snagama haosa i bezumlja”, a Izvršni savet SPS Beograda da „militantni pojedinci i grupe protiv volje srpskog naroda žele da sruše demokratsku i legitimnu vlast u Srbiji”.
Mnogo puta smo mi, koji smo godinama protestovali, doživeli razočarenje od onih od kojih smo, kao narodnih predstavnika u Skupštini Srbije, očekivali da će se izboriti za bolju Srbiju, i sada nemamo pravo na grešku. A verujte, nemaju ni oni, koji su narodu ponudili potpisivanje sporazuma. Od njih tražimo odgovornost i ozbiljnost, patriotsku svest i odlučnost u odbrani vladavine prava.
Ovi građanski protesti stoga moraju biti velika borba za odbranu pravne države, koju je Vučićev klovnokratski režim ukinuo, po načelu čileanskog diktatora Pinočea: “Za prijatelje sve, za neprijatelje zakon”. U zemlji u kojoj je sve postalo golo nasilje, od Beograda na vodi do spaljivanja kuća kritičara režima, ne smemo zaboraviti: jedini lek je PRAVNA DRŽAVA, koju smo imali u doba Zakonopravila Svetog Save i Dušanovog zakonika i za koju smo se kasnije, vekovima, borili, oslobađajući se u doba Karađorđa i Miloša.
Marta 1991, sa nama je bio i veliki intelektualac Borislav Pekić, koji se celog života borio za slobodu i pravnu državu. Kada ga je jedan novinar pitao ko je kriv za toliki strah u zemlji Srbiji, Pekić je odgovorio krajnje jednostavno: “Kad god se postavi pitanje krivice za stanje u jednoj zemlji, jedini logičan odgovor i jedini koji se svuda u svetu daje jeste da je za to kriva – vlada. Čak i kad deo krivice nesumnjivo i neko drugi snosi, aktuelno krivi mogu biti samo oni koji poseduju moć da stvari izmene ili poprave.
(Moja majka je slušala znamenitog eksperta za našu nesreću, koji je ekspertom isključivo postao zato što je tu nesreću uspešno i na svim poljima usavršavao. Ekspert je kazao: “Svi smo mi krivi”. Majka je rekla: ”Bogami, ja nisam”). Strah koji se u sve nas uvukao posledica je stanja u ovoj zemlji, a za to stanje kriva je vlast. (Nije moja majka).”
Kako onda, tako i danas – za stanje u Srbiji kriva je, pre svega i iznad svega, bahata i osiona vlast Velikog Upropastitelja i njegovih seiza, izmećara i čauša. Zato i protestujemo protiv takve vlasti, tražeći povratak iz pretpolitičkog stanja Vučićeve džungle u demokratsko političko stanje i istinski pravni poredak.
Živimo u doba Klovna Bez Smisla Za Humor, Lažnog cara Šćepana Malog, duhovnog i moralnog kepeca kroz koga duvaju epohalni vetrovi nihilizma. Zato mu moramo poručiti rečima Njegoševog igumana Teodosija Mrkojevića: ”Čuj, Šćepane, što ti hoću reći: / ti jošt misliš da te ne poznamo;/ cijeli te narod već poznaje;/ dosta si nas drža` za budale./ No vrat lomi kud te oči vode/ da podrugu sa nama ne zbijaš;/ nosi sobom to ime veliko,/ nama ono ništa ne trebuje, / nejmamo ga kuda kamo đesti”.
Slobodna i pravna država Srbija, bez Lažnog cara Šćepana Malog, biće zemlja u koju će se naši mladi vraćati iz tuđine, i u kojoj će život biti radost, a ne besmisao.
Neka nam u borbi za radosnu i smislenu Srbiju pomogne Bog pravde, Kome peva naša himna.
Vladimir Dimitrijević