У организацији Српског покрета Двери, у Медија центру у Београду, одржан је трећи по реду округли сто инспирисан новим Прогласом Двери „Промена система – сигурност за све“.

     Тема новог округлог стола била је „Како до обнове демократије у Србији“, а учешћа су узели једни од највећих домаћих стручњака за ову тему: проф. др Ђорђе Павићевићпроф. др Небојша Владисављевић и доц. др Јелена Лончар са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, др Петар Матић из Института за политичке студије, др Ирена Фикет, научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију, Владимир Марјановић, председник Центра за хришћанско-демократске студије, и др Андреј Митић, председник Форума за националну демократију и др Газела Пудар Драшко, директор Института за филозофију и друштвену теорију. Модератор округлог стола у име организатора био је Бошко Обрадовић, председник Српског покрета Двери, са идејом да на овај начин Двери дају допринос отварању дебате у нашем друштву.
 
Бошко Обрадовић: Данас смо се сабрали да разговарамо о кризи српске демократије, или – тачније речено – слому демократске културе, демократске дебате, демократских процедура и демократских институција у Србији. После недемократских и противуставних избора 21. јуна демократија је дефинитивно урушена и као да је умрла у Србији. Проблем нису само актуелни недемократски режим, заробљене институције, неслободни медији и лажни избори. Проблем је у дубински и тиче се (само)искључења грађана из политичке партиципације уопште. Демократија нам је данас потребнија више него икад. Без демократских избора не можемо и нећемо бити слободна и демократска земља. Исто се односи и на институције, медије, политичку културу и друштвени дијалог. За Србију би данас било најкорисније да све генерације крену у школу демократије из почетка и да се као грађани и друштво у целини подсетимо кључног значаја демократских вредности и процедура за једну државу, њене институције и будућност.
Проф. др Ђорђе Павићевић: Србији недостаје форма локалне демократије или простора за демократију, која не подразумева само територијалне просторе, већ и оне просторе који нису у том смислу територијално организовани. Тешко је сада говорити о овоме када су локалне самоуправе једна врста трансмисије владајуће партије. Неке локалне  иницијативе су дале повод за протесте и успеле су да направе некакав пробој. Веза између политичких партија и тих иницијатива је оно што недостаје, а тешко их је и остварити са садашњом структуром политичких партија. Такође, потребна је и могућност опозиционих партија за формирање ширих коалиционих савеза, и то не изборних савеза, већ оних чији би циљ био решавање проблема људи на различите животне теме.
Проф. др Небојша Владисављевић: Ми данас не живимо у демократском систему. У литератури се такви режими називају мешовитим режимима. Од 2016. године ми и даље имамо вишестраначке изборе, али они нису поштени. То није питање само систематског гажења медијских слобода, већ систематско ограничавање деловања опозиције на различитим нивоима и у различитим пољима. Овде није реч о стандардном мешовитом режиму, ово је режим личне власти. Кључно питање је какве су последице оваквих режима – то су режими без идеологија који почивају на личној и приватизованој власти у којима се не поштују Устав и закон или се селективни примењују. Дугорочно посматрамо овакви режими су слаби и са неефикасним кадром. Због тога је битно не инсистирати на институционалним применама, јер то неће имати смисла. Овде традиционални демократски потенцијал постоји, зато треба јачати организационе потенцијалне опозиционих странака и деловање заједно са другима.

Доц. др Јелена Лончар: Када говоримо о демократији у Србији, углавном говоримо о изборима. Међутим, мени је важније да говоримо о одговорности оних који нас представљају. Избори нису довољан начин указивања на одговорност, требало би, пре свега, да се фокусирамо на питање комуникације. Изнећу три системска предуслова за позивање на одговорност. Први је транспарентност, други је такмичење, а трећи је канали изражавања незадовољства. Нагласила бих да је битна комуникација између више страна и начин на који ће себе представити они који претендују да представљају грађане. Они треба да докажу да је политика место где се доносе најважније одлуке и да се њом морају бавити најбољи.

Др Петар Матић: Последњих година можемо да видимо растући тренд институционализовања демократије у многобројним политичким системима. Међутим, приметно је да се установе директне демократије у Србији слабо користе. Иницијативе грађана су кључне и без њих се не може говорити о стварној демократији. Директна демократија може допринети развоју социјалног капитала, а тиме и развоју унутрашњег поверења и економском развоју.
 
Др Ирена Фикет: Не постоји један начин на који можемо доћи до обнове демократије у Србији, већ је потребно радити на више фронтова. Важно је да осмислимо како да вратимо поверење грађана. Не можемо да уведемо реформе уколико предуслови за њих не постоје. Наши грађани су незаинтересовани и политички некопетентни, а за то нису они криви. Грађани већ дуго немају прилику да остваре пун демократски капацитет. Ми нисмо друштво које је зрело за директну демократију, али то не значи да не можемо користити њене механизме. Према нашим истраживањима иницијативе су оне које су до сада успеле да највише заинтересују грађане.
 
Владимир Марјановић: Србији недостаје утицајна демохришћанска политичка опција, која би снагом компромиса и јединством различитих друштвених група допринела демократизацији. Имати хришћански назив у политичком животу представља велику одговорност. Ипак, потребно је разјаснити да хришћанска демократија није покушај стварања клерикалне партије, теократске државе, нити злоупотреба вере и цркве у политичке сврхе, већ могућност да грађани артикулишу своја политичка уверења и ставове, узимајући у обзир и своја верска убеђења. Ако је негде у Европи потребна хришћанска демократија, потребна је баш у Србији. Степен обнове демократије српског друштва може се мерити степеном пораста утицаја демохришћанске политике.

Др Андреј Митић: Демократија у Србији је изгубила нормативни статус, питање је да ли је она уопште пожељна у поретку у коме ми живимо. Имамо системско насиље које протерује демократију као вредност. Можемо да се сложимо да треба изграђивати нормативни принцип демократије, јер он више није саморазумљив. Можемо да се питамо у којим смеровима можемо да ревитализујемо овај демократски пројекат. Први смер је онај који се тиче репрезентативности демократије. Други је ојачавање непосредне и директне демократије. Живимо у дигиталној ери и морамо да узмемо у обзир ту чињеницу и да је демократизујемо. Ту постоји простор за опуномоћивање грађана да они сами себе представљају кроз онлајн иницијативе, референдуме, итд. Сматрам да постоји потенцијал за обнову демократије у Србије који није довољно искоришћен, а дигитално доба отвара нове могућности које треба искористити.

Др Газела Пудар Драшко: Ми не живимо у демократској држави, већ у заробљеној држави. То значи да је цео државни апарат усмерен на остваривање интереса уске политичке елите на врху, а не грађана. Грађани немају могућност да постигну задате циљеве, јер живимо у држави у којој нема владавине права. Ми немамо начине и инструменте да постигнемо нешто што нам је законом већ дато. Најважнија ствар на којој треба радити да би се демократија вратила је јачање организационе снаге политичких и цивилних иницијатива. Морамо да нађемо нове методе за ангажовање грађана, јер без ангажовања грађана не можемо да постигнемо ништа од овога. Да бисмо дошли до тога треба да говоримо о враћању поверења и то поверења грађана да могу нешто да ураде. Грађани ће учествовати у демократији уколико им се она смислено понуди, због тога политичке и грађанске иницијативе морају много више да раде са њима кроз обострану комуникацију.


Цео видео материјал са округлог стола можете погледати овде: 


 

Инфослужба Двери