Највећи генератор високе корупције је нетранспарентна потрошња јавних финансија – новца који припада свим грађанима Србије. Један од најтежих примера коруптивне праксе трошења јавних финансија је закључивање међународних кредитних и инвестиционих споразума вредних милијарде евра кроз директну погодобу и без конкуренције.
Притисак јавности спречио је Скупштину без опозиције да донесе тзв. „аутентично тумачење“ и тако стотине хиљада грађана изложи на милост и немилост непоштеним клаузулама банкарских уговора, али српска извршна власт и политичари чине исто то, али самој држави Србији, задужујући државу далеко од очију грађана чији новац троше немилице, путем нетранспарентних међународних уговора, закљученим без контроле јавности и директном погодбом, без конкуренције.
Више од четири милијарде евра се Република Србија задужила само у току 2019. и 2020. године путем 28 међународних билатералних инвестиционих споразума који су закључени директном погодбом на међународном тржишту. Ова организована пљачка грађана Србије расте из године у годину. Србија се налази у дужничком ропству са близу 30 милијарди евра дуга, а задужење се наставља, далеко од контроле грађана и далеко од урушених институција за контролу извршне власти. У Србији не постоји институција која би контролисала квалитет и ефекте међународних споразума којима се троши јавни новац. И прошлогодишњи буџетски дефицит од 4,2 милијарде евра, и овогодишњи, априлски ребаланс буџета са мањком од 2,2 милијарде евра, јасно говоре о намери власти да тајним и директним погодбама задужује будуће генерације, јер је за бројне од међународних дуговања Србије предвиђена и 2048. година као година отплате главнице.
Овакву високо коруптивну праксу Двери сматрају главним узроком сиромаштва, неслободе грађана Србије и задужења још нерођене деце. Оцене високе корупције у Србији за 2020. годину најгоре су у протеклих осам година. Због тога тражимо од посланика Скупштине Србије у којој опозиције нема, да престану са аутоматском ратификацијом оваквих штетних уговора. Истовремено, овакву праксу треба законом забранити, и оформити Комисију за испитивање међународних двостраних споразума чији би задатак био испитивање финансијских последица, оправданости и квалитета међудржавних инвестиционих уговора. Претходна сагласност ове Комисије била би услов за ратификацију – потврђивање ових споразума од стране Скупштине, а пре закључења ови се уговори морају дати на увид јавности. У тој Комисији се морају наћи најугледнији независни стручњаци за међународне уговоре, финансије и међународно банкарско право, који ће бити награђени адекватно својој стручности и одговорности, али ће, за разлику од политичара који одговарају само својој странци, они ову контролу обављати под кривичном и материјалном одговорношћу.