Међу аферама које у Србији избијају свакодневно, где се не зна који нови скандал треба да „прекрије“ претходну аферу – прећутана смрт Владимира Цвијана, крими-прича „државних службеника“ Беливука и Хркаловић, а све њих сведочења о педофилији највиших државних званичника – вест о ребалансу српског буџета, само неколико месеци од почетка његове примене, већини грађана Србије није посебно занимљива. Само онај ко има стрпљења да прочита 232 стране Предлога закона о изменама Закона о буџету за 2021. годину, који је 16. априла Народној скупштини предложила председница Владе Ана Брнабић, увидеће сву дубиозу једне прескупе и неефикасне администрације која је одлучила да грађане Србије расипничком потрошњом уведе у дужничко ропство.
Уместо да се антикризни пакет мера усмери ка оним предузећима и становништву који су највише погођени кризом, Предлог закона о изменама Закона о буџету на коме се јуче расправљало на Одбору за финансије, републички буџет и контролу трошења јавних средстава, предвиђа још милијарду евра неселективне помоћи који ће плаћати сви грађани Србије са највишим каматним стопама током наредних година. Да ствар буде гора, ове мере нису планиране актуелним буџетом, иако се знало да се пандемија и њене последице не могу окончати у 2021. години. Државна помоћ привреди од 3 пута по 50% минималне зараде, коју ће добити сва предузећа у Србији без обзира на степен угрожености, не примењује се ни у једној од земаља Централне и Источне Европе. Уместо да се исплати само оним предузећима и предузетницима који показују јасну финансијску угроженост услед кризе и пад у промету, Влада наставља да јавни новац „просипа“ без разлике, доводећи грађане Србије и њихове потомке у дужничко ропство.
Према проценама и препорукама Фискалног савета из фебруара месеца ове године, уштедама и селективним мерама би се задуживање за антикризни пакет мера привреди и грађанима, уместо милијарде евра, колико сада износи, могло свести на 300 милиона евра.
То подразумева одговорну фискалну политику. Тога, међутим, у Србији нема. У Србији нема одговорности власти. Само по државним гаранцијама издатим међународним, домаћим и страним пословним банкама и државама за железничка предузећа, Електромреже Србије, Електропривреду, Електродистрибуцију и за Србијагас, Република Србија се гаранцијски „изложила“ 1,12 милијарде евра. Буџет предвиђа да се Србија може задужити кроз пројекте и програмске зајмове за још 15,77 милијарди евра код разних инвеститора, од чега највише код страних инвестиционих фондова, корпорација и банака у износу од 5,75 милијарди евра. На другом месту као могући повериоци „српског економског тигра“ налазе се кинеске банке, познате по највишим каматним стопама и најтежим уговорним обавезама, којима Србија већ дугује 3 милијарде евра, а предвиђа се и додатно могуће задужење од још две милијарде евра дуга. У односу на ове баснословне износе готово непримећено у безбројним ставкама буџета делују издвајања за бројну државну администрацију, примера ради за Републичког јавног тужиоца. Само за ову „заробљену“ институцију, оличену у личности невидљиве Загорке Доловац и за њену административну подршку, грађани Србије плаћају нешто више од 2 милиона евра или 241.743.000,00 динара.
Овим Предлогом измене буџета за 2021. годину сваког грађанина Србије Влада је задужила са још 314 евра дуга, што са претходним задужењем по глави становника износи више од 2800 евра дуга за колико је власт СНС-а задужила сваког живог становника Србије.
Изреку Хенрија Форда о томе да је добро што обични људи не разумеју банкарски и монетарни систем, јер би у супротном избила револуција, веома је лако применити и на грађане Србије и на српски буџет.