Највредније послове у сектору јавне потрошње у Србији добијају искључиво пословни партнери самог врха власти. Тако је креиран партијско-финансијски пословни картел који за циљ има монопол у трошењу пара свих грађана.

             Према обимном истраживању о степену конкуренције и нивоа транспарентности јавне потрошње у Србији које је обавио Топлички центар за демократију и људска права у анализираних сто највреднијих послова које је држава као уговарач закључила у протеклој години, а чија је вредност близу 3 милијарде евра, у 71 од 100  ПОСТУПАКА ЈАВИО СЕ САМО ЈЕДАН ПОНУЂАЧ,  у 20 од ових сто послова јављају се два понуђача а само у 9 од стотину послова јавило се три или више понуђача. О непостојању конкуренције у јавној потрошњи  најбоље говори податак да је просечан број понуда за 100 највреднијих уговора (јавне набавке, јавно-приватна партнерства и билатерални инвестициони споразуми) у 2019. години износи 1,42 понуђача.

Највећи број ових послова милионских вредности закључен је са јединим понуђачем, како у јавним набавкама, тако и у међудржавним споразумима и у ЈПП. То важи како за најскупљи, готово 900 милиона евра вредан билатерални инвестиционо кредитни споразум са Кинеском ЕкспортИмпорт банком за реконструкцију железничке пруге до Келебије, за 400 милиона евра вредан споразум Владе са истом банком за изградњу пута Прељина-Пожега,  тако и за последњу на листи, 3,7 милиона вредну јавну набавку за изградњу „Wellness centra“ у Адици. И тако у 71 од 100 уговора. У ових сто уговора само 82 милиона евра потрошено је на послове у којима је било више од три понуђача, што говори да је конкуренције било. 

Готово три милијарде евра потрошено је у уговорима у којима конкуренције није било! О нивоу концентрације на страни понуде говори и податак да се у ових стотину послова 32 уговарача појављује два и више пута, а они су склопили 79 од 100 највреднијих послова са јавним сектором.

Од стотину анализираних послова највећа вредност (преко 2 милијарде евра) потрошена је у 11 билатералних инвестиционих споразума у којима је држава закључивала посао УВЕК СА САМО ЈЕДНИМ ПОНУЂАЧЕМ, било да се ради о Кинеској ЕкспортИмпорт Банци, или о Европској инвестиционој банци која је са 40 милиона евра кредитирала Републику Србију у финансијском уговору за „јачање отпорности локалне инфраструктуре“.  При томе, услови кредитирања су далеко од повољних.

             Пример изигравања правила о слободном тржишту и конкуренцији је предузеће „Енерготехника Јужна Бачка д.о.о.“ која је у 2019. години закључила 5 од ових „Топ 100“ највреднијих уговора, у укупној вредности 23,6 милиона евра док у три од тих пет поступака јавних набавки КОНКУРЕНЦИЈЕ НИЈЕ БИЛО. Ова фирма која послује искључиво са јавним сектором је апсолутни рекордер и по броју уговора закључених у једном дану. Према подацима Портала јавних набавки, „Енерготехника Јужна Бачка д.о.о.“ је у 2019. години за 261 радни дан закључила 337 уговора са јавним сектором, па је некада било и више од стотину уговора закључених у једном дану. Процес трошења државног новца искључиво у кругу власти блиских бизнис партнера постао је заокружени циклус. О томе јасно говори и чињеница да је власник предузећа „Енерготехника Јужна Бачка д.о.о.“ фирма „Манекс д.о.о.“ са седиштем у Новом Саду која продаје резервне делове истим наручиоцима са којима његово предузеће – ћерка фирма, рекордер јавних набавки, закључује уговоре. О функционисању пословно-политичког картела говори и податак да је од 337 поступака јавних набавки у којима је „Енерготехника Јужна Бачка д.о.о.“  добила право да закључи уговор, у само 22 поступка учествовало два или више понуђача. У преосталих 315 поступака јавна набавка је спроведена са јединим понуђачем и победник је увек био  „Енерготехника  Јужна Бачка д.о.о.“  – без конкуренције.

Политичка СНС елита је начином пословања у јавној сфери довела до потпуног заробљавања слободног тржишта и до уништења конкуренције у јавној потрошњи. Заједничко пословима државе који се финансирају новцем свих грађана је да конкуренције у овим уговорима нема или је она тако мала да служи искључиво стварању илузије да се не ради о једином понуђачу. Таква је ситуација антитеза свих прича о слободном тржишту, о конкуренцији и владавини права.

Основни мотив уништења тржишта и конкуренције у јавној потрошњи је преливање новца из јавног у приватни сектор политичко-финансијског картела. Крајњи циљ је монопол на политичком тржишту и уништење политичке конкуренције.

 

проф. др Тамара Миленковић Керковић
Потпредседник Двери