Бег и страх од дијалога гђе Ане Брнабић, очит је у њеној изјави да неће преговоре са опозицијом, да је њена црвена линија кредибилитета она „опозиција“ која је тренутно у Парламенту, као и да у Србији има 2000 политичких странака, што је превелик број да би их власт „удостојила“ дијалогом. У свакој демократској земљи оваква би изјава била скандал.
Не чуди ни отворена лаж о 2000 странака у Србији, коју у свом дурењу и на сам помен дијалога, изговара гђа Брнабић. У Регистру политичких странака Министарства државне управе и локалне самоуправе тренутно их је регистровано 123, што и јесте огроман број, али ни приближан овој свесно изговореној лажи прокураторке Брнабић. И на лажи смо навикли, јер их власт промишљено и свакодневно пласира да би грађани престали да верују у било шта.
И позивање на кредибилност само оних опозиционих странака које се налазе у Парламенту, претвореном у монструозни ријалити, као и замазивање очију измишљеном бројком о 2000 странака јесте бег од разговора са опозицијом и показује велику слабост и бојазан Владе и њене председнице, доведене ко зна одакле. Грађани Србије знају тачно које су то опозиционе партије и покрети које траже дијалог, а које представљају ставове већине грађана Србије, који су лажне изборе бојкотовали. Овом самољубивом и блеферском ароганцијом инсталирана председница српске Владе, гђе Брнабић понижава ту половину грађана Србије.
Са гђом Брнабић представници опозиције и немају шта да разговарају. Све о успесима Владе коју је предводила, а води и сада, већ је речено, довољно јасно чак и у Извештају Европске комисије о Србији за 2020. годину. Све речено у овом документу ЕУ, о стању демократије у Србији, о прегаженом парламентаризму, одсуству опозиције у највишем органу власти, о стању слободе медија и изражавања, о огромној корупција и изостанку борбе са криминалом, јесте чврст доказ квалитета посла који, како сама каже гђа Брнабић „свакодневно ради за грађане Србије“.
Јасно је да инсталирана председница Влада неће да разговара са опозицијом и због тога што зна да су јој и демократске референце слабе. Доведена је, а не изабрана. Она зна да за њу, као и за Вулина, Стефановића, а и многе друге из „Шефове“ понуде не би гласао нико, чак ни међу члановима њихове партије и да су ту само због тога што се налазе заштићени кецељом свога Вође.
Оно о чему ће гђа Брнабић морати да разговара, а то ће време доћи брзо, су баш теме од којих својом бирократском ароганцијом покушава да побегне. А оне су бројне. И њихов се број увећава сваким даном. И о спољном дугу Србије који је 2000 евра по глави становника, и о дуплираном броју гладних у Србији, и о 93,5% свих државних субвенција у корист страних инвеститора, и о 40 милијарди евра годишње колико кошта неефикасна држава и државни дуг, и о томе зашто још нема Извештаја о контроли државне помоћи ни за 2019. годину, и о угушеној конкуренцији у трошењу милијарди евра у јавним набавкама, и о Јовањици, о оружју, ГИМ-у, Крушику, наплатној рампи, афери Индекс, лажним дипломама и докторатим, па и о њеним универзитетским сведочанствима и папирима који доказују њихову нострификацију. И о односу извршне власти према институцијама, према Парламенту, претвореном у водвиљ простачких рецитација недораслих каријериста, о РЕМ-у за који је власт од ЕУ добила највише критика, а онда у ово тело изабрала Оливеру Зекић, жену – симбол одбране интереса власти уместо јавног интереса. Дуг је тај списак, на њему су и предаја Газивода, и електропиривреде на КиМ, и албански Мини-Шенген и много тога још је међу темама за тај будући разговор.
То се време и те се теме, приближавају убрзано. Страх гђе Брнабић је разумљив јер их је све више. А време за дијалог истиче.
Потпредседник Двери