Пред читаоцима је текст Зорана Чворовића, подељен у седам делова (сваки дан ће бити објављиван по један у наредних седам дана) који је писан за књигу Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ која ће ускоро изаћи из штампе – 6. део        

     Владимир Димитријевић је човек који пажљиво изучава историју да би умео да извуче поуке за садашњост. Из његових текстова у овој књизи то се јасно види. Довољно је само погледати његов оглед о идеји „Балкан балканским народима“, а поводом својевремене сарадње Двери са бугарском странком Атака. Бавећи се историјом и примењујући је на садашњост, Димитријевић успева да анализира низ појава којима присуствујемо.

Између осталог, Димитријевић нам помаже да сагледамо садашњу геополитичку ситуацију Србије. Интерес евроатлантског савеза на Балкану деведесетих година XX века био је истоветан интересу европског клуба великих из времена Берлинског конгреса – свођење српске државе у минијатурне територијалне оквире преткумановске Србије, који ће од ње направити политичко недоношче под евроатлантским туторством, без икаквих предуслова за самостални и самоодрживи политички и економски живот. Тиме се у корену сузбијала могућност да матична држава српског народа у будућности води пијемонтску националну политику. За разлику од преткумановске Краљевине Србије, обновљеној српској држави припремљена је поред спољне и једна унутрашња омча, у форми брозовске политичке творевине – Војводине, изникле из пангерманистичког Фридрих Нојмановог пројекта – Mitteleuropa. Тако је почетком деведесетих година прошлог века поново постала актуелна порука аустро-угарског министра грофа Голуховског, изречена далеке 1903. године, „да се имају створити: једна што је могуће већа Грчка, велика Румунија, велика Бугарска, слаба Србија, мала Црна Гора и најпосле и слободна Албанија”.  

Истоветност циљева европске балканске политике из времена Берлинског конгреса и с почетка југословенске кризе у последњој деценији XX века, била је мотивисана истим геополитичким интересом англосаксонског и германског дела Европе – истискивањем Русије са Балканског полуострва, како би се она одвојила од православних Словена и одсекла од топлих мора. Овим се још једном потврдио пророчки закључак Ивана Иљина, да се ево „већ сто педесет година Запад плаши Русије и великих словенских православних формација”. ( Одавде је сасвим јасно зашто су Двери „русофилске“ – не због руског, него због нашег националног интереса. ) Не само геополитички циљ, већ је и редослед потеза у балканској политици НАТО-а деведесетих година XX века добрим делом одговарао империјалној балканској агенди европских сила у време Берлинског конгреса. Прву фазу крсташког обрачуна са православним Србима западноевропске државе и САД су, сматра Димитријевић, обавиле с оне стране, у окултној западњачкој свести живе, мистичне границе западне и источне цивилизације на реци Дрини – геноцидним уништењем Републике Српске Крајине и окупацијом, као и 1878. године, српске БиХ. Оваква судбина српске државности у прекодринским српским крајинама, као и у време Берлинског конгреса, омогућена је, између осталог, потпуним руским повлачењем са Балкана, овог пута због злочина издаје горобачовљевско-козирјевске клике. На ред је потом дошао омиљени стопедесетогодишњи специјалитет западноевропске балканске политичке кухиње – подстицање црногорског сепаратизма у циљу одвајање Црне Горе од Србије, како би се матична држава српског народа, као и после Првог балканског рата одбацила што даље од јадранске обале. И најзад, од 1999. године и НАТО агресије на СР Југославију евроатлантски блок ради, као и Аустро-Угарска почетком прошлог века, на отимању Косова и Метохије и на стварању великоалбанске државе.

Зато се, сматра Димитријевић, србофобном Западу жури да Вучић потпише коначно одрицање Србије од Косова и Метохије.  Будући фронт према Русији то захтева. Отворено косовскометохијско питање у средишту главне евроазијске осовине, не само да прави огромну брешу у позадини блискоисточног и потенцијалног закавкаског НАТО-фронта, већ подиже политичку цену српском, а следствено и савезничком руском фактору у свим будућим преговорима. Истовремено, непрестана активност на одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије на КиМ, има не само улогу унутарсрпског чиниоца сталне националне политичке мобилизације, која може да пробуди најбоље духовне и карактеролошке црте Срба, већ може да постане парадигма успешног отпора глобалној Империји за друге народе широм света. Упорност у одбрани јужних граница Србије на Проклетијама и Шар-планини не само да је стратешки и вредносно оправдана, јер спашава српски народ од духовне смрти у логору „америчког начина живота”, већ се ради и о тактички једино исплативој рачуници по српску државу.                                                                                                                                                      

Зато у Димитријевићевој књизи толико указивања на Косово и Метохију и косовски завет без којих нам нема останка и опстанка. Али, зато и његово указивање на неопходност борбе за цео Балкан, који треба да се врати онима којима и припада – балканским народима.

 

(5) Проф. др Зоран Чворовић: Истински парламент и грађанска непослушност