Пред читаоцима је текст Зорана Чворовића, подељен у седам делова (сваки дан ће бити објављиван по један у наредних седам дана) који је писан за књигу Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ која ће ускоро изаћи из штампе – 2. део
Замислите земљу у којој је Уставни суд, једна од кључних установа парламентарне демократије, под најнепосреднијом контролом извршне власти оличене у владавини једног јединог човека. Та земља је, авај, Србија. Сасвим недавно, после нелегитимних избора за национални и локалне парламенте, председник Српског покрета Двери, Бошко Обрадовић, обратио се јавности следећим речима: „Иницијатива Српског покрета Двери пред Уставним судом Србије за покретање поступка за оцену уставности и законитости измена Закона о избору народних посланика и Закона о локалним изборима у сред изборног процеса – последња је прилика да Уставни суд Србије почне да суди по закону, а не искључиво по налозима владајућег режима, као што је то случај последњих неколико година. /…/ Ствар је врло једноставна. Уколико Уставни суд Србије донесе одлуку да су два поменута закона неуставна и поништи комплетан изборни процес на свим нивоима знаћемо да у Србији још увек постоји владавина права. Уколико одлуче другачије или се пак прогласе ненадлежним, као што је то често био случај до сада, јасно је да се и Уставни суд Србије, као највиша правосудна институција у Србији, дефинитивно ставио у службу актуелног режима.“
Да ли је одговор на обраћање јавности Бошка Обрадовића садржан у чињеници да је Вучићев режим на чело Уставног суда поставио Снежану Марковић из Крагујевца и поред тога што се ради о особи која је вишеструко повезана са највећом корупционашком афером у Србији – Индекс?! Наиме, Марковићка се помиње на 79. страници Оптужнице као лице које је телефонски ургирало код окривљеног професора да се студенту упише оцена без полагања. Уз то, муж дотичне, адвокат Звонко Марковић, окривљен је у афери „Индекс”.
Ако челна личност Уставног суда има такву репутацију, какав ће она Устав да брани? И зашто би га бранила?
Зато је једна од основних идеја Двери правни патриотизам, о коме Владимир Димитријевић сведочи кроз народну изреку што је често понавља: „Правда држи земљу и градове“. Такође, он се позива и на химну Србије – „Боже правде“, и не пада му на памет да, у име „виших геополитичких циљева“, оправдава криминал и корупцију Вучићевог режима.
Слободан Антонић је својевремено написао да се у Србији „тешко могу раздвајати критика корупције и борба за суверенизам. Корупција је рђа која све нагриза, па ће стога и само језгро државности убрзо бити рђом поједено и лакше сломљено”. Због тога писац закључује: „Баш зато је корупција зло које би, заправо, много више требало да погађа патриотску критичку јавност него грађанисте”. Насупрот оваквог приступа, који борби за владавину начела законитости и правне једнакости додељује статус најважније теме у патриотском дискурсу, стоје они аналитичари на патриотском делу наше јавне сцене који приоритетном патриотском темом сматрају правилно спољнополитичко позиционирање Србије.
Извесни Вучићеви аналитичари сматрају да треба зажмурити на примере напредњачког безакоња и пљачке због „велике” Вучићеве спољнополитичке игре. У том случају, већина нас ће сасвим сигурно дочекати усамљеничку старост без деце, која ће се у потрази за пристојном државом, што пре свега значи владавином права, расути по светским меридијанима. Отуда жигосањем безакоња, које чини напредњачко-еспеесовски режим, заговорници правног патриотизма, попут Двери и Владимира Димитријевића, не бране некакве људскоправашке идеолошке химере, као што су то у прошлости чинили заточници различитих идеологија међу Србима, већ танку и угрожену нит живота наше Отаџбине и народа.
Горки плодови издаје који данас расту са дрвета социјалистичко-радикалског популистичког патриотизма из деведесетих година прошлог века, налажу потребу за патриотизмом који ће пре свега бити правни. Он подразумева борбу не за било какву Србију, већ за државу у којој закон господари над вољом појединца, ма ко он био. Само таква држава може бити Отаџбина свих њених грађана и само грађанин заштићен у својим правима може бити одан својој Отаџбини. Једино патриотизмом високе правне свести можемо да сачувамо Косово и Метохију у саставу Србије, а све грађане од неоколонијалне експлоатације и понижења. Патриотизам на кога се позивају властодршци убоге правне свести, није ништа друго него демагогија, са којом је још од Пизистратовог преседана започињала тиранија. Против таквог „патриотизма” и јаке личне власти, каква је Вучићева, западне „демократе” немају ништа против, јер знају да је то лаж за унутрашњу употребу. Њима не смета Вучићево безакоње док год он испуњава њихова наређења.
Није нимало случајно да се Владимир Димитријевић тако често позива на великог руског философа, Ивана Иљина, који је сматрао да је правна свест основа сваког живота у заједници.
(1) Проф. др Зоран Чворовић: Национално и грађанско као двоједина стварност