Српски Покрет Двери - Лого

Пред читаоцима је текст Зорана Чворовића, подељен у седам делова (сваки дан ће бити објављиван по један у наредних седам дана) који је писан за књигу Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ која ће ускоро изаћи из штампе – 7. део        

      Кругу српских патриотских интелектуалца, чије родољубље се заснива на хришћанској вери и широкој култури, припада и Владимир Димитријевић, који је тим путем ишао и иде угледајући се, између осталог, и на великог учитеља хришћанског родољуба, покојног Предрага Р. Драгића Кијука. Судећи по читаности Димитријевићевих текстова, гледаности његових телевизијских наступа и посећености његових предавања  таква врста патриотизма добија све више присталица.

Посвећеност која љубављу сједињује познаваоца са познаваним једино је поуздано мерило помоћу кога могу да се одвоје, у времену свеопште меркантилизације, истински уметници и научници од трговаца са формалном научном или уметничком легитимацијом, који у знању виде робу, па сходно томе знање редукују на познавање информација. Следећи, поред Кијука, и великог руског философа Семјона Франка, Димитријевић сваку спољашњу делатност, било да се бави књижевним, философским, богословским или политичким питањима, схвата „као помоћно средство које споља подржава основно делање духовног рада на обожењу живота, делатност која се врши у име Христа и са Христом.“ Са историософским знањима која му откривају мистичку тајну историје, Димитријевићу је лако да се снађе на геополитичкој површини, ма како она лаику најчешће изгледала неразумљивом.

Због снажног осећаја бола и дужности пред отачаством, Владимир Димитријевић је, чини ми се, близак оном типу интелектуалца о коме Мило Ломпар вели: „Не постоје интелектуалци само зато да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима кад је бити или не бити за националну културу, нешто били.“

Већ летимичан поглед на десетине његових књига и стотине чланака показује да Владимир Димитријевић бира теме својих расправа имајући на уму још једну дубоку поуку Семјона Франка: „Ко не сматра за потребно да загреје и осветли данашњицу, да је учини макар мало разумнијом и осмишљенијом како за себе тако и за своје ближње, тај, ако није лицемер, идолопоклонствује. И обрнуто, што је конкретнија човекова морална делатност, што више она узима у обзир конкретне потребе живих људи и усредсређена је на данашњицу, што је више, укратко речено, прожета не апстрактним принципима, већ живим осећањем љубави или живом спознајом дужности љубавне помоћи људима, то је човек ближи подређивању своје спољашње делатности духовном задатку живота.“ (С. Франк, Смисао живота, Београд, 2007, 112-113) Владимир Димитријевић и не ради ништа друго, него служећи ближњима отвара животно важне теме о којима по правилу ћуте окупиране научне и културне националне установе и на њих даје насушно потребан хришћански одговор, од деловања секти, преко биоетичких питања, проблема вештачке интелигенције, до идеологије политичког хомосексуализма и реформе образовног система. Притом не знам никог у сујетном свету науке ко се са таквим искреним усхићењем радује свакој новој вредној књизи или чланку других аутора. Колико пута ме је у рано јутро одушевљен будио, како би ми прочитао фрагменте из тек објављених рукописа Слободана Антонића, Милоша Тимотијевића, Мила Ломпара, Срђана Цветковића, Александра Петровића, Мише Ђурковића, Милоша Ковића, Миломира Степића, стихове Ђорђа Сладоја, Ивана Негришорца, Драгана Хамовића….

После великог страдања у коме је раскућена наша крвљу стечена очевина, после банкрота свих лажних политичких идеала и европских „изама“, после окупације заветне косовско-метохијске земље, поново одјекује позив Светог владике Николаја (Велимировић): „Шта чекате, Срби? Хоћете ли да будете бачени у старо зарђало гвожђе као што су многи народи већ бачени или ћете се једном од огња страдања освестити и засијати као народ Бога живога?“ (Н. Велимировић, Кроз тамнички прозор, С. Д. III, Линц, 2001, 918) Ако српска омладина данас радо чита и слуша Владимира Димитријевића, онда је то први озбиљан знак да ће, речју Св. владике Николаја, „историју мангупарије“ заменити поново „историја Србадије“. Уместо овештале „катедарске“ науке, која нема одговор на кључне духовне бриге савременог човека, српска омладина преко текстова и предавања Владимира Димитријевића открива Господа Христа, „једини отворени и непресушни извор, који запаја, освежава и оживљава“, јер, вели Св. владика Николај (Велимировић), „све друго, што се замореном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“

Зато се – да не бисмо веровали призрацима, него Христу, Сунцу правде – Владимир Димитријевић, скоро од самих почетака своје јавне делатности, бави и политиком, и то као нестраначка личност. Зато је, од 1999, био близак сарадник Српског покрета Двери, чији је, од почетка, члан Политичког савета, а већ извесно време и вршилац дужности председника овог тела. При чему, наравно, никад није био партијски острашћеник, него неко ко је увек указивао на могућност различитих путева ка истом циљу – слободној и часној отаџбини Србији. Зато и говори: „Ко зна боље, широко му поље“. За сваког има места на пољу борбе за српски народ и његов опстанак.

Искрено се надамо да ће књига коју читалац има у рукама многима – а пре свега младима – помоћи да се снађу у бурним временима у којима живимо, позивајући их на прегнућа која воде слободи и правди. Јер, како рече Његош, „прегаоцу Бог даје махове“.                                                                                               

(6) Проф. др Зоран Чворовић: Балкан и Србија и Косовски завет

Фото: Милош Љубичић

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: