„У том младом човеку нема ничег материјалног. Он је сав идеја.“
Ово истинито и потресно сведочанство др Папенхајма о најпознатијем младобосанцу Гаврилу Принципу док је био заточен у аустро-угарској тамници у Терезину, потврђује величанствену улогу младих Срба у борби за државне и националне интересе током целе наше историје. Иако наша прошлост обилује дисконтинуитетима, чини се да је делатност младих људи она константа која се у једној мери може објаснити ентузијазмом који приличи младим годинама, али и разумевањем српске националне идеје утемељене на хришћанском учењу. „Учитељ пута који води у живот вечни“ (како гласи почетак тропара посвећен њему) био је малолетан за савремене старосне стандарде када је напустио двор свог моћног оца и занемарио огромне материјалне и политичке могућности зарад науке вечног живота и смисла оличене у духовном благу Свете Горе. Његов одлазак у манастир одредио је и пут којим Срби иду више од осам векова.
Зато је Свети Сава истински отац наше нације. А када имате таквог оца, јасно је да ћете следити његову мисију и животну философију. И управо су млади Срби вековима касније, по речима светог владике Николаја – „били први добровољци вере Христове“, односно најбољи ученици Светог Саве.
Историјска одбрана његовог наслеђа на Видовдан 1389. године изнедрила је Косовски завет који са Светосављем чини темељ нашег идентитета, наш ДНК, оно што нас одређује и разликује од других, наш почетак и крај. Огромна енергија и идеализам многих који су страдали у борби за српско ослобођење и уједињење нису лудост која се обично везује за младе године нити некакав бесмислени мазохизам, већ схватање о томе да све велико што желимо да учинимо у животу захтева жртву. Зато омладинце имамо најпре у хајдучким и ускочким дружинама, потом у првим редовима током свих значајнијих буна и устанака па све до формирања прве политичке организације младих – Уједињена омладина српска из 1866. године. Почетком 20. века својим активизмом истичу се Млада Босна, као и многе друге ђачке и студентске секције и кружоци широм српских земаља. Славну епопеју Првог светског рата обележили су подвизи 1300 каплара и надљудски напори десетине хиљада младих у свим српским дивизијама. У међуратном периоду, млади су стожер соколских друштава које истовремено негују идентитет и здраве стилове живота. Током Другог светског рата поново је српска омладина била главна регрутациона база за оружане снаге отпора. Нарочито треба истаћи улогу омладине Равногорског покрета и њен допринос у сламању наци-фашистичког окупатора. Период комунистичке диктатуре, обезвређивања и маргинализације српске националне идеје као и прогон српских патриота у земљи и дијаспори оставио је озбиљне негативне последице. Али „идеје су као реке понорнице које се после дугог мутног тока кроз дубине, поново враћају себи“ речи су једног од главних српских идеолога, чувеног Милоша Црњанског. Потврду ових његових, готово пророчких, речи видели смо у јунаштву српске омладине током ратова у Хрватској, Босни и Херцеговини и нарочито на Космету где су обични регрути постали – хероји са Кошара и Паштрика. И упркос чињеници да је наша историја била бурна и препуна искушења и изазова, чини се да је исправно поимање светосавља као философије живота и исповедање косовског завета на делу од стране српске омладине заиста процес дугог трајања и нешто што ће и у будућности бити од непроцењивог значаја. У садашњости, имали смо прилику да видимо снагу омладине на литијама у Црној Гори и протестима у Београду током прошле, апокалиптичне 2020. године. Радује, што глобалистичка мегаломанска кампања и агенда неолибералних елита у циљу мењања свести нема значајнијег ефекта код младих. Они су, без обзира на различите клевете, међугенерацијске осуде, подсмех и презир, и даље носиоци националне идеје и будућих промена у свим сферама друштва. Зато је останак младих у Србији и повратак оних из иностранства једна од најважнијих тема, у рангу са очувањем Косова и Метохије, подизањем наталитета и јачањем економије. Јер су управо млади та репродуктивна снага неопходна за биолошку обнову, а њихово знање, иновативност и ентузијазам једни од основних предуслова економског развоја и просперитета.
Међутим, свему наведеном мора претходити промена комплетног система и смена политичких генерација у Србији. Време је за нове људе, нове идеје и нове начине решавања бројних проблема. Управо о онима који су протагонисти политичких промена, (који су и сами свој друштвено-политички активизам започели као студенти кроз часопис, а касније и организацију младих), говорио је пре више од деценију ни мање ни више него – новоизабрани патријарх српски господин Порфирије. Његовим речима завршавам овај ауторски текст – први од када сам изабран за председника омладине Двери.
„Сабор српских Двери дакле, јесте група младих људи који су схватили да је суштински идентитет – духовни идентитет. А духовни идентитет овог народа, нашег српског народа јесте православна вера и православна Црква. И тек онда када је било који народ, па и овај наш народ, свестан тог свог духовног идентитета, дакле када смо ми свесни своје православности, на темељу православне вере и духовности може да се гради и зида исправан национални осећај и здрава брига и борба за своју државу.“
Ранко Радовић
Председник Савета омладине Двери