На самом почетку Устава, као највишег правног акта, одредбом првог члана је наведено да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима. Одлуке које је власт донела у ванредном стању нису у складу са правним правилима, начелима и утемељеним актима који чине једну државу правном. Постоје закони, постоји Устав, али за власт је то апсолутно ирелевантно. Уколико то не увидимо сада, када ћемо?

     Институције државе су ту да се боре против корона вируса, а не против утврђених уставних права и слобода сваког грађана. Поред тога што је прекршено право грађана на правично суђење, право на правну сигурност у казненом праву, власт је неуставно донела одлуку о ванредном стању и у великој мери и угрозила право на слободу мисли, савести и вероисповести. Тренутно се црква и њени вернице налазе директно на удару и немогућност да у ванредном стању уживају права које им по Уставу припадају, власт је дала себи за право да поред ширења панике онемогући верницима да присуствују Светом богослужењу иако су поштовали све мере прописане од стране стручњака о заштити свога здравља, држали растојање, чак и поред могућности да се Литургија одржи на отвореном простору, власт доноси одлуку о увођењу полицијског часа викендом. Сматрамо да је увођењем забране кретања у дане викенда, а у периоду од 17 часова y петак до понедељка у 5 часова ујутро, а поготово имајући у виду да се недељом одржава света литургија и причешће и да се налазимо у време Васкршњег поста и да ће верници подлећи кривичној одговорности у случају да своја права остваре, у ствари бити у значајној мери суспендовано право на слободу вероисповести, а самим тим и на слободу мишљења у складу са одредбама Устава и Закона о цркви и верским заједницама.

У одредби члана 202 Устава РС верске слободе су таксативно набројане међу људским правима која се не могу ограничити у условима ванредног стања. Истом одредбом је наведено да мере одступања не смеју да доводе до разликовања на основу расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или друштвеног порекла. Даље се наводи да мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу права зајемчених чл. 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 43, 45, 47, 49, 62 , 63, 64. и 78. Устава. Управо одредба члана 43 Устава говори о слободи мисли, савести и вероисповести, стога исти у целости у наставку текста наводимо:

„Јемчи се слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору.

Нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима.

Свако је слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења.

Слобода испољавања вере или уверења може се ограничити законом, само ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и здравља људи, морала демократског друштва, слобода и права грађана зајемчених Уставом, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања изазивања или подстицања верске, националне или расне мржње.

Родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима.“

Слобода испољавања вере може се ограничити само ЗАКОНОМ, никако одлукама, препорукама, уредбама нити наредбама како говори чл. 43 ст 4. Устава РС.

У складу са чланом 31 став 3 Закона о цркви и верским заједницама богослужбени простор је неповредив, а горе наведеном уредбом се омогућава државним органима не само да крше ову одредбу него да и свештенству и верницима подносе прекршајне и кривичне пријаве и на тај начин се у суштини право на слободу вероисповести у целости суспендује.

За то време се врши и дискриминација према православној верској заједници јер од стране МУП РС издају дозволе чак и представницима привредних друштава да уз помоћ радног налога не поштују меру ограничења кретања. Члан.6 Закона о црквама предвиђа аутономију цркве идентичне аутономији универзитета. Богослужбени простор је неповредив а верски службеници не могу одговарати односно дат им је материјални имунитет за богослужбене радње у складу са канонским правом.

Члан.9 Европске конвенције о људским правима предвиђа да се слобода вероисповести не може ограничити здравственим прописима чак и ако пацијент одбије третман а које ће одбијање неминовно довести до смрти поменутог лица. Да би та слобода била стварна такви избори су слободни чак и ако ти избори у очима других изгледају ирационални и неразумни, а о томе говори и став Европског суда за људска и мањинска права у предмету једне верске организације против Велике Британије.

Остаје нејасно из којих је разлога власт онемогућила вернике да слободно користе своје уставом загарантовано право, с обзиром да постоји могућности да се одржи богослужење са свим мерама које су неопходне да би се очувало здравље у актуелној ситуацији, а посебно имајући у виду чињеницу да је допуштено да се одлази у продавнице које су отворене сваког дана са свим предложеним мерама. Где је сметња да се исте те мере примењују и у црквама? Јасно је да је у том случају дошло до кршења одредбе члана 2 Закона о црквама и верској заједници којом је дефинисана забрана верске дискриминације, а којом је јасно да нико не може бити подвргнут принуди која би могла угрозити слободу вероисповести те да нико не може бити узнемираван, дискриминисан због својих верских уверења.

 

Савет Двери за уставна питања, правду и законодавство