И овог 24. марта сећамо се почетка НАТО агресије на Србију и Црну Гору. Бомбардовање наше државе трајало је непрекидно 78 дана и ноћи, страдали су цивили, чак и деца, земља је економски уништена са укупном материјалном штетом од преко 120 милијарди долара и еколошки загађена осиромашеним уранијумом. За овај, као ни за бројне друге злочине над Србима, нико није одговарао. Свесни смо последица медијске кампање и хистеричне србофобије која готово траје и до данас и тешкоћа са којим су суочени сви они који се боре за истину о страдању нашег народа.
Међутим, све наведено не сме да нам буде разлог или изговор да борбу за истину и правду коју, као народ заслужујемо, заборавимо или ставимо у други план. Култура сећања, нарочито код младих, је неопходна у циљу јачања националног идентитета и свести да је наша слобода плаћена животима најбољих међу нама и да она нема цену. Такође, важно је да се изборимо и за бољи друштвени статус, материјални положај и поштовање наших ратних ветерана. Они који су били на бранику одбране отаџбине морају имати посебно место у нашем друштву и држави као пример будућим нараштајима, свима нама којима су оставили слободну и независну земљу како би је чували и унапређивали.
На крају, Србија не сме да уђе у НАТО пакт, не само због бомбардовања Србије и Републике Српске, већ и због тога да Срби, кроз НАТО, никада не би чинили оне злочине које је НАТО пакт починио према нама и другим државама.