Бриселска „Вавилонска кула“ –  криви торањ економског развоја, солидарности и једнакости ЕУ чланица

     Очување мира и стабилности у Европи кроз економски напредак и солидарност међу европским народима, била је идеја која је Европску Унију створила.  Први корак у стварању те наднационалне заједнице , зване тада Европска економска заједница (ЕЕЗ) била је царинска унија, потом заједничко тржиште, а онда и економска унија у којој се остварује хармонизација и интеграција буџетске, монетарне, пољопривредне, индустријске, регионалне и других економских политика, уз заједничко иступање према трећим земљама.  Поред ЕУ, биле су, током деценија стваране и друге зоне слободне трговине, попут Европскe зоне слободне трговине (European Free Trade Area – EFTA ) и Споразума о слободној трговини у централној Европи (Central European Free Trade Agreement 2006 – CEFTA). Земље чланице ових организација  уклањале су међусобна трговинска ограничења, царине и мере сличног дејства, као и квантитативна ограничења и истовремено се припремале за приступање европској економској унији.

    Стабилност у Европи, без сумње је последица ове политике али економски напредак, као други пројектовани циљ ЕУ, постаје све даљи од стварности. Примера ради, бивше социјалистичке земље, које су најпре приступиле ЕУ, јесу доживеле напредак, али уз огромно повећање државне задужености. Званичници из Европске комисије поносно изјављују како је у десет земаља које су се 2004.год. придружиле Европској Унији  БДП (бруто друштвени производ) за 15 година порастао за читава 84% (http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:792090-BDP-10-novih-clanica-EU-porastao-84-posto-poslednjih-15-god). Са друге стране, Европска служба за статистику (EUROSTAT) као друго лице европског бога Јануса, јасно показује да је проценат учешћа јавног дуга у бруто друштвеном производу земаља Eврозоне огроман и да износи 85,9%, док у ЕУ28 тај однос нешто нижи, тако да је свих 28 земаља ЕУ у просеку задужене 80,7% од БДП у првом кварталу 2019.год. (https://ec.europa.eu/eurostat/documents/2995521/9984123/2-19072019-AP-EN.pdf/437bbb45-7db5-4841-b104-296a0dfc2f1c). Највећи ниво јавног дуга у БДП имају и даље Грчка 181,9%, Италија 134%,, Португал 130,5% док најнижи ниво учешћа јавног дуга у бруто друштвеном производу имају  Естонија, Бугарска и Луксембург. Задуженост чланица ЕУ је велика а још је тежа ситуација оних европских земаља које за своју валуту користе евро. Италија није имала реални економски раст дуже од две деценије, економски крах Грчке потпомогнут је „европском солидарношћу“ поверилачких француских, немачких банака и Тројке (Европска Комисија, Европска централна банка и ММФ). Монетарна унија, у којој се данас налази 19 од 28 земаља ЕУ уместо да донесе раст привреде њених земаља чланица, омогућила је да Еврозона функционише ексклузивно у корист Немачке. Европске вредности засноване на демократији, људским правима и солидарности се цинично изврћу у своју супротност. То је на примеру Грчке показала и дужничка и мигрантска криза. Покушај решења огромног јавног дуга довео до тога да су резултати референдума у Грчкој из 2015.год.  једноставно прегажени. Наметнуте мере штедње ММФ-а, које су директно супротне Европској повељи о људским правима, показале су катастрофалне резултате. Са друге стране,  мигрантска криза је Грчку претворила у логор за мигранте, без жеље осталих чланица да покажу већу солидарност. О једнакости европских чланица говори и штрајк пољопривредника централних и источних земаља ЕУ децембра 2018.год. због знатно мањих субвенција у односу на пољопривреднике са Запада ЕУ.

      Слобода трговине и јединствена европска валута постале су „лудачке кошуље„ привреда слабијих чланица Еврозоне,  које не смеју да девалвирају своју валуту, нити да ограниче увоз, како би конкурисале немачкој роби. Дуг је списак „свеопште историје бешчашћа“ Европске Уније који је само последњих година показао велику кризу не само Еврозоне, и њене нефункционалне банкарске уније, већ и читава „Бриселска кула“ све више подсећа на криви торањ у Пизи. Непрекидна криза евра, непостојање функционалне банкарске уније, криза демократије и пренебрегавање резулатата избора (Италија) али и  резултата референдума(Грчка), отуђена политичка бриселска елита, често као прототип антиетике и антидемократије (Х.Е.Барозо, бивши председник Европске комисије у време ескалације грчке кризе и Брегзита, након истека мандата 2016.год. добија запослење у америчкој инвестиционој банци „Голдман Сакс“, најзаслужнијој за избијање хипотекарне и светске економске кризе 2007.год. али и за грчку дужничку агонију), незапосленост, немогућност контроле мигрантске кризе, признање независности Косова и Метохије и притисак на Србију да учини исто и потпише тзв. „правно обавезујући споразум“ као услов свих услова за приступање ЕУ, Либија, рат у Сирији, хаос у Украјини , економске санкције Русији, резултат референдума у Великој Британији о напуштању ЕУ, трговински рат са САД, побуна „жутих прслука“, затварање очију пред формирањем војске Косова,  изостанак реакције на кршење CEFTA споразума у виду противправних косовских такси од 100% на увоз робе из Србије без КиМ и из Босне и Херцеговине, пренебрегавање императивних норми Резолуције СБ УН 1244, непостојање реакције ЕУ званичника на неизвршење Бриселског споразума од стране окупационих косовских власти и од стране саме Европске комисије, затварање очију пред „заробљавањем држава“(state capture) од стране српскe, црногорскe и албанскe аутархије,  само су део неуспеха политике која је показала сву трошност „архитектуре ЕУ“.

Гласањем о европској судбини Велике Британије на референдуму 2016.год. отпочео је процес преиспитивања функционалности европске интеграције. Макронова скорашња изјава је само јасна артикулација те кризе коју српска власт одбија да прихвати. 

 

проф. др Тамара Миленковић Керковић, потпредседник Српског покрета Двери