Тече и четврти месец од како је Влада Србије донела програм економских мера за помоћ привреди за превазилажење негативних ефеката од епидемије вируса КОВИД-19.  Изјаве министара Малог и Ђорђевића да ће се ефектима ових мера бавити од септембра су неодговорне јер ће тада бити касно да се спречи стечај хиљада кризом погођених предузећа и масовна отпуштања запослених. Привреди су неопходне нове мере помоћи и насупрот министарским изјавама да се незапосленост не повећава а да привреда бележи раст, оно што је извесно је да ће јесен показати размере рецесије коју је изазвала епидемија и катастрофално управљање њоме од стране доскорашње власти у Србији. 

     Нови пакет помоћи је неопходан домаћим привредним субјектима. Помоћ привреди и грађанима је нужна не само због тога што мала предузећа у домаћем власништву стварају трећину укупног БДП-а у Србији, већ и због тога што она запошљавају готово 45% свих регистрованих запослених у Србији. Нове мере треба да зауставе инсолвентност и стечај предузећа и да смање отпуштање запослених, од којих преко 400.000 ради на црно.

Мере економске политике које су донете током неуставно уведеног ванредног стања биле су закаснеле, неселективне, а тиме и неправедне. Ове су се мере  једнако примењивале на све а њихов ефекат је био, пре свега, предизборни и политички. Иако их је министар Синиша Мали представио као „најбоље и најдетаљније у Европи“ очито је једина директна помоћ угроженој привреди била исплата три минималне зараде за мања и средња предузећа и 50% минималца током три месеца за велика предузећа. Све остало било је одлагање, а не ослобођење  од плаћања пореза на зараде,  на доприносе и на добит предузећа, као и понуда нетранспарентних повољних  кредита преко Фонда за развој и гаранције за кредите пословних банака за очување ликвидности. Упркос обећањима да „држава пара за мере има“, током маја Влада се задужила на међународном тржишту за додатне две милијарде евра, и то издавањем обвезница са изузетно високом фиксном каматом. Најбесмисленија  од свих мера тзв. “сто евра из хеликоптера“  била је демагошко средство предизборне корупције, заједно са осталим механизмима, попут оркестрираног  укидања ванредног стања и здравствених мера, проглашења предизборне СНС победе над короном, монополом политизованог Кризног штаба над КОВИД-19 статистиком, вештачки смањиваног и прикриваног броја заражених и умрлих, одржавања утакмица и предизборних окупљања људи.  Све ово имало је један циљ – да се више милиона људи што силом, што обманом натера да изађе на прве изборе у Европи у току пандемије, упркос  томе што су били неуставни, недемократски и здравствено небезбедни.

Монструозну цену предизборне игре режима управо плаћају грађани својим животима у  новом ширењу заразе, са здравственим системом који се урушава. 
               
И да се земља не налази у најдубљој  политичкој кризи, и да од 3. јуна није престао мандат ни Парламенту ни Влади, и да од државних институција нису остале само фасаде, чак и да се бунт незадовољних грађана на протестима у градовима Србије није гушио најгрубљим насиљем државним и парадржавним, чак и  кад би се поништили лажни и покрадени избори, па чак и кад би се изабрала прелазна техничка влада стручњака, живот се у Србији због наново  разбуктале заразе још дуго не би вратио у нормалу.

Да би се спречио колапс привредног система нужно је најугроженија предузећа у области услуга, угоститељства, туризма и транспорта путем нових мера разврстати  по зонама ризика и ослободити их  плаћања пореза и доприноса за све време трајања пандемије. Оним привредним субјектима који имају пад прихода од 50% до 100% у односу на прошлу годину, поред пореских ослобођења и ослобођења од доприноса, треба  доделити и субвенције и помоћ државе за фиксне трошкове које имају (закупнину, струју, и друге трошкове) за све време трајања пандемије.  

Посебно је питање контроле над масовним отпуштањима запослених од стране субвенционисаних страних предузећа, за која власт тврди да нема механизме контроле. Државни интервенционизам управо се у време кризе показује као нужан. Пандемија је, више него све економске кризе пре ње, показала улогу и значај регулативе и невидљиве руке државе у привреди. Не само привредним субјектима, већ ће помоћ бити потребна и угроженим породицама, грађанима који су остали без посла, као и свима који трпе директне последице престанка својих пословних активности. Из инструмената економске политике држава треба да одабере мере које ће и грађанима и послодавцима помоћи да се изборе са кризом. То су субвенције, бескаматни кредити, исплата дела накнаде запосленима који не могу да раде због заразе, одлагање или опрост дела неплаћеног пореза и друге мере.

Први услов свих тих поменутих мера је њихова селективност.

Уколико се на време помогне приватним послодавцима избећи ће се масовна отпуштања. Отпуштање стотина хиљада људи које је на јесен неминовно уколико одмах не уследе нове, селективне мере за помоћ привреди,  довешће до пада уплата за доприносе, до пада потрошње, а тиме и до дефицита у буџету. Половину буџета Србије чине доприноси и порез на потрошњу (ПДВ), а биланс расхода српског буџета показује  да се његова половина троши на пензије и на плате запослених у државном сектору. Дакле, ако предузећа оду у стечај, а њихови радници остану без посла, директно су угрожене и пензије и плате у јавном сектору.

Из тог зачараног круга изласка нема или траје деценијама.

 

проф. др Тамара Миленковић Керковић
Потпредседник Двери
 
Фото: Љ.М. Јужне вести