Све више је коментара и анализа стручњака у свим друштвеним областима да ће актуелна пандемија имати велике негативне последице по човечанство, пре свега у сфери економије.

     Међутим, моје сумње иду у другом правцу: да ће по успешно завршеној борби против нове заразне болести светска цивилизација наставити све по старом, посебно када је у питању неолиберална економска мантра. Или – што би било још опасније – да ће се ова ванредна ситуација на светском плану искористити као вежба за још радикалније облике угрожавања људских права и ширење тоталитаризма разних врста.

А заправо би ова светска криза могла бити не само огроман проблем по здравље становништва и економски опстанак већ и велики наук и шанса.  Пре свега, у сфери духовности и смисла живота. Да мало застанемо и запитамо се: Где јуримо? Шта је најважније у животу? Шта су приоритети? И да их одредимо изнова и поставимо како треба. Ова криза би уместо разулареног индивидуализма и материјализма могла да доведе до промене светске парадигме и успостављања новог система вредности у коме би на прво место поново дошле праве вредности попут одговорности, бриге о ближњем свом и солидарности, или био обновљен значај традиционалних заједница као што су брак, породица, верска заједница, нација, држава, економски патриотизам… Кућна изолација и за некога присилни повратак породичној заједници дефинитивно је доказ да у сваком злу има и неко добро.

Засигурно никада не бисмо издвојили оволико времена једни за друге, а камоли да бисмо оволико размишљали о потреби шире друштвене солидарности. Пандемија се показује као горка учитељица живота – само да ми будемо озбиљни ученици.  Ово је последњи час да схватимо да домаћи економски интереси морају доћи у први план и да не смемо дозволити да стране банке и мултинационалне компаније окупирају нашу државу док домаћа привреда и пољопривреда пропадају. Управо супротно, све снаге државе треба да раде за домаће предузетнике и нова радна места у домаћој производњи и услугама.

Ова криза подсећа да не можемо без села и пољопривреде. Не само да се живот на селу у овим ванредним околностима показао као слободнији и мање здравствено ризичан, већ је сопствена производња здраве хране залог и опстанка нације и здравствене безбедности у целини. Ту је сада отворен простор не само за стварање највећег броја реалних нових радних места већ и за обнову и развој сеоских задруга, породичних фирми и прехрамбене индустрије.

Важна поука коју је донела ова криза јесте и да смо се грдно огрешили о најважније професије у нашем друштву, а изнад свега здравствене и просветне раднике, војнике и полицајце. Посебно кад је тешко, а и у редовним околностима, њих и њихову улогу и значај не може ништа да замени. Без стручних људи и струке систем не постоји и требало би извући ову поуку да њихов ауторитет и сваковрсна подршка њима морају да буду много већи у будућности.  И коначно, ова криза је показала да морамо имати нормалну власт.

Јер, ако једна власт није нормална – то се посебно очитује у ванредним околностима, а то онда може бити погубно по нацију. Зато прва мера коју као народ морамо донети након завршетка ове кризе – да бисмо успешно отклонили њене последице – јесте промена власти.

 

Бошко Обрадовић

Председник Српског покрета Двери и народни посланик

 

Извор: Директно