Београд је данас поново најзагађенији град на свету, док за њим не заостају ни други српски градови. Грађани Бора једнако су изложени загађеном ваздуху као тихом убици, али све то није довољно да би власти у Србији суштински било шта промениле. Нажалост, све се завршава једнократно, забрињавајућим насловима у медијима, реакцијама опозиције и грађана, након чега не следи никаква озбиљна активност надлежних.
Сама чињеница да је депонија формирана у Винчи, предивном пределу и богатом археолошком налазишту је катастрофа са несагледивим последицама, а нестручно одлагање отпада, немар и неспособност за било какво одрживо решење и сузбијање последица експлозија метана су додатни проблеми, који се само гомилају један на други. Тешко је израчунати колико је новца Србија утрошила за наводно унапређење животне средине, који је заправо завршио у приватним џеповима. Да не говоримо о новцу који Србија губи и већој загађености због недовољно организоване рециклаже.
Почетком године се дуго и шокантно писало о загађености ваздуха у Београду и сви, једнако власт и опозиција, изашли су са својим мерама за сузбијање загађења. Затим се нагло прешло на проблематику пандемије, противуставно је уведено ванредно стање са потпуно отвореним списком конкретних мера, председник државе их уводи и мења по свом личном ћефу. Корона је некако покрила сва она горућа питања у држави, почев од загађења животне средине, мигрантске кризе, питања Косова и Метохије, притиска НАТО и друго…
Српски покрет Двери је увек за свеобухватан приступ и мере које смо предлагали никада нису биле парцијалне и једностране. Животна средина је комплексан појам, бавити се само једним елементом, на пример ваздухом, а занемарити воду и земљиште неће дати трајнији ефекат. Најбољи пример како власт нема суштинску намеру да се бави грађанима и њиховим проблемима је зеленило у Београду. Буквално сви који су се бавили загађењем у Београду су закључили да је прва мера више зеленила, најразличитије осмишљене зелене површине на сваком погодном месту, на шта нема конкретних активности надлежних. Напротив, настављено је са уништавањем паркова и чупањем стабала.
Управо ово стихијско и парцијално решавање проблема у држави и јесте суштина нашег страдања. Ту се заправо и не ради о намери да се конкретизују могућа решења, већ само о привиду и лажним обећањима. Ни у једном сегменту нема одговорног понашања, била то државна безбедност, здравствена безбедност или брига о животној средини. Све, па чак и ово ванредно стање, је подређено одржању на власти, крађи и застрашивању.
Зато је важно у периоду непосредно након престанка ванредног стања спречити овај режим да више икада одлучује о било чему у Србији. Србију морају да воде људи којима је искрено стало до своје државе и њених грађана и који ће желети и умети да их заштите.
Савет Двери за заштиту и унапређење животне средине