Od kada je Srpski pokret Dveri, kao jedini autentični porodični pokret u Srbiji aktuelizovao ovo pitanje pa do danas, postavlja nam se pitanje: „Šta je porodična politika i zašto toliko insistirate na tome kada je to zapravo u domenu socijalne politike?“ Evo prilike da razjasnimo neke stvari.
Poznato je da je porodična politika nešto po čemu je Srpski pokret Dveri prepoznatljiv na političkoj mapi Srbije i u širem javnom prostoru. Jedan ozbiljan društveni problem kao što je bela kuga odnosno pad nataliteta, analizirali smo i obradili u širem kontekstu i pritom ponudili konkretna rešenja i jasnu strategiju delovanja u tom smislu. Činjenica je, takođe, da se o ovom (po nama ključnom problemu naše zemlje) govori sve više i sve češće i da je čak osnovano Ministarstvo bez portfelja zaduženo za demografiju i populacionu politiku (o čijem se radu, rezultatima i sredstvima može diskutovati) ali se ne sme izgubiti iz vida da su svemu tome doprinele aktivnosti upravo Dveri, kako kroz rad u Narodnoj skupštini, tako i kroz rad opštinskih organizacija na terenu. Neprestano smo insistirali na sistemskom rešavanju ovog gorućeg pitanja i nećemo odustati sve dok porodična politika ne postane glavni prioritet ove države i društva. Međutim, kako bi lakše i brže postigli zadate ciljeve, potrebno je da rešimo određene nedoumice i da prestanemo sa poistovećivanjem porodične i socijalne politike. O čemu se zapravo radi?
Od kada je Srpski pokret Dveri, kao jedini autentični porodični pokret u Srbiji aktuelizovao ovo pitanje pa do danas, postavlja nam se pitanje: „Šta je porodična politika i zašto toliko insistirate na tome kada je to zapravo u domenu socijalne politike?“ Evo prilike da razjasnimo neke stvari.
Demografska situacija u Srbiji je već decenijama izrazito negativna, a poslednjih godina možemo slobodno reći i katastrofalna. U prilog ovoj tvrdnji govore zvanični podaci da Srbija na osnovu prirodnog priraštaja godišnje izgubi 35.000 ljudi, da smo šesta nacija u Evropi po starosti, da smo po odlivu mladih i obrazovanih drugi u svetu, a kao kulminacija svega pomenutog je da je prošle 2016. godine u Srbiji rođeno najmanje beba od početka 20 veka!?
Svi ovi podaci pokazuju i dokazuju koliko je stanje alarmantno i da je potrebno da oko ovog pitanja imamo unutrašnji dijalog, nacionalni konsenzus i konkretna rešenja. Činjenica je da u okviru Ministarstva za rad i socijalna pitanja postoji sektor za brigu o porodici i socijalnu zaštitu, međutim kapaciteti i sredstva ovog sektora nisu dovoljna kako bi se na pravi način odgovorilo na izazove sa kojima se kao društvo suočavamo. Problem porodičnog nasilja je očigledan primer tačnosti ove teze jer umesto da se nadležni bave rešavanjem uzroka ove društvene pošasti mi imamo krvave posledice i sa naslovnim stranama u tabloidima.
Takođe, nosiocima socijalne politike nepoznati su i izgleda nerešivi problemi prezaduženih porodica bez zaposlenih, mladih bračnih parova, otpuštenih trudnica, žena sa sela, đaka pešaka itd. Svi oni dobiće u jednom trenutku odgovor: „Zaista se izvinjavamo, ali MI NISMO NADLEŽNI. Javite se tome i tome… Kome da se jave? Koji odgovor dati majkama sa više od četvoro dece koje nemaju pravo na dečiji dodatak jer tako piše u zakonu!? Ako u isto vreme sa ovim ozbiljnim i nagomilanim problemima imamo i agresivnu promociju radikalnog feminizma kroz institucije i medije (jer gle čuda u istom ministarstvu postoji i sektor za antidiskriminaciju i unapređenje rodne ravnopravnosti odnosno radikalnog feminizma) a sa druge strane i nametanje ideologije homoseksualizma kroz obrazovni sistem, zdravstvo, organizovanje gej parada epidemijskih razmera i najzad premijerku kao autovanu pripadnicu LGBT populacije, odgovor je jednostavan. U pitanju je mešavina nestručnosti, nespremnosti i podilaženja centralnom komitetu u Briselu i stoga je kao izlaz iz ove teške situacije na početku potrebno razumeti da porodična i socijalna politika nisu i ne mogu biti isto.
Za Srbiju je od suštinskog značaja formiranje Ministarstva za brigu o porodici koje bi bilo krovna institucija za borbu protiv bele kuge, za sprovođenje pronatalitetne i porodične politike i rešavanje problema brojnih društvenih grupacija. Na taj način bi se podelio ogroman teret sa Ministarstvom za socijalna pitanja i neophodna pomoć svim potrebitim bi stizala brže i efikasnije. Takođe, Ministarstvo za brigu o porodici ne može biti na nivou onog bez portfelja (kao što je to slučaj sada) i ne sme imati sredstva manja od izgradnje famoznih fontana, jarbola, migrantskih kampova itd (kao što je to slučaj sada). Porodična politika u praksi bi značila podršku rađanju dece sa državnog nivoa, finansijsku i svaku drugu pomoć mladim bračnim parovima i porodicama sa više dece, ali i samohranim roditeljima i onima bez dece. Kada kao država vodite ozbiljnu porodičnu politiku onda se ne dešava da otac osmoro dece nema posao, da deca pešače kilometrima do škole, a da žene u porodilištima imaju katastrofalnu hranu.
Postoji još niz mera koje su okosnica porodičnog programa Dveri, a koje su možda nedovoljno prezentovane široj javnosti, ali koje su sigurno sprovodljive na delu. Kada nas zajedljivi politički oponenti sa podsmehom pitaju: „Odakle da stvorimo novac za tu vašu porodičnu politiku?“, mi im odgovaramo: „Novca ima, ali on ne ide kome treba!“ Ako mogu da se izdvoje desetine hiljada evra za strane investitore i isto toliko novca za antisrpski NVO sektor, promotere novih LGBT „vrednosti“, i četiri izborna ciklusa kako bi se održala gola vlast, onda je sasvim sigurno da novca ima, ali da se on troši nerazumno. Umesto štićenicima sadašnjeg režima, mi bismo novac prosledili mladim bračnim parovima koji žele da pokrenu biznis na selu i da na taj način oživimo ruralni deo Srbije. Takvih rešenja ima dosta, samo ih treba na pravi i konkretan način predstaviti i što je još važnije sprovesti u delo.
Ovoj zemlji je nasušno potrebna realna porodična politika koja bi u sadejstvu sa rešavanjem socijalnih problema bila zaista na korist i na povećanje kvaliteta života našeg naroda.
Autor je student Filozofskog fakulteta, Odeljenje za istoriju
i član OO Dveri Zvezdara