Otvaranjem Narodnog muzeja nije rešen uzrok loše kulturne politike

Ponovno otvaranje Muzeja zaslužuje da bude razmotreno objektivno i nepristrasno, upravo da bi se u budućnosti izbegao sličan događaj, koji je generacije ljudi skoro dve decenije lišavao uživanja u remek-delima nacionalne i svetske umetničke baštine.

Otvaranje Narodnog muzeja u Beogradu za javnost bez sumnje je događaj koji raduje sve građane Srbije, a posebno stanovnike Beograda.


Velika posećenost tokom kratkog i privremenog izlagačkog perioda od pre nekoliko godina pokazala je u kojoj je meri ova institucija široko prepoznata kao jedan od ključnih činilaca kulturnog života zemlje i prestonice. Ali, ponovno otvaranje Muzeja zaslužuje da bude razmotreno objektivno i nepristrasno, upravo da bi se u budućnosti izbegao sličan događaj, koji je generacije ljudi skoro dve decenije lišavao uživanja u remek-delima nacionalne i svetske umetničke baštine.


Nad pogubnim posledicama zatvorenosti Muzeja sada nije mesto jadikovati (mada bi jedna naučno-sociološka studija na tu temu bila uputna) – dovoljno je konstatovati da jedan mladi slikar, istoričar umetnosti ili arheolog koji je ovog juna završio studije nije bio u prilici da vidi gotovo ništa od bogate kolekcije tokom čitavog svog školovanja, od prvog razreda osnovne škole, sve do fakultetske diplome. Zato je ponovno otvaranje Narodnog muzeja svakako pozitivan i srećan događaj.



foto: MediaSfera


Ovom prilikom, međutim, želimo da predočimo i njegove negativne strane. Pre svega, u medijima i u javnosti se, nemaštovitim a pretencioznim marketinškim šablonima, građanima nameće utisak da je reč o veličanstvenom poduhvatu i ogromnom uspehu svih koji su u proces bili uključeni. Već jedna načelna primedba trebalo bi da utiša to neukusno samoreklamiranje: zar je umesno hvaliti se time što radi jedna takva kulturna institucija od izuzetnog nacionalnog značaja? Time se ne razmeće, to je nešto što se podrazumeva. Jedina pozitivna strana ovog paradoksa jeste što napadno reklamiranje ponovnog otvaranja nameće pitanje: „A zašto je Muzej bio zatvoren toliko dugo?“ i „Ko je za to odgovoran/kriv?“


Na prvo od ova dva pitanja nije lako dati jednostavan odgovor. Narodni muzej je, kao i sve srodne institucije prestonice (sem Muzeja savremene umetnosti i Galerije fresaka) bio smešten u adaptirane, već postojeće zgrade, čija je prethodna namena bila bitno drugačija. Samim tim, izlagački prostor, u još većoj meri depoi, a posebno prostorije za rad stručnjaka bili su daleko od adekvatnih čak i u „zlatnom periodu“, kada je Muzej bio domaćin značajnih svetskih izložbi, a kada je njegova stalna postavka bila bogata remek-delima različitih epoha. Svakako da je bilo neophodno da se nešto promeni, ali je onda nastupila kriza devedesetih godina, koju su prve osetile institucije kulture. Strana postavka povučena je posle krađe (i srećnog nalaženja) Renoarove „Kupačice“, a sve ostalo je odneto iz izložbenog prostora u depoe već prvih dana NATO agresije, krajem marta 1999. Činilo se to kao iznuđena, ali dobra prilika da se dela vrate kada se makar izložbeni uslovi u Muzeju radikalno poprave, ali je onda došlo do promene vlasti u zemlji, oktobra 2000.


Odgovoru na drugo pitanje, o krivici što je Narodni muzej tako dugo bio zatvoren, stoga se prilazi sa poznatim činjeničnim stanjem: on je „pod Miloševićem“ bio zatvoren samo nešto više od godinu dana, i to (u početku) u ratnim uslovima. Odgovornost pada na novu, „demokratsku“ vlast i rukovodeće organe koje je ona svuda postavljala. Čak dva puta je u tom periodu pompezno najavljivana potpuna rekonstrukcija Narodnog muzeja, dva puta su organizovani konkursi za rešenja, koji svakako nisu besplatni, i dva puta su izdvajana značajna sredstva da se sa radovima počne. Od svega toga nije učinjeno baš ništa, osim što su (za značajnu sumu) odštampane reprodukcije (1:1) nekih remek-dela i izložene na otvorenom (te ubrzo i vandalizovane) u obližnjim ulicama. Da je to učinila neka neformalna grupa ili nevladina organizacija, delovalo bi sve kao smislen protest protiv stanja zatvorenosti, ali su u promociji „muzeja na otvorenom“ učestvovali i tadašnja direktorka i ministar kulture. Izgledalo je kao da protestuju protiv sebe samih. To rukovodstvo je, dakle, neposredno krivo što je Muzej ostao zatvoren, a pare za obnovu (čiji iznos nije javno saopšten) protraćen, pri čemu skoro sva ta (ne)odgovorna lica i dalje rade u Narodnom muzeju, čineći, istina manje štete, jer je sa novom promenom vlasti postavljeno i novo rukovodstvo (zapravo ono staro, od pre „petog oktobra“).




To novo/staro rukovodstvo je odustalo od rekonstrukcije i opredelilo se za sanaciju, koja se, posle nekoliko godina, okončava. Nema tu mnogo razloga za ponos, ali ima za još jednu štetu nanetu ne samo kulturnom životu zemlje i prestonice, nego i budžetu same institucije. Naime, kako bi prostorije odeljenja za konzervaciju i restauraciju Narodnog muzeja bile takođe „sanirane“, doneta je odluka da se ova služba preseli u Galeriju fresaka, koja je, zlom srećom, postala integralni deo Narodnog muzeja pre više od trideset godina. Iako je grupa odgovornih kulturnih pregalaca i naučnih radnika osnovala Društvo za zaštitu Galerije fresaka, sudbina ove institucije je samo odložena za nekoliko godina, te je na kraju ona pretvorena u atelje za konzervaciju i restauraciju i zatvorena za javnost.


Dakle, (uz Muzej savremene umetnosti) jedini muzejsko-galerijski prostor koji je izgrađen sa tom namenom u Beogradu posle 1945. i jedini (uz Muzej Vuka i Dositeja) segment Narodnog muzeja koji je bio otvoren za javnost – zatvoren je. Sve se to događa paralelno sa turističkim „bumom“, kada Beograd iznenada postaje izuzetno atraktivna destinacija za strance koji, pošto najčešće borave u Srbiji kratko, nemaju vremena da uživo obilaze naše srednjovekovne crkve i manastire. Umesto da se Galerija fresaka održi i postane međunarodna kulturna atrakcija i izvor dodatnih prihoda, ona se zatvara za javnost i menja funkciju neodgovornom politikom aktuelnog rukovodstva Muzeja.


Sve navedeno pokazuje da razloga za naročitu radost (a posebno neukusno samoreklamiranje) nema, ali ima za ozbiljnu istragu i utvrđivanje pojedinačne odgovornosti za štetu, duhovnu i materijalnu, kulturno-obrazovnu i novčanu, koja je naneta zemlji, gradu i samom Muzeju. Ovo je tim važnije što lica koja su štetu nanela ne samo što i dalje rade u Narodnom muzeju kao da se ništa nije dogodilo, već imaju ozbiljne ambicije da se ponovo domognu rukovodećih mesta u toj ili nekoj drugoj instituciji. Smatramo svojom obavezom da ta lica u najskorije vreme javno imenujemo ukoliko nadležne državne institucije ne preduzmu odgovarajuće mere da ubuduće zaštite srpsku kulturu od tih i sličnih štetočina.


 

Savet za kulturu Dveri