Ove nedelje svedoci smo optužbi Aje Jung, direktorke Beogradskog festivala igre, a na račun ministra kulture Vladana Vukosavljevića izrečenih tokom njenog obraćanja novinarima. Nakon odgovora ministra, usledilo je kao odgovor teatralno pismo, izrazito lično intonirano, puno teških a neutemeljenih kvalifikacija na račun ministra Vukosavljevića, a iz pera Aje Jung.
Savet za kulturu Dveri nema nameru da dalje komentariše pomenutu „javnu raspravu“ na koju je Aja Jung očito primorala ministra, posebno zato što i ministar sȃm, itekako ume da se od napada dotične efikasno odbrani argumentima. Ono što je razlog našeg reagovanja jesu neka veoma važna pitanja za našu umetničku scenu pokrenuta ovom javnom polemikom, pa su sada, više nego ranije aktuelna u očima šire javnosti. Smatramo da ih sada treba otvoriti.
Celoj ovoj medijskoj predstavi u režiji Aje Jung, prethodilo je objavljivanje autorskog teksta Vere Obradović, baletske umetnice i pedagoga, sa naslovom „Ima li umetničke igre u Srbiji“. Tekst je kao i mnogi ozbiljno napisani stručni i polemički tekstovi prošao sasvim „ispod radara“ šire javnosti, ali je u krugovima baletskih umetnika i u kulturnim krugovima uopšte, sasvim sigurno odjeknuo. Pre svega zato što kritički sagledava učinak Beogradskog festivala igre za srpsku baletsku scenu i za domaću kulturu uopšte. Tekst je pročitan u emisiji „Hronika“ Trećeg programa Radio Beograda krajem marta 2019. godine. Savet za kulturu Dveri toplo preporučuje svima koji su iskreni dobroželatelji umetnosti i kulture u Srbiji, svima koji su zainteresovani za suštinu problema, a ne za dnevne skandale, da ovaj znalački napisan tekst pažljivo preslušaju, po mogućnosti više puta. Verujemo da je autorka ovim tekstom načinila suštinsku kritiku vladajuće paradigme koja označava dominaciju strane umetnosti na nekim domaćim scenama i skoro potpuno proterivanje domaće umetnosti sa istih čime se na svim nivoima stvara pogrešna slika o Srbiji i srpskim umetnicima.
Kao glavne predstavnike ovakve politike Savet za kulturu Dveri označava Beogradsku filharmoniju i Beogradski festival igre, koje vode Ivan Tasovac i Aja Jung. Iako konstitucionalno različiti, Filharmonija i BFI su programski i idejno veoma bliski. Njihov programski svetonazor bi se mogao interpretirati kroz sledeće teze:
· postići što je moguće bolji kvalitet kao alibi za dugo trajanje na sceni i upotrebu značajnih budžetskih sredstava;
· forsirati skoro isključivo strane autore i izvođače iz raznih pobuda – od materijalnih, preko širenja ličnih veza pa do blokade kolega u Srbiji – potencijalne „konkurencije“;
· privući novoformiranu elitu kao publiku – vernu i površnu;
· ostvariti fenomen uticaja uz pomoć lobiranja preko najuticajnijih ljudi u Srbiji – preko stranih ambasada, preko biznisa i politike;
· svoje programe reklamirati kao prestižne i popularne, ali izbegavati umetničku kritiku;
· ne pokretati ozbiljno umetničko preispitivanje svih nivoa stvarnosti, a sve radi političke korektnosti i lojalnosti svakom režimu.
I da budemo otvoreni – prezir prema domaćem stvaralaštvu nije tu kao akt iskrene kritike visokog profesionalca. To je zapravo akt obezvređivanja potencijalne konkurencije. U njemu, osim surove, neodiktatorske tehnologije vlasti sa ciljem ostvarivanja moći i fenomena uticaja, možda i nema drugih dovoljno relevantnih motiva.
Na žalost, i drugi značajni domaći festivali poput BEMUS-a, FEST-a i drugih, pate od kompleksa inferiornosti prema BF, BFI i sličnim „pobedničkim“ projektima, pa pokušavaju da nađu svoju buduću politiku u podražavanju ovih loših uzora, te i oni ozbiljno prećutkuju domaće stvaralaštvo, a pune džepove stranim, gostujućim umetnicima. Dakle, u određenim krugovima „kulture“ u Srbiji se idolopoklonstvo prema strancima i želja da se proširi sopstvena lobi-teritorija, graniči sa imbecilnošću.
Savet za kulturu Srpskog pokreta Dveri ukazuje na štetnost ovakvog pristupa, ali smatra i to, da ipak konačna odgovornost za ovo stanje pripada onima koji makar nominalno imaju zakonsku odgovornost (videćemo kasnije da mehanizmi zakonske odgovornosti u stvari i ne postoje) – a to su ministarstvo, gradski i opštinski sekretarijati i institucije kulture. Dakle, gospodin Vukosavljević ne samo da treba da uskrati finansiranje onim privatnim projektima koji ni na koji način ne postavljaju Srbiju i srpsku umetnost u svetski kontekst (tim kontekstom se kao svojim dostignućem upravo hvale i BF i BFI!), već treba i da traži zakonsku odgovornost za one direktore ustanova kulture koji na programima svojih ustanova nemaju domaći repertoar u najreprezentativnijem uzorku, zastupljen na najvažnijim umetničkim događajima.
Na žalost, sve i da želi da nesavesne upravitelje uvede u red (a jedino nad njima ima ingerencije), ministar u postojećem Zakonu o kulturi ne može naći ni jedan član, koji obavezuje direktora bilo koje ustanove kulture, koja se finansira iz budžeta, da na repertoar svoje ustanove stavi domaći program. Ministarstvo odobrava programe, što znači da je svo zatiranje domaće umetnosti od strane pojedinih nacionalnih institucija, na kraju krajeva odgovornost samo ministarstva. Mi pitamo ministra: ko će ako ne on lično, odgovarati za ovu nečuvenu lustraciju domaćih umetnika od strane pojedinih iskompleksiranih i neostvarenih pojedinaca, koji su se domogli moći.
Ako se Dveri budu pitale, biće sprovedena lustracija svih onih pojedinaca koji za vreme svoje uprave nisu podsticali i promovisali domaće stvaralaštvo, a posebno onih koji su takvo stvaralaštvo gušili, a budžetski novac trošili za neke manje važne stvari. Oni više neće moći da obavljaju nikakve rukovodeće poslove u budžetski finansiranoj kulturi, a za načinjenu štetu će materijalno odgovarati celokupnom imovinom, na način na koji to bude uredio neki budući Zakon. Načinićemo ozbiljne dorade Zakona o kulturi koji će imati obavezujuće odredbe po pitanju programskih obaveza svih institucija koje se finansiraju iz budžeta kao i mehanizme za utvrđivanje odgovornosti onih koji zakon ne sprovode. Uredićemo status značajnih festivala prema učinku i umetničkim dometima istih, i za njih će biti opredeljene posebne linije finansiranja. Napisaćemo veliki broj manjih zakona koji nedostaju našem zakonodavstvu, a koji prema članu 1, stav 2 (krovnog) Zakona o kulturi, treba da urede zasebne oblasti kulturne/umetničke delatnosti. Usaglasićemo sve statute i pravilnike institucija koje se finansiraju iz budžeta sa novim i izmenjenim zakonskim aktima, tako da se uspostavi hijerarhija nadređenih propisa koji će se morati poštovati – od krovnog zakona, do najnižeg akta.
Novonastalo umetničko delo je najvažniji pokretač razvoja kulture u nekoj sredini. Ali da bi bila značajna, domaća umetnost treba da se promoviše uvek u međunarodno prepoznatom kontekstu! Oni koji tvrde za sebe da Srbiju pozicioniraju na mapi sveta, a da pritom istom tom svetu nude sliku o Srbiji kao o zemlji bez ozbiljne umetničke produkcije – oni čine nenadoknadivu štetu srpskoj kulturi. Naša tragedija leži u tome što se upravo takvima opredeljuju ubedljivo najveći novčani iznosi iz budžeta Srbije.
Kakav je učinak Beogradske filharmonije i Beogradskog festivala igre za promociju srpske umetnosti u svetu, najbolje svedoče mnogi stranci koji posećuju njihove programe. Pored većeg ili manjeg zadovoljstva kvalitetom programa, oni iznose nepodeljeno sledeće mišljenje: za njih je fascinantno to, da je Srbija zemlja koja ima zainteresovanu, odnegovanu i upućenu publiku, a da pri tom „na žalost“ nema nikakvo značajno umetničko stvaralaštvo (zato što dotične osobe za to stvaralaštvo ne mogu saznati na koncertima BF i na predstavama BFI, ali i mnogih drugih aktera – npr). Eto, to je „promocija“ koju građani skupo plaćaju iz budžeta, a čiji je rezultat da svi strani ambasadori, akreditovani novinari, znaju ko je Ivan Tasovac, a ne znaju ko je Vasilije Mokranjac ili dr Miloje Milojević. Da znaju ko je Aja Jung, a da ne znaju ko su Smiljana Mandukić i Maga Magazinović. I da ne znaju, na primer, da je balet „Ohridska legenda“ Stevana Hristića, delo koje stoji rame uz rame sa baletima Arama Hačaturjana, koji se za razliku od „Ohridske legende“ izvode svuda po svetu. To je slika naše nebrige za umetnost i kulturu, a brige za ličnu promociju od strane bezvrednih ali monopolistički pozicioniranih, uticajnih pojedinaca.
Ovim reagovanjem samo otvaramo ovu brižljivo čuvanu temu – čuvanu od svake javne rasprave. Nesavesno trošenje budžetskog novca i pogrešna (programska) politika, izaziva u svim oblastima života javnu društvenu osudu, izuzev u kulturi – gde se naivno veruje da ova pojava i ne postoji. Upravo zato, u kulturi, gde niko ni za šta ne odgovara (iz same oblasti koju „uređuje“ Zakon), ova pojava je veoma raširena na svim nivoima.
Pozivamo ministra kulture da razmisli kakav to resor vodi, gde niko od njegovih podređenih, ni za šta iz oblasti koje uređuje sadašnji Zakon o kulturi ne može da odgovara, a da je on jedan, doveden u poziciju da svako odobrenje mora da potpiše, i da stoji iza svakog potpisa. Ministre, gde Vam je Nacionalni savet za kulturu koji je propisan Zakonom? Sada bi Vas taj Savet branio od Aje Jung, da ste se pozabavili obnovom njegovog rada. Dao bi Vam mnogo snažniji legitimitet za borbu protiv rijalitija, na primer!
Vreme je da se ovakva neravnopravna raspodela odgovornosti (koja je zapravo sva samo na ministru), u potpunosti okonča.
Pozivamo ministra Vukosavljevića da učini prve korake u ovom smeru.
U Beogradu, o Vaskrsu 2019. godine.
Savet za kulturu Dveri