Obrazlažući krnjem sastavu srpskog Parlamenta set zakona o visokom obrazovanju ministar Šarčević ističe, kao i svaki „veliki reformator“, da će set zakona koje predlaže Vlada, počev od Predloga Zakona o dualnom obrazovanju u visokom obrazovanju i Predloga Zakona o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija, omogućiti studentima zagarantovan posao odmah po završetku studija i veliku podršku stranih kompanija.
Dualno obrazovanje se sa srednjih škola sada prenosi i na univerzitete. Tempo i hronologija donošenja ovih zakona slučajno su isti istorijatu prakse prelivanja uticaja vladajuće stranke najpre sa osnovnog na srednje obrazovanje, a sada „na brzinu komponovana akademska SNS elita“ hrli i ka srpskim univerzitetima, koji su Zakonom o visokom obrazovanju već prilično uvedeni u sferu „strogo kontrolisanih vozova“ . O tome jasno govori i nezainteresovan stav većine predstavnika akademske zajednice u Srbiji za velike probleme koji godinama vladaju u visokom obrazovanju: nepotizam, korupciju, plagijerizam, falsifikovanje diploma, lažne doktorate i lažne diplome osnovnih studija ljudi koji vode državu Srbiju već duže od sedam godina.
Predlogom ovog Zakona stvaraju se uslovi za kreiranje alternativnog tržišta jeftine radne snage koja bi još s fakulteta isporučivala jeftinu i radno sposobnu, mladu radnu snagu poslodavcima. Ta bi radna snaga sada i među studentskom populacijom bila bez dovoljnog nivoa socijalne, radno-prave i druge zaštite, a i sama država ostala bi uskraćena za doprinose, koji tu radnu snagu čine još jeftinijom za poslodavca. Poslodavac nema nikakve obaveze zaposlenja studenta nakon završenog studijskog programa, i svoje potrebe moći će da zadovolji prilivom novoupisanih studenata. Zarada koju student-zaposleni može da ostvari kod poslodavca je u predlogu Zakona niža od one koja je propisana pozitivnim Zakonom o dualnom obrazovanju, i ona iznosi najmanje 50% zarade zaposlenog koji radi na istim ili sličnim poslovima.
Zakon o dualnom obrazovanju u visokom obrazovanju omogućava fakultetima da po ubrzanom postupku akredituju programe tzv. dualnih modela studija, koji podrazumevaju mentore studentima koji rade kod poslodavca. Zakon omogućava i poslodavcu (čl. 5. st. 3 Nacrta Zakona) da učestvuje u izradi studijskog programa ili modula, a saglasnost na programe daje Nacionalno akreditaciono telo, ono isto koje je omogućilo srozavanje nivoa visokog obrazovanja i ćuti mesecima na dokaze o lažnoj diplomi drugog čoveka u državi, a u kome se nalaze i akademski poslenici koji su u ovoj poslednjoj aferi lažne diplome ministra Stefanovića učestvovali neposredno.
I dok je mentor kod poslodavca u sferi privatno-pravnog interesa poslodavca, ovim se Zakonom na mala vrata uvodi tzv. akademski mentor, lice zaposleno na visokoškolskoj ustanovi, koji treba da ima kompetencije, svakako ne samo akademske, kako bi moglo da prati, realizuje i ocenjuje rad studenta kod poslodavca. Eto prostora za SNS kadrove sa lažnim diplomama kojima je do sada posao na državnim fakultetima još uvek bio teško dostižan san. Ovaj Zakon im širom otvara prostore a pritisak vladajućih partijskih struktura na fakultetske počeće da se zahuktava. I tako je najveći broj najkvalitetnijih stručnjaka već u inostranstvu. Hoće li ova rešenja dovesti i do novih akademskih zvanja? Doktor dualnih nauka, naravno de lege ferenda, zvuči jako privlačno.
Mnogo je problema i deklarativnih rešenja koje ovaj Zakon stvara a malo je odgovora koje nudi. Ko i kako vrši nadzor nad primenom Zakona, i nad pravima studenta – zaposlenog, kada je nadležnost podeljena između dva ministarstva i Nacionalnog akreditacionog tela (čl. 33), a čitava oblast zaštite regulisana lakonskim stavovima bez ikakve procedure?
Obligaciono-pravna pitanja zaštite slabije ugovorne strane u ugovornom odnosu takođe mogu biti predmet posebnog razmatranja. Registar ovih tzv. ugovora o dualnom modelu između visokoškolske institucije i poslodavca vodi „kao povereni posao“ Privredna komora Srbije (čl. 26), dok ugovor o učenju kroz rad koji zaključuju student i poslodavac i evidenciju ovih ugovora vrši sam poslodavac (čl. 20).
Ova ozbiljna intervencija u tkivo visokog obrazovanja u Srbiji premda dočekana hvalospevima predlagača, donosi brojne radno-pravne probleme. Pravni transplanti, a dualno obrazovanje to zaista jeste, nikada se nisu pokazali adekvatnim u srpskom pravnom sistemu. Dobro je što srpski pravni bardovi, poput prof. Konstantinovića i drugih, ovaj Zakon ne mogu da vide. Mogućnosti zloupotrebe novih instituta koje Zakon o dualnom obrazovanju u visokom obrazovanju uvodi su u ovom trenutku nesagledive.
Stvaranje alternativnog tržišta jeftine, mlade i obrazovane a slabo plaćene i slabo zaštićene radne snage, svakako će biti oberučke dočekana od poslodavaca kojima su kodeks poslovne etike i korporativna društvena odgovornost samo deo marketinga. Podizanje kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji, koje se survalo nakon uvođenja „bolonjskog“ procesa, postaje sada još teže dostižnije.
Javni interes obrazovanja ovaj će zakon podrediti privatnom interesu rada i to je njegova suštinska protivurečnost.
Savet za obrazovanje i nauku