Oduvek je seljak služio državi za „potkusurivanje“. Odnosno bio je tu da plati porez, proda jeftino svoje poljoprivredne proizvode i na taj način obezbedi jeftinu hranu, bez obzira na posledice koje trpi. Danas čini mi se, ne služi više ničemu.
Sistematsko dugogodišnje uništavanje seljaka dovelo je do toga da ljudi više ne mogu ni da prehrane svoju porodicu, a kamoli jedan grad. Dovedeni na ivicu egzistencije, posle višegodišnjeg mukotrpnog rada na svojim imanjima, suočeni su sa poražavajućom činjenicom, a to je da ne mogu da obezbede ekonomsku održivost svog domaćinstva. Poljoprivrednici su danas dovedeni pred svršen čin i imaju na raspolaganju dva izbora: prvi je da podaju zemlju koju decenijama njihove porodice obrađuju ili da se u petoj i šestoj deceniji života zapošljavanju kod stranih investitora, koji umesto njih upravo, dobijaju subvencije od države.
Svaka odgovorna država brine o svojim strateškim interesima, a jedan od njih je svakako proizvodnja hrane. Na primer, susedna nam država Mađarska za svog poljoprivrednika odvaja 230e, dok Srbija u proseku 58e, dok je, prosek u Evropskoj uniji 147e po poljoprivredniku. Što za posledicu ima ovakvo stanje u poljoprivredi, kakvo je danas. Dotrajala mehanizacija, oronuli objekti, usitnjene zemljišne parcele, nepostojanje sistema za navodnjavanje, protivgradne zaštite, itd. Spisak je podugačak. Poljoprivrednici danas u Srbiji su potpuno poniženi, zbunjeni, a kako su naučeni da uvek budu časni i pošteni domaćini koji su odani svojoj državi, osećaju ogroman stid jer se svakodnevno preko sredstava javnog informisanja ubeđuju da su upravo oni krivci za katastrofalno stanje u kojem se nalaze, jer su neradnici i nesposobnjakovići.
Međutim, rešenje svakako nije zapošljavanje kod stranog investitora, već preuzimanje stvari u svoje ruke. Najpre podizanju glave i glasa, a zatim udruživanje, formiranje zadrugarske proizvodnje kako bi i sitni proizvođači mogli da budu konkurentni na tržištu. Zato glavu gore poljoprivrednici. Pedesete jesu godine kada čovek može mnogo toga da pruži i ostvari, ali ne stranom investitoru, već sebi i svojoj državi.
Mislite o tome jer nije do vas, do države je.
Dragana Milićević
Član saveta za porodicu Srpskog pokreta Dveri