Intervju sa Radošem Pejovićem, članom Predsedništva i predsednikom Saveta za porodicu Srpskog pokreta Dveri.
Od 1. marta kreće emitovanje emisije „Srbija – Prijatelj porodice” na TV Naša. Kako ste došli na ideju da započnete emisiju?
Ideja je došla iz potrebe da Srbija napokon dobije svoju prvu i jedinu porodičnu emisiju. Ne postoji ni na jednom mediju emisija koja obrađuje teme vezane za porodične vrednosti. Dugo se bavim pitanjem porodice, kroz različite vidove borbe i ova emisija biće skup svega što sam do sada ulagao u cilju promocije braka, roditeljstva i života uopšte.
Koje teme će obuhvatati Vaša emisija?
Emisija će obuhvatati sve teme koje će podstaći mlade ljude da razmišljaju o značaju i opstanku porodice. Od vaspitanja dece, njihovog školovanja do višedetnih porodica, samohranih porodica, trudnica, porodilja, mladih talenata, lečenja teško bolesne dece, bezbednosti dece na internetu, razvoja ličnosti… Emisija će imati potpuno pozitivan ton i promovisaće život.
Ima li Srbije bez jake porodice?
Ne samo što nema Srbije, već je svaki pojedinac, bez obzira gde živeo, bez porodice osuđen na propast. Porodica je stub društva i državnosti. Na to nam ukazuju Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima UN: „Porodica je prirodna i fundamentalna jedinica društva i ima pravo na zaštitu države i društva”, Ustav Republike Srbije: „Porodica, majka, samohrani roditelj, i dete u RS uživaju posebnu zaštitu…”, Međunarodni akt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Konvencija o pravima deteta, kao i mnogi drugi međunarodni zakoni, koji upućuju na to da je očuvanje porodice od ključnog značaja za opstanak čovečanstva.
Da li je problem „bele kuge” nastao samo iz materijalne besparice ili ima i drugih uzroka?
Problem bele kuge ne pogađa samo siromašne zemlje, kao što je na žalost trenutno Srbija. Ovaj problem se već dugo razvija na globalnom nivou, ali su zemlje poput Mađarske i Austrije shvatile da ako žele da se njihova nacija razvija i opstane, hitno sve svoje nacionalne resurse moraju da ulože u razvoj porodičnih vrednosti i promociju života.
Dakle, prvi razlog jeste nerazumevanje ovog problema, drugi razlog je socijalističko nasleđe i treći je liberalna ideologija, pa tek onda besparica. Naša vlast ne shvata da nije borba protiv bele kuge porodična politika. Porodična politika – to su porodične vrednosti. Tu je ključ rešenja. Porodična politika mora da predstavlja skup državnih mera koje za cilj imaju pre svega unapređenje ekonomskog položaja porodica, a naročito porodica sa decom.
Koliki je domet efekata mera Vlade Srbije po pitanju populacione politike?
Mere Vlade su dobar početak, jer govore da je država napokon počela da prihvata porodičnu politiku Dveri i počela da razmišlja o porodici, ali su nedovoljne i domet je kratkoročan i bojim se da će se ubrzo pokazati da uopšte nemaju efekta. Država koja ozbiljno razmišlja o porodici, sistemski mora da priđe rešavanju demografskog problema, a ne da nudi materijalnu pomoć kao ključ rešenja. Već sam objasnio da novac nije glavni problem i žene sigurno neće biti renta-majke i rađati za državu u čije institucije više ne veruje.
Država mora da stvori uslove da porodice u Srbiji normalno žive i rade. Kako majke da se odluče za rađanje dece u državi gde trudnice dobijaju otkaze kada ostanu u drugom stanju ili kada poslodavci nemaju prioritet da prednost pri zapošljavanju daju majkama sa više dece ili samohranim roditeljima ili porodicama u kojima nijedan član nije zaposlen. Dakle, mere Vlade mogu da budu samo deo sveobuhvatnog programa države za oporavak nacije.
Kada mladi ljudi ne budu odlazili iz Srbije i kada u svojoj zemlji budu mogli da rade i žive pristojno, kada počne da se ceni stručnost i znanje, a ne partijska knjižica, kada inspekcije na terenu budu radile svoj posao, kada trudnice dobiju privilegovan status, kao i mnoge druge porodične vrednosti koje treba staviti u prvi plan, tek tada će i ove mere Vlade imati svoj smisao. Do tada su samo mrtvo slovo na papiru.
Srbija i dalje godišnje ostaje bez 35 hiljada stanovnika. Ako želimo da se taj trend zaustavi, onda je neophodno da se menja sistem i sve preusmeri u interesu porodice.
Koja bi prva tri poteza Dveri povukle u borbi protiv „bele kuge” kada bi učestvovale u vlasti?
Kao prvo, osnivanje ministarstva za porodicu, bez kojeg je nemoguće porodicu staviti u centar društveno-političkog života. Neozbiljno je da država koja ima veliki odliv stanovništva na godišnjem nivou, ima samo kabinet za populacionu politiku.
Kao drugo, formirati novu državni instituciju „Zaštitnik porodice”, čija bi uloga bila da prati, usmerava, savetuje i unapređuje razvoj porodičnih vrednosti, ukazuje na probleme porodica u Srbiji i nudi brzo rešenje. Tada neće moći da se desi da trudnica dobije otkaz kada ostane u drugom stanju ili da se neka porodica izbaci iz svog doma, zbog duga za struju ili plin… Zaštitnik porodice biće ta kontrolna karika između porodice i države, koja će se uvek truditi da država radi u interesu porodice, a porodica u interesu države. Ta harmonija nam je neophodna.
I treći potez jeste ukidanje svih rijaliti programa, koji promovišu antiporodične vrednosti, jer nam oni obmanjuju najpre mlade i nameću im nerad, nemoral i nasilje. Televizije sa nacionalnom frekvencijom moraju promovisati porodicu i brak, nauku, rad i znanje.
Da li ste optimista kada je reč o demografskoj obnovi srpskog naroda u 21. veku?
Optimista sam uvek kada je u pitanju srpski narod. Volim Srbiju i srpski narod i poštujem sve nacije koje žive u našoj zemlji. Srbiji je potrebna obnova porodice, iskreno rodoljublje i spremnost da se borimo za zajednicu. To nećemo uspeti ako se ne budemo sabrali. Zato verujem da će ovo novo sabranje kroz Savez za Srbiju, u koji su i Dveri ušle, porodične vrednosti staviti u prvi plan. Razlike su neminovne i potrebne, ali je opstanak porodice zadatak svih nas, bez obzira kojoj stranci pripadali ili bili van politike. Verujem da će do demografske obnove doći, ali samo onda kada svi zajedno stanemo iza porodičnih vrednosti i promocije života. Imamo šansu da kroz ovaj Savez to i dokažemo i verujem i nadam se da ćemo uspeti.
Razgovor vodili
Dragan Dželetović i Radiša Ćeriman