Пред читаоцима је текст Зорана Чворовића, подељен у седам делова (сваки дан ће бити објављиван по један у наредних седам дана) који је писан за књигу Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ која ће ускоро изаћи из штампе – 1. део
Сведочећи, као делатник Политичког савета Двери, о томе шта нам је неопходно у времену у коме живимо, Владимир Димитријевић стоји, као и сам покрет, на јасним позицијама суверенизма, који се, авај, више не подразумева као услов без кога се не можемо бавити политиком. Јер, Србија данас није суверена земља, и аутор ове књиге јасно сведочи о томе. Ако се не вратимо суверенизму, наше – не само политичке – будућности неће бити.
Између осталог, последица несуверености је општа правна несигурност, јер грађани Србије не знају да ли приоритет у регулисању њихових односа има домаће законодавство, аутономно право НВО сектора или, сагласно Споразуму о стабилизацији и придруживању, правне тековине ЕУ. Стање правне несигурности и хаоса је директна последица смрти суверене државе (намерно употребљавамо плеоназам сувeрена држава како бисмо истакли услов без кога нема државе), јер по речима Евгенија Спекторског, словенска реч држава потиче од глагола држати и упућује на „власт која држи, одржава земљу и поредак”.
Из овог следи закључак, да питање владавине права мора да буде приоритет српске националне политике, односно политике коју дефинишемо као патриотску. Уосталом, без борбе за сувереност правног поретка матице Србије, национална брига за колективна права Срба ван Републике Србије постаје јалова и демагошка.
То зна Димитријевић, и није нимало случајно да је учествовао у састављању Горачићког манифеста Двери, који настоји да повеже данашњу борбу овог покрета са раном фазом борбе Николе Пашића и Народне радикалне странке. Јер у програму НРС из 1881. године нема шизофрене деобе између спољне и унутрашње суверености, владавине права и националног ослобођења. Пашићеви радикали су се са истим жаром борили за политичку слободу „гуњца и опанка” и уставну владавину, као и за свесрпско ослобођење и уједињење. Двери су, по Димитријевићу, у том смислу уставобранитељски покрет, који се наслања на традицију ранорадикалског суверенизма.
Ту Димитријевић спаја национално и грађанско, као двоједину стварност. Нема грађанског без националног, и обрнуто, сматра он. Од када су Срби 1918. године своју државност утопили у вишенационалну југословенску државу, отпочело се са шизофреним раздвајањем питања владавине права од националног питања, односно грађанског од националног идентитета. При том, живећи у две Југославије, Срби су убрзано почели да губе и национални идентитет и правну (=грађанску) свест. Одмах после разбијања Југославије ексклузивни положај бранилаца грађанске (=правне) свести узурпирали су у Србији идеолошки наследници убице српске правне свести – ЈБТита. Тако се у јавности континуирано и плански стварала лажна представа о томе да је национално супростављено грађанском (=правном). Намера је била да национална свест народа, који је изнедрио Савино Законоправило, Душанов законик, Устав од 1888. и Богишићев Општи имовински законик за Кнежевину Црну Гору, лишена правне свести деградира на крвносроднички, племенско-родовски ниво. Не би ли оваква духовно испражњена национална свест, у извођењу водећих кловнова српског кафанског псеудонационализма, постала доказ варварства и убоштва београдске „балканске крчме”. Зато је Димитријевић увек устајао против кафанског квазипатриотизма, који је УДБА, кључна организација «мистичког титоизма», што стално врши насиље над нама и кривотворење српске стварности.
Димитријевић не пристаје да појам грађанина уобличи према неолибералној идеолошкој конструкцији која грађанина поистовећује са индивидуом лишеном сећања и идентитета, белосветским потрошачем, најамним радником и номадом. Према Димитријевићу, грађанин није ништа друго него појединац који је носилац права и обавеза и који има свест о свом месту, улози и одговорности у правном поретку конкретне државе. Као такав грађанин је субјект права и супротност је поданику који је објект права.
Неолиберали немају своју нацију, с тога немају ни државу као patriu (земљу отаца – Отаџбину), коју Димитријевић зове и Родина, позивајући се на руског философа Алексеја Лосева. С друге стране, неолиберали немају не само националну, већ ни грађанску (=правну) свест. Баш зато случајеви лихварских кредита, Савамале, продаје диплома и доктората, подједнако као и питања Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе, морају постати ствар бриге српских патриота, узорне националне и грађанске (=правне) свести, а не поданика (супротно од грађанина као субјекта права) глобалне псеудоимперије. За то се боре Двери. О томе сведочи и Владимир Димитријевић.
Да патриоте најуспешније решавају питања владавине права и заштите личних права показала је Бизмаркова Немачка. У циљу националне мобилизације, али и индустријализације, Немачко Царство прво у свету уводи обавезно здравствено осигурање, доноси ново радно законодавство којим штити права радника и уводи опште мушко бирачко право. Бизмаркова Немачка баштини традиције конзервативног погледа на свет, али је, условно говорећи, «лева» у решавању радничког питања. Одатле потиче Димитријевићев позив да се треба борити за десницу вредности ( то је породична и идентитетска политика Двери) и левицу рада (борба за малог човека и његова права у свету онога што Димитријевић зове «канцер – капитализмом»).
Зато се, у овој књизи, Димитријевић позива и на руског мислиоца Александра Панарина, који је тврдио да Русија, да би поново била велика земља, у глобалном рату шачице богаташких вампира, пре свега банкара, који они воде против светске сиротиње, мора, у име хришћанства, али и најбољих идеја хуманизма и просветитељства, стати на страну сиротиње, и борити се за нови, праведан светски поредак.
(Увод) Проф. др Зоран Чворовић: Шта ће хришћани у политици – светосавско родољубље као основа прегнућа