Пред читаоцима је текст Зорана Чворовића, подељен у седам делова (сваки дан ће бити објављиван по један у наредних седам дана) који је писан за књигу Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ која ће ускоро изаћи из штампе – 4. део
У једном од текстова у овој књизи, писаном 2019. године, а поводом режимских напада на Двери као „фашисте“, Владимир Димитријевић је јасно показао каква је лаж у питању. Двери српске су, без обзира на беспризорне клевете Вучићеве власти, биле и остале антифашистички и антинацистички покрет. То је, уосталом, јасно свакоме ко се озбиљно бави политиком, али и ономе ко зна историју српског антифашизма, оличеног, између осталог, и у покрету ђенерала Драгољуба Михаиловића.
Два обележја нацистичке државе су кључна за њено правилно правно-философско одређење. Нацизам, с једне стране, апсолутизује државу тако што је оставља без моралног оправдања, редукујући њен појам на монопол физичке принуде. С друге стране, imperium нацистичкe државe се не зауставља на граници која дели јавну од приватне сфере, већ дубоко задире у ову другу.
Наведена обележја нацистичке државе срећу се и код других типова западне, постхришћанске државе. Уосталом, модерна западна држава, сведена на организацију са монополом физичке принуде, добила је у Француској 1789. године, захваљујући револуционарним околностима – свој коначни лик. Банкарско-трговачка олигархија прогласила је смрт Бога и следствену свемоћ Државе.
Владимир Димитријевић је често писао о последицама Француске револуције, која је, у име „слободе, једнакости и братства“ однела милион људских живота, и свет покренула ка кобном утопизму заснованом на, како рече Георгије Флоровски, патосу насилног даривања среће. Такође, он се бавио и опасностима банкократије, која често узима демократску образину да би могла да демократију поткопа изнутра и оствари своју апсолутну власт над светом.
Нацистичка држава је, дакле, последица репаганизације Запада. Античка држава је, речју Фистела де Куланжа, „сматрала да њој припада сваки грађанин и душом и телом, па томе доследно хтела је да и тело и душу деце образује тако како би отуда имала што веће користи”. Државни надзор над моралом и васпитањем грађана у античким државама изражавао се и кроз постојање посебних органа надлежних за ову област друштвеног живота. У старом Риму то су били цензори, у Спарти педоними и ефори, а у Атини педагози, педотриби и гинекономи. И религија је у старом веку била у служби државе. С тога је немарно вршење породичног култа у Атини повлачило атимију – јавноправну казну губитка грађанских права. Христове речи „подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу” (Лк. 20, 19-26), послале су свету до тада непознату поруку о деоби унутрашњег и спољног света човека на приватну и јавну сферу, од којих прва остаје ван круга деловања државне власти. Средњовековни терор римокатоличке инквизиције над савешћу људи био је само нужна последица новог сједињења јавног и приватног под влашћу римског првосвештеника, што је била само инверзна слика античког првосвештенства првог римског магистрата. Под паролом ослобођења приватног живота човека од монопола римокатоличке цркве, грађанске револуције су створиле тип државе која је током 19. и 20. века, према мери своје техничке снаге, неумољиво ширила власт и на приватну сферу појединца. (Зато, између осталог, Димитријевић, скупа са Дверима, увек реагује кад види насртај на приватност човекову.) Ни данас форма парламентарне демократије није никаква гарантија да држава која припада типу западне постхришћанске државе неће склизнути у нацизам. Прецизније, наведена уставна форма само ће успешно помоћи у сакривању овакве трансформације. Насупрот овом облику државе, стоји тип државе византијског цивилизацијског круга, која ни у историјски најдрастичнијим видовима одступања од идеал типског обрасца, под утицајем рецепције са Запада, није остајала без икаквог моралног оправдања, како би као Левијатан господарила над целином човековог живота. Димитријевићев монархизам, о коме он пише у аутобиографским деловима ове књиге, потиче из, да тако кажемо, византијских извора. Држава није и не може бити све. Да поновимо: човек изнад свега, а Бог изнад човека.
Зато је прегнуће Двери за државу која нема право да се меша у приватни живот својих грађана, од борбе против разних врста електронског концлогора до устајања против насилног шприцања уместо добровољне хумане имунизације грађана Србије, саставни део антифашистичког и антинацистичког духа овог покрета на нашем простору. Владимир Димитријевић, доследни борац за људска и грађанска права, увек је учествовао у прегнућу Двери за сваку могућу личну и заједничку слободу, нарочиту пажњу посвећујући борби за породицу и права родитеља на васпитање деце, данас толико угрожена насртајем државног Левијатана на основе породичне човечности. Књига „Са Дверима, за Србију“ о томе јасно сведочи. Одатле и његово устајање за заштиту ове земље и народа од противпородичне идеологије политичког хомосексуализма, због чега се Димитријевић нашао и на Вишем суду у Београду, гоњен од ЛГБТ инквизитора из НВО „Да се зна“. Желе да му се суди као дискриминатору јер је, између осталог, написао текст „У одбрану природне породице“. Ипак, Димитријевић се не одриче слободе. Слобода духовна, лична и породична – то је основни патос ове његове књиге.