У тренуцима када се налазимо у пандемији изазваној корона вирусом, а уведене противепидемијске мере користе за све чвршће успостављање тоталитаризма на светском нивоу, при чему се право на здравље мења у обавезу на здравље сваког појединца, све се више намећу савремене информационе технологије и вештачка интелигенција као „решења” свих здравствених проблема.
У савременом друштву, дискусије о положају такозваних „полних мањина“ показују тенденцију да се хомосексуализам схвати као једна од „сексуалних оријентација“, којој се мора омогућити склапање брачних савеза, чиме се, на основу идеологије политичког хомосексуализма, редефинишу брак и породица као основа друштва. Истовремено, све су израженији покушаји да се ова тенденција представи као „норма“, а утолико пре да се представи као предмет поноса и пример за подражавање У том смислу морамо поћи од непоколебивог становишта да брачни савез мушкарца и жене не може да се упореди с оваквим обликом испољавања сексуалности. Управо због тога треба осудити сваку пропаганду и наметање политичког хомосексуализма, не оспоравајући никоме лична права на живот, на уважавање личног достојанства, на слободу избора и учешће у друштвеним пословима.
Вакцине и сам процес вакцинације треба схватити као велику медицинску и цивилизацијску тековину. Њихова примена је омогућила да се искорене одређене заразне болести које су у давним временима односиле велики број људских живота.
Међутим, у последње време се сусрећемо са бројним контроверзама по питању делотворности савремених вакцина, али и њиховог могућег штетног деловања на здравље појединца. Треба се заложити за класичан приступ производњи вакцине по свим критеријумима задатим медицинском етиком и праксом – вакцине која је делотворна, поуздана и свима јасног и видљивог састава.
Посебну пажњу треба скренути на примену савремених биомедицинских процедура у производњи нових вакцина, заснованих на молекуларној биологији, генетичком инжењерингу, коришћењу генетички модификованих организама и абортивног ткива. Неоспорно висок ниво технолошког развоја, а нарочито у домену информационих технологија, и несагледиве могућности њихове даље примене, прете да изађу из домена моралних, етичких норми и хуманистичког приступа сваком појединцу и његовом здрављу. Недопустиво је да се вакцина користи као медијум за уношење у људски организам производа савремених технологија – чипова, наномаркера и слично, који могу да послуже за стварање тоталитарног система контроле и праћења сваког људског бића.
Такође, мора се осудити и сваки покушај наметања и лобирања за примену одређених вакцина, а поготову ако су везане за стицање материјалне добити. У домену права треба применити ону законску регулативу која омогућава добровољност у погледу вакцинације, а информисана сагласност пацијента мора бити темељ за однос према свакој медицинској процедури, па и према вакцинацији.
.
„Tрансхуманизам” једни виде као филозофски покрет чији је циљ да промени свет мењањем људске природе, други као „идеологију екстремног прогреса”, а трећи као „повећање људских капацитета и здравља помоћу науке и технологије”. За неке је то и „ослобођење људске расе од њених биолошких ограничења”.
Поборници трансхуманизма се залажу за примену нових технологија ради „поправљања”, „побољшавања” и „перфектуирања” човека у разним аспектима, а све са циљем достизања бесмртности. У том смислу би требало извршити „технолошку трансформацију” људског бића у некакав облик синтезе човека и интелигентне машине и прелазак у сасвим нову фазу цивилизацијског развоја људског друштва. Застрашујуће делује примена одређених биотехнолошких или биомедицинских поступака на људима, као што су уградња или надовезивање синтетичких компоненти ткива или органа, чиповање, убризгавање наночипа или нанобота интравенозно, генетички инжењеринг, манипулације са ДНК, претварање људског организма у биорачунар кроз спрегу мозга са рачунаром (коришћењем нанотехнологије, вештачке интелигенције и сл.) и претварање човека у трансчовека (киборга) и постчовека.
Ми морамо заузети став у односу на неминовност све веће примене нових технологија и вештачке интелигенције и стати у одбрану права и слобода свих оних који не желе да буду супер-људи, који не желе да њихов генетски материјал буде побољшан и да омогућимо да у таквом друштву не буду дискриминисани. Мора се кроз законодавни и институционални оквир омогућити сваком појединцу право на избор.
У научном и техничком смислу роботика и роботи се могу сматрати цивилизацијским напретком. Међутим, због све развијенијег тренда примене робота у разним областима друштвеног живота и рада и могућих злоупотреба мора се формирати свест о томе шта је добробит њихове примене. Ако употребимо роботе у традиционалним пословима које човек обавља од постанка света учинићемо га не само незапосленим већ и особом пољуљаног или изгубљеног достојанства и непотребним појединцем који је терет за заједницу. Човек без осећаја и потребе да буде радник и стваралац губи познање сопствене улоге у овом свету.
Посебно осетљиво питање је примена робота у медицини: у дијагностичким процедурама, операцијама, рехабилитационим поступцима, али и као замена изгубљених екстремитета и других делова тела. Све док примена ове технологије помаже очувању живота и здравља, а при том не нарушава интегритет личности, слободе и права човека и третира га као свесно, духовно и душевно биће, не лишавајући га примарних нагона и осећања, треба да је подржимо.
Формирајући стручни савет за биоетичка питања и излазећи у јавност са овим прогласом, Српски покрет Двери је прва политичка организација у Србији која одговора на биоетичке изазове и отвара ову политичку тему која је веома актуелна већ у нашој садашњости, а биће још више у будућности. То је наша обавеза не само према нашим бирачима који имају ова животна и вредносна уверења, већ и према свим грађанима Србије који ће се тек суочити са озбиљношћу ових модерних изазова урушавању човекове личности и достојанства.