Култура

„Обнова, реинституционализација, развој.“

1.Увод
Главне линије развоја

У својој првој фази постојања и рада, Двери Српске су деловале као удружење грађана, и биле организација за културно и политичко буђење нације, организација која је својим радом између осталог трасирала везу између националне политике и културне политике. Савет за културу СП Двери, и данас остаје веран визији духовног и културног препорода српског народа, коју су Двери тада формирале и заступале.

Основно становиште, смисао и циљ културне политике СП Двери јесте обнова и трајно (поновно) успостављање (за будућност) српског националног, верског и културног дигнитета, идентитета и интегритета, као темељног комплекса вредности који никада више бити релативизован, маргинализован, девастиран, оспораван, и које ће бити протежиран са највише, државне инстанце. Ово је премиса без које није могућ пуни и даљи развој српске културе, па самим тим ни републике Србије ни српског народа.

Овај комплекс националних вредности држава и грађани треба да чувају и негују, поштујући и негујући притом и све друге културне и остале позитивне вредности других народа, који са нама заједно живе заједно у Републици Србији.

Програмски документ који је пред нама одређује и дефинише шири оквир културне политике СП Двери.

Свој хуманистички светоназор Двери постављају на јеванђељској максими блаженопочившег патријарха Павла „будимо људи“, не делећи људе и не гледајући ко је ко, али снажно заступајући свој духовни, национални и политички идентитет. Са таквом начелном орјентацијом, у своме политичком деловању опредељујемо се за заступање српског интереса, окупљање оних грађана којима је до тог интереса стало и спровођење културне политике идентитета, која се темељи на традиционалним српским вредностима, посвећени очувању и даљој изградњи културног модела који нас чини оним што јесмо.

Но, културна политика идентитета се на један начин водила у 19 веку, на други начин у 20 веку, док 21 век захтева нови, савремен приступ вођењу ове политике. У том смислу, наш културни суверенизам и конзервативизам јесу део глобалног покрета борбе за очување идентитетских посебности заједница, нација и култура.

Након јасно заузете преовлађујуће европејске културне орјентације приликом рађања модерне Србије у 19 веку, и након деценија проведених у заједничкој држави Јужних Словена, српска култура је у потпуности асимиловала европски културни модел и постала део широко схваћеног европског културног простора. У том смислу, остајање у оквиру тог културног модела, са свим његовим специфичностима које на сличан начин постоје и у осталим словенским и православним земљама, као и с обзиром на специфична укрштања многобројних култура на овим просторима, и са јасном аутономијом српске културе, јесте за СП Двери сасвим неупитна ствар. Неупитно је и партиципирање српске културне сцене у глобалним токовима.

Међутим, културна политика авнојевске Југославије, која се између осталог базирала на брисању идентитета највећег народа у Југославији и на ојачавању националних идентитета мањих народа, за Србе је била погубна, посебно зато што се баш међу Србима доста и примила. Ова политика и данас има своје наследнике на свим ex Yu просторима, где је српски народ не ретко изложен отвореној асимилацији и брисању идентитета. СП Двери се таквој политици снажно супротставља.

Дакле, наша политика ставља акценат на обнови, актуелизацији и промоцији националне културе, ћирилице и српског језика (али и националних култура мањинских народа, према свим међународним стандардима), као и јачања домаће уметничке сцене. На овоме инсистирамо из следећих разлога:

  • Желимо да се супротставимо потирућем утицају глобализације на националне културе, а посебно на културе малих народа, а с обзиром на богатство културног диверзитета овог дела Европе, у коме као најбројнија нација сносимо и највећу одговорност за заштиту свеколике баштине.
  • Желимо да пренесемо потомцима благо наше материјалне и нематеријалне културе, дух и начин мишљења по коме смо препознатљиви, као и свој хришћански етос који је грађен уз многе жртве наших предака вековима на овим просторима. Ово желимо и у обавези смо посебно имајући у виду геноцид над Србима у 20 веку и масовну емиграцију наших људи у последње три деценије, а свесни тога да само матица може дугорочно системски чувати културу једног народа.
  • Желимо у сопственој култури да пронађемо плодоносне искре надахнућа за формирање нашег специфичног и препознатљивог гласа у оквиру све више интегрисаног глобалног културног простора у будућности која је пред нама, што значи да је од пресудне важности да се са својом културом што успешније представимо свету, и да се наш глас, колико год био мајушан у том свету, ипак разговетно чује. На том пољу резултате можемо постићи само ако имамо јасан план, краткорочне и дугорочне стратегије деловања, које подразумевају снажније довођење врхунске културе у Србију и снажније пласирање српске културе у свет.

    Ово је начелни курс културне политике Двери, који упркос својој јасној одређености не пледира да се меша у аутономију уметничког стваралаштва, да заснива неке уметничке и стилске идеологије, нити да заговара концепт „државне културе“. Овај курс је ту да на активно деловање усмерава заједничку бригу читавог друштва о својој култури као о свом виталном интересу. У том смислу, својом културом сматрамо свеколику културу српског народа и свеколику културу коју кроз време стварају сви грађани Србије без обзира на свој идентитет.

    Култура је сегмент живота који можда најинтензивније дели судбину своје нације. Данас српска култура још увек доживљава омаловажавања и девастацију, и то посебно у тзв. «региону» – али и код нас, и на жалост још увек нема довољно јаке институционализоване и друштвене механизме свог даљег сигурног развоја. Дакле, нису нам потребна само већа улагања у културу, већ и добар систем који на сваком месту, конзервира, штити, подупире, промовише српску културу и њене вредности.

    На дневном нивоу културних пројеката и догађаја, имамо велика лутања и не бележимо основни минимум националног културног консензуса око тога које су теме и становишта најважније. И ствараоци и публика су подељени у различите идеолошке таборе, који су у нашој средини међусобно несолидарни, чак супротстављени. Имамо исувише опречних усмерења и виђења културне политике, кадровске политике у култури, која се не слажу једна са другима скоро ни у једној тачки. Таква културна сцена угрожава само постојање целине и не даје плодно тле за узрастање целокупне српске културе, па се може говорити о стагнирању целине, о још увек присутном тренду девастације, али и о тренду партикуларних развоја појединих грана културе, углавном без системске подршке и на бази индивидуалног ангажмана уметника и свих других прегалаца у култури. Сарадња између виталних делова нашег културног организма није добра, па то отвара и већи простор за оне појаве које нас не воде напред.

2.Српски културни модел

2.1. Косовски завет као извориште бића српске духовности и културе

О Косовском завету написано је много. Он је живи мит, он је етос, који покреће наша национална осећања, наша политичка становишта, али и уметничко стваралаштво. Може се слободно рећи да је Косовски завет оно место где су сједињени и потврђени наш верски, културни, политички и сваки други идентитет и опредељење и тачка према којој се преиспитујемо. Ради се о теми која има карактер новозаветног жртвеног откровења и која је животодајна и плодна, ако се сагледава са пуним разумевањем и без страсти, површности и манипулација.

Основно питање Косовског завета је питање слободе избора, односно како начинити прави избор који човека води у праву и пуну слободу (и на индивидуалном и на колективном нивоу), а који је добар и за будућност али и за вечност. Косовски завет је духовни простор који у себи чува наше најбоље националне вредности и идеале.

Република Србија и све српске земље на Балкану треба зато примарно да почивају на ВРЕДНОСТИМА српског народа (и њему блиских народа) као на својој супстанци, а тек секундарно на феномену националне припадности. Историја нас учи да су цивилизације које су биле засниване на корпусу универзалних вредности, много дуже трајале од цивилизација заснованих на пукој националној припадности. Српски народ, на срећу има тај капацитет – да се вине од националног ка универзалном, а да притом не изгуби себе. Тај капацитет нам даје Светосавље, које је оплеменило наше национално биће, али и комплетно искуство живљења на овим просторима заједно са другим народима. Савремене грађанске вредности, у том смислу, треба да буду и јесу модерна транспозиција поменутих универзалних вредности, којима су наши преци управо на Косову и пуно пута после Косова, потврдили своју оданост и прврженост. Дакле, држава српског народа и свих који у њој живе треба, јесте и биће ако Бог да, утемељена на тим вредностима, које су уједно и хришћанске и универзалне и хуманистичке.

2.2.Српско становиште; словенски, византијски, балкански и европски културни модел; Европа нација

У својим начелима, Двери промовишу идеју српског становишта. Светосавље је извор, али и хришћанско-космополитски темељ српског становишта. Такво српско становиште је формирано делима великих Срба, која од Стефана Немање и Милоша Црњанског бележе неки континуитет. Ипак, да бисмо знали за шта ћемо се у будућности залагати, морамо дефинисати шта је наш културни модел.

Он је најпре условљен са две најјаче премисе, а оне су национална и верска. Наша култура је Словенска и Православна Хришћанска.

Секундарно, наша култура условљена је простором на којем живимо. То значи да је она у себи асимиловала утицаје свих вера и култура које на овом простору живе. Наша култура своје корене има и у античким културама, које су овде постојале, а њено родно место јесте доба средњег века, где је и узрасла. Тадашња позиција наше културе у великој мери остаје актуелна и до данас. Наша култура је дакле и византијска и европска. Двери се залажу за Европу нација, па наша култура не може ни бити ван контекста европске културе. Међутим, она припада подгрупи оних европских култура које су свој основни модел добиле од Византије, односно још уже гледано, припада европским православним културама.

Терцијарно, морамо рећи и то да је српска држава у 19. веку изабрала свој модел, где се угледала на најближе обрасце средњеевропског и руског барока, класицизма и романтизма. То је учинила да би се што снажније одупрла оријенталном утицају Турске империје, и приближила тада хришћанској Европи. Дакле, из политичких разлога учињен је отклон од орјенталног модела. Данас смо сведоци повратка (нпр.) византијског стила у градњи храмова (на пример), управо зато што поверење у Европу више није тако снажно – дакле, опет из политичких разлога. Ипак, упркос трендовима приближавања и удаљавања, морамо недвосмислено устврдити да поред орјенталних и других специфичних елемената које наша култура и наши обичаји поседују, наше културно усмерење од 19 века па до данас јесте европско(1). Дакле, грађанска, европска култура јесте аутентичан део српске савремене културе и део нашег културног модела.

(1 – То треба да знамо упркос тужној чињеници да су се данас европске политичке елите углавном сврстале насупрот виталних српских националних и државних интереса. То нас упућује на снажније окретање ка истоку, ка Русији и другим источним културама, у потрази за међународном еманципацијом. Ипак, тренутно стање је такво да је упркос притисцима са запада европски културни модел у Србији још увек доминантан и да већина културне јавности не види неку другу опцију за будућност српске културе. Србија треба да настави развој тог аутохтоног, али европског културног модела. Слична је ситуација и у Русији, коју је Европа на изразит начин политички одбацила, а чија је култура и даље превасходно европска. Међутим, Русија је светска сила, па из тог разлога не може бити игнорисана нити занемаривана. Очигледно је да ми имамо неке специфичности због којих сасвим слободно можемо рећи да је наша култура као и цела наша нација аутохтона, те да се у неком делу апсолутно не да подвести под неки већи скуп или систем, управо због елемената своје посебности.)

Сматрамо да није спорно да Србија у будућности треба да развија све овде поменуте аспекте свог културног идентитета. И своју српско-словенску и своју Православно-византијску и своју грађанско-европску димензију. Поред тога српска култура у будућности треба да буде отворена за вредне искораке модерне уметности и културе, и да се труди да из свог бића потискује осредњост и неаутентичност, које су карактеристичне за културе тзв «малих народа».
Слобода која не вређа другог уважава три нивоа вредности: општечовечанске, националне и грађанске, а под геслом: будимо људи, будимо Срби и будимо грађани света. У том смислу ми промовишемо три политике интеграције (саборности): политику општехуманистичких интеграција (уједињење људи око хуманистичких циљева), политику српских интеграција (уједињења свих Срба без обзира на вероисповест око темељних егзистенцијалних и идентитетских националних питања и око идеје добра наших будућих нараштаја) и политику грађанских интеграција (уједињењу свих грађана у одбрани тешко стечених грађанских и људских слобода, права али и обавеза).

3.Српска култура данас – анализа тренутног стања

Тренутно стање у српској култури је нестабилно, и као такво изазвано је дугогодишњом политичком и економском нестабилношћу, као и идеолошким сукобима високог интензитета, кроз које видимо сав трагизам који у себи носи овај геополитички простор. Српска културна и уметничка сцена је у осипању, веома осетљива и рањива.

3.1.Утицај транзиције, ратова и санкција на стање културне сцене и културне политике

Период тзв «транзиције», ратова и санкција, био је време када су се и коначно формирала два идеолошка «табора» на српској културној и уметничкој сцени. Први «проевропски», «другосрбијански» и други «национални». Ова подела је до данас актуелна и стално се продубљује упркос местимичних покушаја појединаца да се разлике премосте. Почетком деведесетих, култура је почела нагло да губи јавне финансије, и тада су на сцену ступиле невладине организације које су се финансирале из иностранства, а које су новац добијале на основу идеолошке саобразности вредностима које су желели да промовишу донатори. На тај начин је и материјализована подела на уметнике који су тражили државно окриље насупрот оних који су користили (и) новац из страних фондова. До дан данас, српска привреда се није активно укључила у финансирање културе.
Овај период имао је следеће одлике:

  • Позиције у култури и даље су држали комунистички кадрови, и систем је наставио да функционише на сличан начин као што је функционисао до тада. До данас, ни један потоњи режим није покушао да систем културе постави на неке нове основе.
  • У овом периоду, силом прилика, српска култура се буди и враћа себи после дугог сна југословенства.
  • Санкцијама Европе и САД онемогућиле су скоро у потпуности инострани ангажман српских уметника. Нехотично, српска култура се почела окретати себи и почела да јасније препознаје сопствену вредност и аутентичност. Међутим, изолација којој смо тада били изложени, остзавила је разорне последице које и даље трају.
  • Веома негативан тренд, да се наши важни догађаји у сфери културе не налазе на мапи светских културних догађаја, присутан је и до дан данас. Све што се код нас деси, нема никаквих одјека у иностранству, на европској и на светској културној сцени, а на жалост ни на културној сцени пријатељских земаља као што су Русија, Грчка(2).
  • Наша културна сцена је од тада, или затворена, окренута себи, или пак отворена ка свету на помодан и некритички начин.
  • Услед тешке економске ситуације 90-их, али још више због немогућности да у Србији живе од свог уметничког рада, уметници почињу масовно да емигрирају. Они који нису емигрирали до данас, углавном раде или као просветни радници или су се преквалификовали. Број слободних уметника, то јест, уметника који живе од свог уметничког рада је све мањи и мањи.

3.2.Наслеђе културних политика на нашим просторима

Данашња српска културна политика има довољно добрих узора и примера из прошлости на које се може позивати и надовезивати. У основи, држећи се европског културног модела, који смо прихватили у 19 веку, у могућности смо да унесемо у њега многа искуства византијског, српског средњовековног искуства по питању основних циљева и функција културне политике у нашем друштву. У том смислу, неки циљеви културне политике се реализују данас и овде, неки се не завршавају у нашем времену, а неки од њих се уопште не завршавају у времену. У том смислу видимо и разлику према чисто европском концепту, који донекле искључује ту архетипску, вечну и колективну културну свест, која је по природи ствари извире из култа, у нашем случају из хришћанског култа. Али, без сумње, и исвих других култова који су на овим просторима били и јесу присутни. Свеки од њих је додао свој тон нашем укупном културном сазвучју. Стога смо чврстог уверења да на нашим просторима не треба никада до краја раздвајати културу од

(2- Даље одржавање овог изразито негативног тренда (до данас) последица је и доминације реалних медиокритета на на нашој културној сцени, који немају интерес да се на српској сцени промовишу уметници који имају светски реноме нити да се подигне уметнички ниво код нас. Оваква затвореност наше културне сцене заправо и погодује медиокритетима, који културу и сваку другу област људске делатности виде пре свега као ухљебије, а тек касније као простор реалне делатности-креације.)

култа, јер је та веза оно што културу чини јачом, а не супротно, и то је она веза која постоји између културно неуког народа и високе културе.

Ово је простор где су постојале велике цивилизације са моћним културним моделима, и све су оне оставиле своју баштину и свој траг, тако да је на нама данас само да учимо од њих ид а располажемо том баштином са пуном одговорношћу, креативно и без икаквих комплекса „мале средине“ или „мале нације“. Ипак, добро се треба чувати савременог популистичког и потрошачког кича, који жели и елементе најузвишенијих традиција да стави у своју службу. А пример за то имамо управо у суседној Северној Македонији. Српски народ је народ који не траба да измишља своју историју – она је пребогата и заокружена. Ми нисмо нереализована, неостварена нација, већ једна стара европска нација чија је баштина на свим нивоима и даље недвосмислено кохерентна, упркос томе што су велике сегменте наша баштине отргли суседи у жељи да надоместе непостојање своје баштине.

Уосталом, СП Двери стоји на становишту да је велики број припадника нових нација у окружењу етнички чисто српског порекла, те да је природно да је и њима као дојучерашњим Србима, српска култура иманентна и природна, иако одевена у ново рухо.
У периоду развоја нове српске држева, културна политика је била јасно у функцији националног препорода, те је давала допринос европеизацији Србије и њеном описмењавању азбуком европске културе. Један део Срба (Дубровник, Трст, Срби у Аустроугарској), већ су асимиловали ту европску културу. Исти процес се наставио и у периоду Краљевине и у периоду СФРЈ, али сада већ не говоримо о отварању ка европи, већ ка читавом свету. Дефинитивно, период Краљевине Југославије је период најинтензивнијег и неспутаног културног процвата на нашим просторима. У периоду СФРЈ, интензивни развој се наставио, али је културна политика била идеологизована на тај начин да су били прогоњени сви елементи идентитета највећег, српског народа, тј. водила се активна борба против тзв. „великосрпског хегемонизма“, односно против српсртва у култури. Тако да је наша културна сцена тада темељно очишћена од тема које су везане за идентитет, посебност, верска осећања српског народа. Иако смо противници политике која се према српском народу, његовим светлим традицијама и према СПЦ водила у бившој СФРЈ, спремни смо да преузмемо и наставимо све оно добро што је градило културну сцену и у том периоду наше историје.

3.3.Тренутни државни курс културне политике

Тренутни крс наше културне политике осцилује од европског пола ка националном, али у оба случаја, делује инфериорно према доминантном проседеу кича и шунда, који се свуда раширио. Унутар своји заштићених светова, појединци, припадници, културне елите и данас воде битке за или против српства у култури, док се народ дави у некултури, неукусу, шунду. На жалост, и данас, одређене тзв. „грађанске“ елите, сугеришу да је култура са српским предзнаком у Србији и данас непожељна, нешто лоше, нешто што је назадно. У томе им помажу и такозвани националисти који су незналице и дилетанти, те који само инструментализују националну идеју зарад личне користи. Такви дилетанти не разумеју ни да је данас 21 век, ни да уметност говори једним модерним изразом, нити разумеју да и естетика и круг тема који они обрађују припадају искључиво феномену новог псеудонационалног кича, који, као што смо рекли, Србима и српској култури, као једној реализованој и целовитој аутохтоној европској култури, нису потребни. Међутим, кич је потреба људи чији укус није формиран, а таквим људима је много лакше политички манипулисати. Стога су кич и шунд па и отворена промоција некултуре, чак греха, постали оруђе покоравања маса, које обремењене лошим садржајима, огреховљене, обезличене, без вредности: личних, породичних и националних, постају у потпуности подложне маркетиншким, политичким и сваким другим манипулацијама. На жалост у таквом друштву живимо већ последих 30 година, где је култура на маргини, и где су културне политике немоћне да учине крај овом тренду девастације свих вредности. Квалитетна културна сцена преживљава али је у другом плану. Зато, након промене овог накарадног система, пред будућим ауторитетима на пољу културе су велики изазови, и будућа културна политика ће морати да веома редикално и рестриктивно поступи према феномену комерцијалног кича и шунда, без обзира на неолибералну мантру о „неприкосновеној слободи тржишта“.

3.4.Стање културне сцене

Наша културна сцена је ипак веома веома богата, упркос свим трендовима сиромашења у претходних 30 година. Њена је традиција вишевековна, и она је успела да се формира и стане на своје ноге, упркос свему. Она је богата и у сфери аматерског стваралаштва, стваралаштва младих, али и у сфери високе уметности. Међутим, она ради и егзистира у немогућим условима. Снага наше културне сцене показује виталност ресора културе, односно, културе саме, која и у најтежим временима, без довољних материјалних подстицаја, опстаје захваљујући љубави и пожртвовању њених прегалаца. У сфери образовања у култури, бележимо транд одлива мозгова, који веома забрињава. На жалост, српска културна сцена није више простор где се многи нови уметници који стасавају могу уопште еманциповати. Многи стари уметници нису за живота доживели еманципацију – да ствар буде још гора. Такође, на културној сцени, маха је узео канцер непотизма, протекције, те је све више некомпетентних кадрова на одређеним позицијама. Међутим, с обзиром на мала улагања у њу, на њене скромне ресурсе, културна сцена даје сигурно више него што се у њу улаже. На жалост, њени производи, због те сталне оскудице, ретко су на нивоу светских продукција.

3.5.Култура Срба у дијаспори и њено данашње стање

Срби у дијспори су у годинама које су иза нас, главнину својих културних активности сами организовали и сами финансирали. Крајње је време да и они осете веће покровитељство своје матице – у свим областима, па и у области културе. Ово је такође и тренутак када држава мора да предузме радикалне мере у погледу културне политике према Србима у дијспори, да се озбиљне културне иснтистуције Срба у дијспори подрже и изнова оснују. Ако се то не предузме у наредној деценији, велики број расељених Срба ће се сасвим асимиловати и заборавити свој језик, па самим тим и изгубити везу са својом културом и матицом. Самим тим, (пошто то наше људе највише дотиче), обим њихових директних дотација матици ће се смањивати. Јасно је да аматерска култура држи Србе у дијспори на окупу, као и Православна вера, односно СПЦ. Али, потребно је и да се интензивирају пројекти високе културе у срединама где живе Срби ван Србије. Такође потребно је отворити низ нових културних центара Србије у великим светским градовима где има доста Срба. Потребно је да ти центри функционишу на модеран начин, а не само као пуко место окупљања Срба, већ треба да буду места где ће наша култура бити доступна свету. Место сусрета, место контакта.

3.6.Српска баштина и култура у региону

Ово је можда и најосетљивије питање, које захтева обимно ангажовање државе и друштва у целини. Из разлога тобожњих добросуседских односа, тј због пуких политичких разлога, тако витална ствар као што је заштита баштине Срба ван Србије остаје на маргини. Посебно је угрожена српска баштина у Македонији и Албанији, у Хрватској, али и свим другим земљама. Све је мање Срба који се о тој баштини могу бринути, а државе у којима је та баштина, углавном се труде да је преименују у своју, тј асимилују. Цео пројекат заштите наша баштине би можда и могао да се покрене, да у српском друштву главну кочницу не представља поменута спрега аутошовиниста и псеудонационалиста. Аутошовинисти сваку обнову и заштиту српских споменика читају као тенденциозно великосрпско деловање, а лажни националисти користе ту тему само да шире мржњу против оних који се на жалост више не изјашњавају као Срби (а који ту баштину желе да преузму), без конкретних акција у правцу заштите. Тренутно владајући режим услед „политичке коректности“, то питање не покреће. Сматрамо, на жалост да за трајно решење овог проблема подједнако је потребна и политичка воља и велика финансијска средства, а то неће бити могуће са тренутним најважнијим политичким актерима у Србији. Зато су Двери гарант да ће до те обнове доћи, ако добију подршку и поверење народа.

3.7.Српска баштина и култура на Косову и Метохији

Поред заштите српске баштине, која је неспорна обавеза државе, важно је и да се културни живот у потпуности врати у српске средине на Косову и Метохији. Такође, потребно је унапредити услове живота Срба на КиМ да би се тиме отворио простор и за културну сцену, која тешко опстаје у срединама које живе на ивици егзистенције. Манастири под заштитом УНЕСК-а треба да буду непрестано посећивани, и да се уз њих ако је могуће, гради инфраструктура за одржавање научних, образовних и других скупова, окупљања младих, и уопште инфраструктуру за боравак и рад научника и уметника. Важно је да културни садржаји произведени у ужој Србији стално гостују и у региону и на КиМ. Потребно је интензивирати и наставити напоре државе против најопасније претње – асимилације српских споменика културе и њиховог претварања у некакво безлично „наслеђе Косова“, или чак „албанско наслеђе“. Тренутно су ти напори мали, скромни, али их све треба похвалити. Исто се односи на чланство тзв „Косова“ у УНЕСКО.

3.8.Тренутно стање институција културе

Наше су институције највећа жртва занемаривања културе и партијског запошљавања. Оне су по природи ствари гломазне, сложене и захттевају дугорочну и сталну системску бригу. Од институција од националног значаја (иако је та категорија избачена из Закона), до оних које су регионалног и локалног значаја, институције културе у целини пате од недостатка модерних стратегија, сталних улагања и бриге државе, лоших кдарова, непотизма и одсуства компетитивности. На институцијама се у највећој мери виде и предности и мане државног финансирања културе, која је са једне стране – сигурна да ће преживети и одржати какав такав ниво у континуитету, а са друге стране – нема потребну самосталност нити слободу, као ни органску потребу за сталним превазилажењем постојећег нивоа квалитета свог рада, као ни потребу за модернизацијом. Оно што ће бити касније наглашено у овом Програму – институције морају имати јасне импуте- шта се од њих очекује (пре свега у смислу програмских обавеза и заступања националне културе), добру стратегију развоја и план рада. Такође, њихови извештаји о раду не треба да буду предмет интерне ревизије, него се морају делимично и дати на увид и суд јавности, пре свега у програмским сементима и у реалном уметничком домету и популационом досегу њиховог рада. Ако институције не дају врхунски резултат, треба уводити нове запослене, подизати критеријуме, иновирати програме, све док се не постигну задовољавајући резултати. Ако институције нису видљиве, иа ко не досежу до што већег броја људи, онда су и очекивања која се гаје од њих, изневерена. Пенетрација културних садржаја мора да се рализује до последњег члана нашег друштва. И не сме да постоји малтене нико до кога неки културни садржаји нису допрли. За сада имамо по том питању веома слабе резултате.

Институције културе морају много интензивније да сарађују са образовним институцијама али и са привредним субјектима, на мисији одгајања публике, на мисији васпитања укуса српског друштва. У том смислу, треба да постоје посебни програми који ће омогућити квалитетне, стимулативне садржаје у образовању, стимулације просветним радницима и школама које прихвате те садржаје и симболичне стимулације привреди чији запослени редовно конзумирају културне садржаје (претплата или колективно посећивање културних догађаја).

Недопустиво је да неке институције културе до дан данас немају решено питање зграде, простора, депоа, магацина, и да се у њиховим просторима не примењују најсавременије мере заштите, конзервације (климатизација, одвлаживање итд), што је на жалост честа појава како у највећим институцијама тако и у свим мањим – у локалним срединама.

До данас није у довољној мери употребљен капацитет наших институција за међународну сарадњу и за потпору Србима у дијспори. На та два поља такође треба учинити помаке.
Институције наравно захтевају већ данас велика улагања, али је кључно подизање њиховог квалитета и друштвеног одијума, па ће и улагања донети ефикасније резултате.

4.Концепт финансирања културе и приоритети финансирања; критика лоших или неконзистентних пракси и појава

У Србији је на делу концепт државно дотиране културе. У земљама попут САД-а имамо концепт тржишне културе – где је културни производ подлеже законима тржишта. Оба система финансирања културе имају своје значајне предности и недостатке.

Двери сматрају да је концепт државних дотација култури, који је актуелан код нас, а који је као такав углавном постојао у бившим социјалистичким републикама, мање лош за Србију од концепта чисто тржишне културе. Међутим, ми такође сматрамо да овакав систем није у стању да у будућности донесе процват културе који нам је потребан, те да финансирања културе треба да се прихвати читаво друштво. Потребно је да изнађемо нове модалитета финансирања.

Сведоци смо како се под изговором слободе тржишта и постојања тражње увећава број емисија лакшег и ласцивног садржаја, чији је садржај не ретко увреда јавног морала, те има ефекат девастације културних вредности. На нашим просторима шунд и кич имају тржишну вредност а права уметност је или нема или има у мањој мери, у ужим круговима љубитеља, колекционара. Из тог разлога сматрамо да би увођење чисто тржишног модела било погубно за нашу културу. Са друге стране, култура која живи само захваљујући дотацијама, а не и својој публици, није довољно слободна и независна а ни утицајна. Стога, Двери се залажу за решења која ће комбиновати систем јавних дотација са друштвеним и приватним донацијама.

Сматрамо да је горе поменути задатак обнове српске културе у својој целосности одвојен од свакодневних догађања у сфери културног живота, и да нужно захтева одвојене линије финансирања, као и руковођење које би давало максимум ефеката у минималном временском периоду. Ова грана деловања српске културне политике у блиској будућности, мора бити потпомогнута задужбинарским делима економски еманципованих Срба, јер се пуно дејство тих мера може остварити само ако у њима учествује што већи број актера, те да се у тој ствари држава појави не само као донатор, већ и као координатор. `

У том смислу, концепт финансирања културе за који се залажемо је саборни: култура је опште добро, и у њеном финансирању и свакој другој подршци и промоцији треба да учествују сви друштвени актери: држава, грађани, привреда, невладин сектор, медији, образовни сектор, верске заједнице и сви други. Дакле, залажемо се за један традиционално већ присутан у нашем историјском искуству (из периода краљевине) модел финансирања културе, који бисмо савременим речником могли назвати «јавно – приватно партнерство». Дакле, није добро да култура остане (као што је сада случај) – искључиво на државним «јаслама», већ треба да добије независне изворе финансирања. Потребно је најпре обновити легате и задужбине у култури (отворити што већи број оваквих установа), а потом и развити нове, модерне механизме тзв «јавно приватног партнерства». Такође, верујемо у добар ефекат партнерства државних институција, само различитих нивоа ингеренције: за пројекте у култури увек треба да се удружују Министарство (које представља републички или покрајински ниво) и локалне самоуправе. Овај модел и данас функционише, али није ни изблиза добро координисан, нити је сарадња различитих инстанци довољно развијена.

Досадашње искуство говори да је концепт искључиво државног финансирања културне сцене(3) и културне едукације (уметничке школе и факултети), поред својих позитивних аспеката, довео и до пасивизације културне сцене, те стварања монополистичког положаја моћних појединаца и лоби група, који сав државни новац усмеравају ка својим пројектима. Стога је неопходно мењати у извесној мери (никако не потпуно) и концепт финансирања културе, али и људе који већ деценијама из другог плана воде српску културу. Те моћне групе које можемо именовати «самодовољним елитама» (присутне су у свим елитним областима знања и вештина), желе за себе што већу слободу. Не ретко ове утицајне групе контролишу уметничка струковна удружења, са циљем да унутар струке угуше своју потенцијалну конкуренцију. На културној сцени Србије, свака се утицајна група бори «за своје парче колача», истовремено запостављајући питања

(3-Култура се не „осећа добро“, све док је у статусу потпуно „издржаваног лица“. Културни делатници стално морају да се захваљују држави, (а индиректно и режиму) који им донирају новац, док у исто време део државне администрације посматра културу као расход, трошак, који би желели у највећој мери да минимизирају. Култура је грана са све мањим и мањим друштвеним утицајем и одијумом, за шта није најважније решење пуко повећање Буџета за културу, већ пре свега увођење другачије расподеле средстава, односно, увођење другачијих приоритета (о чему ће бити речи касније). Као изузетно негативну, видимо појаву где културни делатници који су „на буџету“ дају бланко политичке подршке владајућој гарнитури, што је вероватно услов за даље остајање на списку буџетских корисника. То су пре свега уметници који имају своје пројекте који директно зависе од државног финанасирања. Стога се и залажемо за концепт јавно приватног партнерства. Такође, култура мора уложени новац да „врати“ кроз много већи комплекс дејства на друштво него што га она сада има. То је донекле и зато што држава чак и не промовише културу коју сама финансира. Закони о медијима, које диктира ЕУ, инсистирају да се сви локални медији приватизују, а закони, статути и правилници који би и такве, приватне медије, обавезивали да промовишу националну културу, још нису написани и донети. У том смислу, морају се увести јасно дефинисане програмске обавезе емитера са националном фреквенцијом, институција културе, домова културе, да би култура која је већ негде у Србији произведена, могла да буде на најефикаснији начин дистрибуирана што ширем слоју публике.)

стратешких праваца развоја културне сцене у целини(4). Кад томе додамо чињеницу да се значајан број делатника у култури отворено бори против идентитетског курса у култури, постаје јасно да је готово немогуће стратешки деловати. Најпре, стратешки циљеви српске културе нису постављени национално, већ интернационално и идентитетски индиферентно. Ми имамо «културу грађана» наместо «културе нације» (У нормалним друштвеним околностима ова два «типа» културе не би били међусобно супротстављени, већ би сваки облик имао своје место и своје појавне манифестације, међусобно не сметајући један другоме. Али, данас имамо на глобалном нивоу својеврсну заверу против политике идентитета оличену у глобалистичкој идеологији «мелтинг пота»(5), па ова злоупотреба грађанске културе ради обрачуна са националном културом није случајно ту).

Дакле, немамо стратешке националне циљеве у културној политици, па их самим тим и не можемо реализовати са највише, државне позиције. Потом, ако и постоје неки прави, већ поодавно широко друштвено прихваћени национални циљеви у култури, они се спроводе траљаво и неефикасно, како само може бити неефикасна држава и друштво у периоду тзв «транзиције». Они се спроводе несинхронизовано, логистички слабашно, са ослонцем на појединце а не на институције, те око начина њиховог спровођења не постоји нити јавна расправа нити друштвени консензус (добар пример за ово је «кампања» очувања ћирилице, која је слабашна и више декларативна неголи озбиљна и професионално

(4-Развој културе посматра се тобоже «органицистички» – културна сцена је као неко дрво које слободно и лагано расте, а улога државе и друштва је да само прати и надгледа тај слободан процес. Притом, никаква права слобода не постоји, јер су све линије финансирања културе већ унапред предодређене за неког корисника по одређеном, лоби кључу. То је друга реч за пасивност надлежних органа и институција, који избегавају крупне кораке у правом смеру организовања и надгледања система који сами финансирају. Они немају одговорност нити икакву визију и не понашају се као вође културног развоја, које су способне да својим потезима мењају реалност на нашој културној сцени. Сваки такав корак (који би уједно био и политички суверенистички акт у култури), ако се видно манифестује у форми политичког памфлета, ће од стране глобалног завојевача бити препознат као непријатељски, «насилан», «фашистички», те ће бити предузете све мере за гушење истог. Уједно, ова тобожња «слобода» «слободно растуће» културне сцене, јесте идеалан амбијент за деловање тзв. «меке моћи» из највећих светских центара, те је права домаћа култура у инфериорном положају.)

(5- „Мелтинг пот“ или „лонац за топљење“ разлика – националних, верских (уопште узев – идентитетских), родних, расних, класних и сваких других. Поред мелтиг пота имамо и идеју „глобалног села“ која за циљ има укидање разлике између центра и периферије. Постојање центра и периферије (тј пограничних области) јесте основни цивилизацијски концепт европских култура и друштава, ако хоћете – европског урбанизма који јесте Христоцентричан (у центру сваког града је трг, на тргу храм, у храму олтар и Часни престо). Децентрализација овде може имати и веома негативне последице у смислу да онемогући сабирање најрелевантнијих националних снага у један центар, одакле оне могу координисано да делују. Овде имамо на делу глобални социјални инжењеринг, који ради на разбијању свих других центара моћи у свету, осим оних глобалистичких. У пракси, у Србији ми имамо одсуство добре децентрализације и централизације, а присуство лоше централизације. И поред свега тога, исувише пуно грађана који целу Србију доживљавају као периферију развијеном свету, што мотивише људе на емиграцију. То је управо зато што је разбијена вера у центар који нас окупља. )

изведена, или на пример децентрализација(6) културе – која је таква да не производи онај прави ефекат који би требало да има).

Поред квалитета, који би требало да буде неупитан и на првом месту, програмски критеријуми за избор пројеката на конкурсима у области културе нису ни изблиза дефинисани. Они би требало да буду усклађени у одређеној мери са циљевима прокламоване културне политике у тој години. Речју: шта нама у текућој години навише треба и недостаје на културној сцени? Шта треба неизоставно подржати, а шта не? У Србији, ми немамо ни план, нити јасну културну политику, нити идеју да неке важне програме које држава финансира систематски усмеравамо према тој културној политици.
Далеко од тога да сви пројекти у култури треба да буду одраз државног «курса» културне политике, али није добро ни ово што имамо сада: да држава нема никакав прокламовани курс, осим подршке политички подобним уметницима, и онима који се (још увек) не могу избећи, због угледа који уживају.

Код одабира пројеката, и на програмима институција културе, данас је присутно чак и делимично па до знатно одсуство емпатије према домаћем стваралаштву, као и значајан степен немоћи да се српска култура промовише ван граница Србије на адекватан и високо рангирани начин.

Подстицаји за уметничко стваралаштво су много испод потребног нивоа и то је можда и највећи грех државе и друштва према својим уметницима данас. Зато ово питање стављамо у врх свога приоритета. Двери желе да у Србији буде могућ пристојан живот само од уметничког рада (што је данас веома ретка појава), наравно, уколико је тај рад квалитетан и признат. Исувише велики број не-уметника, административаца, на сталним је примањима у институцијама културе, које су у мањим срединама одавно постале место за запошљавање страначког «кадра», док за исто то време, уметници не добијају подршку за стваралаштво.

Услед горе реченог, висока култура апсолутно није у стању да парира (није «конкурентна») све агресивнијем комерцијалном кичу и шунду који преплављује наш медијски простор, чинећи да велики број грађана Србије потпуно и трајно изгуби сваку везу са било којим обликом испољавања високе културе. Услед кича и шунда страда подједнако и српска традиционална култура, као и све традиционалне културе на овим просторима.

(6-Децентрализација је један од појмова који су данас уздигнути на ниво фетиша. Оно што треба да буде наш политички и друштвени циљ јесте избалансиран однос између децентралистичког и централистичког концепта. Наиме, централистички концепт такође је веома битан за културу. Београд, као центар српске културе мора бити у много чему много бољи узор и идеал свим другим срединама. У том смислу, Београд није на довољно квалитетан начин показао малим срединама шта су темељне вредности српске културе. Чак супротно – Београд је постао расадник антиидентитетске културне политике. Београд више није и центар какав је био, а и разара га свеприсутни шунд и простаклук. А Београд треба управо да буде, као метропола место сусрета – место где ће се српска култура показати у најбољем светлу свету и где ће се светска култура показати у најбољем светлу Србији. Са друге стране, ми сада немамо добру децентрализацију, која би омогућила присуство свих облика културе у свим срединама у Србији. Многе средине напросто немају у понуди никакве културне садржаје, или имају само садржаје аматерске културе.)

Читав систем функционисања државно дотиране културе, код нас још увек стоји на својим темељима постављеним у време социјализма, који све и да су добри (а сасвим сигурно извесним делом нису добри, или су превазиђени), напросто нису подесни за ново време, нове идеје и ново друштвено устројство и тржишну привреду.

Области које Двери желе да финансирају у много већем обиму него што су то чиниле претходне власти су на пример следеће:
Ново уметничко стваралаштво у свим уметностима (поруџбине нових уметничких дела и подстицање меценарства према уметницима); суштинску и добро осмишљену децентрализацију културе; значајно подизање уметничког и организационог нивоа свих институција културе од националног значаја. Повратак ове категорије у Закон и уједно смањење броја институција културе од националног значаја у односу на списак из 2014 године, пре избацивања категорије «Институције културе од националног значаја» из Закона; уметнички и културни пројекти идентитетског типа који подстичу на културни дијалог; верска култура; очување културне баштине и њена сврсисходна дигитализација(7); очување и промоција нематеријалне баштине; подизање неопходних објеката за културне намене; медијска и свака друга популаризација културе; подршка народном и аматерском уметничком стваралаштву; промоција српске културе и уметности у светским оквирима; обнова значаја и снаге свих великих националних издавача; значајно повећање високе културе на медијима, као и едукативнох програма из области културе. ИТД

4.1. Надгледање реализације финансираних пројеката

Широко је распрострањена појава да се након опредељивања одређеног новца за поједине пројекте скоро и не врши надгледање тока и резултата пројеката који се тиме финансирају. Завршни извештаји су симболичког карактера, те држава и нема сазнање о томе колико су програми које финансира реално подигли ниво културне понуде и колико су извршили подстицаја за савремено уметничко стваралаштво. Многи значајни уметнички радови, многи важни уметници, бивају прећутани или изједначени са просечнима услед неспособности и јавног мњења али и државних институција, да експертски прати уметничку сцену. Посебно онај део сцене за који је сама држава одговорна, јер га директно финансира.

(7-Дигитализација сама по себи не мора да значи ништа и може да представља само мантру савремености. У случају Србије, подозревамо да може бити и параван за испумпавање новца, без икаквог реалног резултата од којег би грађани Србије могли да имају користи. Ми овде говоримо о дигитализацији која ће учинити да дигитализовани садржај почне неупоредиво више да се користи у реалности, што значи да је потребна добра процена шта се и на који начин дигитализује. То су примарно књиге, музикалије, вредни видео и аудио записи, материјали из најважнијих архива, секундарно музејски експонати и предмети који поседују уметничку и културну вредност сами за себе, а тек терцијарно остале публикације.)

5.1.Законодавство у култури и питања његове (не)довршености, (не)функционалности и (не)спровођења

Наше културно законодавство је некомплетно. Кровни Закон о култури јасно прецизира у првом члану, став други: „појединачне области културе, регулисаће се посебним законима“(Закон о култури, Сл. гласник РС бр. 72/09, 13/16, 30/16 – исправка). До сада, неке области културе попут кинематографије, библиотечке делатности или нематеријалног наслеђа јесу добиле своје засебне законе. На основу закона о кинематографији, на пример, добили смо Филмски центар Србије и јасну линију његовог финансирања артикулисану тим Законом. Међутим, читаве области попут музичке уметности, ликовних и визуелних уметности и многе друге немају своје припадајуће законе (зато немамо ни Музички центар Србије нити Центар за ликовне и визуелне уметности итд….). Ови нижи закони уређују обавезе и деловање институција културе које се баве областима на које се односи закон. Све институције културе које немају своје обласне ниже законе, немају самим тим и никакве обавезе према законима који не постоје, а кровни Закон о култури је исувише начелан и заправо необавезујући, јер и није замишљен да садржи обавезујуће одредбе и механизме у области програмске политике. Такве одредбе би требало да садрже нижи закони. Такође, за кршење слова и духа Закона о култури или за одступање од њега, појединци у институцијама које се финансирају из буџета не могу бити ни на који начин кажњени осим сменом – дакле нема материјалне одговорности. Тако је могуће да поједине институције културе од прворазредног значаја отворено воде политику дискриминације домаћих уметника и њихових дела, као да се не ради о буџетски финансираним установама.
Дакле, све док институције културе, као уосталом и јавни сервис, финансирају сви грађани Србије, оне МОРАЈУ имати јасно дефинисане програмске обавезе. То би требало да се односи и на фестивале и пројекте који добијају новац на конкурсима, наравно, на доста флексибилнији начин. Кроз јасно дефинисање програмских обавеза у свим институцијама културе, решићемо питање незаступљености домаћих уметника на програмима наше културне сцене.

Двери се залажу да се у културном законодавству употпуни хијерархија онако како је и замишљена:

  • (кровни) Закон о култури
  • нижи Закони и подзаконска акта (који уређују засебне области културе и уметничког стваралаштва)
  • статути и правилници институција и фестивала, који треба да буду усклађени са вишим законима и да садрже у себи јасно дефинисану област рада и програмске обавезе.

5.2.Статус и положај уметника

Положај уметника у начелу је јако лош, а посебно у гранама уметности које немају много додира са комерцијалним креативним индустријама и примењеном уметношћу. Многи раде као фриленсери, чији је положај такође . Радници у култури имају некакву материјалну сигурност захваљујући радном односу у установама културе, док слободни уметници немају скоро никакву материјалну сигурност. Вредело би размислити и у јавној дебати размотрити да ли је могуће увођење фиксних минималних примања за слободне уметнике, која би им омогућила живот без страха за основну егзистенцију, све док испуњавају услове за статус слободног уметника (о чему одлучују комисије у уметничким удружењима). Овај осетљив положај посебно долази до изражаја у ванредним ситуацијама, као што је пандемија. Залажемо се за то да уметничка удружења треба више да функционишу и као синдикати уметника, то јест да се боре за њихов бољи материјални и друштвени положај, али и да учествују у предлозима за писање поменутих закона који недостају нашој легислативи. Са друге стране, рад удружења треба да буде транспарентан и изложен већем мониторингу од стране Министарства.

Када су у питању ретки јавни конкурси за уметничка дела, дешава се да у неким комисијама учествују и одлучујући глас имају локални политичари, те да уметници бивају надгласани.

Што се тиче националних пензија, наше становиште је следеће: националне пензије не могу ништа решити у ситуацији када је дело ових уметника скоро сасвим заборављено и избрисано из јавног простора. Можда зато, уместо националних пензија, треба доделити титулу „националног уметника“, која би повлачила обавезу друштва и државе да промовише и чува стваралаштво тог уметника, које мора да живи, па ће самим тим, и уметник моћи да живи од хонорара, ауторских накнада и других принадлежности које се остварују кроз коришћење уметничких дела. Ова титула би обавезивала носиоце на друштвени ангажман, на присуство и деловање, чију би логистику обезбеђивала држава. Овако, како је сада, националне пензије су утешне награде за вредне уметнике чија су дела потиснута свепрожимајућим кичом који запљускује читаву културну сцену и засењује је, посебно преко медија. Такве пензије су оправдане само као социјална давања, али у том случају, не видимо зашто би биле ограничене само на заслужне уметнике.

5.3.Децентрализација културе и култура на локалу

Србији је потребна темељна децентрализација културе, и то је један од најважнијих и најамбициознијих циљева који себи постављамо у програму СП Двери. Најпре, и у великим градовима, култура не постоји на периферијама, у приградским насељима. Потребно је мапирање културних садржаја који недостају у одређеним деловима земље. Износи новца којима се финансира култура у Београду и култура у остатку Србије су неупоредиви – дакле нема минималне фер расподеле. Цела Србија је културно маргинализована. Уметнички пројекти се изводе једнократно, после чега бивају сторнирани. Нема мобилности пројеката и уметника, то јест, нема гостовања широм Србије и региона, како би требало. Квалитетни фестивали из прошлог времена услед занемаривања и одсуства законом утврђених линија финансирања за фестивале од националног и регионалног значаја, губе и национални значај, о регионалном да не говоримо. Инфраструктура на локалу је запуштена и руинирана. Просторије културних центара које су у употреби често се издају у закуп корисницима који у њима не обављају културну делатност, чак отварају кафане и сличне садржаје. Ретки су изузеци и по правилу су плод рада појединаца, којих је све мање услед инвазивне партизације дрштва коју спроводи СНС.

Главни проблем на локалу је кадровски, јер се култура користи као место за ухлебљавање партијских кадрова. Зато имамо појаву да многе културне центре и домове културе у општинама широм Србије воде појединци без уметничког образовања или референци из области културе. Такав је случај на жалост и са актуелним министрима. За трошење средстава на локалу нема адекватне контроле и ту се велика средства само фиктивно троше, док се у реалности и не користе за намене у култури.

Након обнове домова културе у мањим местима, у тим просторијама треба да се покрену аматерске делатности попут фолклора, хора, дечјег стваралаштва, едукативних радионица, драмских и балетских група и тако даље. Потребно је да се стално организују културна дешавања – изложбе, концерти, књижевне вечери, трибине. Култура на локалу је прилика за уметнике који живе у малим срединама да поделе своје знање са суграђанима али и да стекну средства потребна за егзистенцију.

У ситуацији пандемије коронавируса, држава није одреаговала са адекватном помоћи установама културе, које су услед недостатка средстава од продатих карата отказале сарадњу са многим хонорарно ангажованим уметницима. На то треба додати да су буџети за пројекте на локалу недовољни. Такође, Министарство се не бави надгледањем рада установа културе на локалу нити помаже координацију културних догађаја у Србији, тако да је наша културна сцена хетерогена, запуштена, те уместо праве децентрализације имамо ситуацију да су мале установе културе препуштене саме себи.

5.4.Уметност и култура у медијима; промоција културе или промоција шунда

Неиспуњавање суштинске нормативне функције РЕМ-а и медија са националном фреквенцијом и емитовање недостојних садржаја, као и неемитовање корисних садржаја део је дила који власници ових медија имају са режимом СНСа, који у замену добија медијску промоцију. Дакле, санкције према тим медијима, одузимање националне фреквенције па и забрана рада неће се применити док је овај режим на власти. Основни проблем културе са овим и оваквим медијима и њиховим садржајима је тај што сав позитиван ефекат који доноси улагање државе у културу, а посебно у оквиру образовног процеса, бива већински поништен и вредносно оспорен чињеницом да се антикултурни и антицивилизацијски садржаји несметано појављују свуда у јавном простору. Посебно је разоран утицај на младе, којима се не пружа адекватан систем вредности који се не може нудити само кроз школске програме, већ се мора пласирати кроз медије са националном фреквенцијом и кроз креирање нових едукативних садржаја. Не постоји никаква озбиљна стратегија за изградњу уметничке публике, а све и да постоји, њој се супротстављају свеприсутни кич и шунд. Ми ћемо се залагати за рестриктивне мере које би водиле укидању ријалитија и сличних садржаја на медијима са националном фреквенцијом, од забране, преко додатног опорезивања до забране рекламирања, емитовања у дневном термину и слично.

5.5.Однос према културној баштини Српског нарпода, укупној баштини Републике Србије и подршка традиционалној и култури верских заједница; подршка култури мањинских заједница

Културна баштина у 21 веку захтева врхунске процедуре конзервације, музејске обраде и најпосле дигитализације. Неопходно је да се пројекти очувања баштине одвијају у потпуном континуитету, кроз сарадњу владиног, невладиног сектора и институција науке, културе и образовања, са тенденцијом раста њиховог обима. У том смислу, само ћемо наставити добре праксе и покушати да сагледамо евентуалне недостатке досадашњег рада. Верујемо у нашу струку и радићемо све да јој пружимо пуну подршку на овим пројектима. Дигитализација и сви пожељни наративи 21 века не треба да буду ни маска за прање новца ни простор за стварање нових монопола. Од дигитализације се очекује да буде ефикасна, а њени резултати у најширој употреби.

Такође, веома је важно стављање заштићене баштине у живот, тј у функцију савремених пројеката из области науке, уметности, културе, образовања. Споменици културе могу имати и туристичку али и научну, образовну и уметничку сврху, као места окупљања, као тачке сусрета са којих се велике и важне теме могу гласније чути и дубље контекстуализовати. Ово би посебно било важно за баштину на Косову и Метохији, којој су преко потребни људи који ће се око ње окупљати.

Посебно место у нашем програму заузима план о драстичном повећању дотација верској култури. Црквена уметност и уметност верских заједница је аспект уметности који долази у контакт са можда највећим бројем прималаца, те у њега стога треба и улагати, јер ће његово присуство повећати укупан салдо присуства културе у животу грађана Србије, који се већински изјашњавају као верници. У том смислу, црквени хорови, појачке групе, сликарство, вајарство, уметнички занати треба да буду системски подржани, као и фестивали на којима се таква уметност промовише.

Социјализам нам је оставио још једну заоставштину, која упорно преживљава из године у годину, а то је неприхватљиво скромна подршка (материјална и логистичка, као и медијска) верској култури у Републици Србији (односно култури верских заједница). Верска култура је од вајкада била темељ свих даљих културних надоградњи, па је као таква од фундаменталног значаја. (Сама реч култура у својој основи има реч «култ», а култ је превасходно везан за верски обред.) Ипак, буџет који се за улагања у области верске културе и верског градитељства издваја, увредљиво је мали, а и његово коришћење није сасвим транспарентно. Верска култура дакле захтева системску потпору и децентрализацију (код расподеле средстава мање средине су дефинитивно дискриминисане), и позицију у којој цркве и верске заједнице не треба да се самопонижавају пред државним властима да би добили једнократну подршку.

Верска култура има још једну не до сада препознату улогу: верска култура је облик културе који долази у додир са највећим бројем грађана. Одласком у храм на молитву, боравком у близини храма, грађани, чак и они који нису верници, имају естетски доживљај архитектуре, сликарства, вајарства, музике (кроз све могуће облике појања у храмовима). Сам верски ритуал носи у себи садржај богат значењски, па поред религиозног дејства, можемо говорити и о културном уздизању, оплемењивању духа и душа људи који долазе у контакт са Светињом, чак и уколико не припадају тој дотичној вери или су пак агностици, атеисти и слично. Управо због свог дејства на можда најшири круг људи, духовна, тј верска култура мора бити предмет значајног улагања и старања не само цркава и верских заједница, већ и државе, јер она суштински шири позитивне културне садржаје и промовише етичке вредности, које нам као друштву недостају, односно пољуљане су у данашње време. Додатно свему томе, аутентична верска култура чува вредне традиције и то је аспект где традиционалне верске заједнице помажу држави у очувању њене баштине. Посебан положај међу осталим верским заједницама који мора имати СПЦ јесте заслужен њеном суштинском државотворношћу, коју садашња држава кроз своје позитивне правне прописе експлицитно или имплицитно негира или прећуткује. Обичаји и уверења СПЦ постали су са временом темељне националне и људске вредности српског народа, тј, оне представљају његов етос. Двери треба да се залажу за здрав однос Цркве и Државе, без међусобних резерви, јер су оне историјски превазиђене, али треба здраву резерву према уплитању Државе у унтрашње ствари Цркве и обратно. Такође, држава Србија би требало да буде дужна да помогне СПЦ у свим земљама у којима она постоји и делује, из разлога старања матице за своју помесну Цркву. Свака национална идеологија потребује одређене црте космополитизма и универзалног хуманизма. Православна Црква јесте простор нашег космополитизма, место нашег сусрета са другим и друкчијим, који је такође Божије створење, створено по Његовом Лику. Хришћанске вредности су уједно и оне универзалне вредности које далеко надилазе наш национализам, и без којих не можемо бити део света, у најбољем могућем смислу говорећи. Јасно је дакле, да је СПЦ са својим верницима у дијаспори, поред свега осталог, и један снажан канал за промоцију српске културе и начина мишљења широм света.

5.6.Учешће стручне и свеукупне јавности у процесу доношења одлука у култури

Јавна расправа у култури могућа је само ако на уметничкој сцени постоје: једнаке шанса за све, уметничка критика, присуство културе на медијима и вредновање уметничког рада. Само то може мотивисати уметнике да заиста верују у добре намере друштва и да заиста верују да друштву треба њихов рад. Велики уметнички догађаји су једини способни да окупе и људе и енергију који су потреби за динамичну јавну расправу која је у сфери уметности веома слојевита. Веома често уметници кроз своја дела воде дијалоге једни са другима. Веома често уметност може и сме прва да каже неке истине. Велика и значајна је улога уметничке критике која је данас заћутала у великој мери. Такође, треба знати да врхунска уметност не може бити политички коректна и да је увек пристрасна, јер је то у њеној природи.

Суштинске одлуке које се доносе у култури јесу планови стратешких праваца потпоре култури и планирање будућих пројеката који треба да буду прикладни и своме времену и простору у којима настају. Овакве одлуке и планови данас углавном не постоје, а све и да постоје у њих нису укључени уметници, већ су плод амбиција и визија појединаца. Управо због одсуства дијалога нема ни заједничког рада на заједничким циљевима. Тако фрагментирана, култура и културна сцена може само да тавори.

5.7.(Ново) Уметничко дело и уметничка сцена као основни и најважнији покретачи развоја културе

Последњи и кључни моменат програма Двери за културу јесте стављања уметничког дела у центар интересовања наше културне политике. Дела која настају данас, за 100 година ће бити наша а можда и светска културна баштина. На жалост, у настајање нових дела се не улаже готово ништа, тако да ће историја у овом периоду регистровати пре празнину него ли присуство уметности. Све мање уметника у Србији живи од уметничког рада. Поруџбина скоро да и нема, док је откуп дела могућ само за неке уметности. Живимо у друштву у коме је култура потребна само да бисмо рекли да је имамо, а не зато што нам она збиља нешто значи. У том смислу, показатељ колико нам култура значи се најбоље види у одсуству директних стимулација за настанак нових уметничких дела у свим уметностима и у свим жанровима. Занимљиво је да су и неолибералне и неототалитарне парадигме данашњице сагласне у томе да им слободномислећа култура некако није потребна. Првима због пригушене репресије оличене у идеји тзв „политичке коректности“, а друга због отворене репресије према слободи говора која је конститутивни део уметничког израза.

Данас се у Србији за директну подршку настанку нових, оригиналних уметничких дела не издваја ни 1% актуелног буџета за културу, што је и показатељ присуства менталитета колоније која не пледира на духовну и културну аутономију и која не хаје за тиме да поседује свој аутентичан уметнички израз, чиме се одриче и свог удела у историји, али и у будућности света.

6.Циљеви и мере културне политике СП Двери

6.1.Циљеви културне политике СП Двери

  1. Изградња друштва заснованог на слободи мишљења, изражавања, деловања, уметничког стваралаштва и сваког креативног рада, уз пуно уважавање другог и различитог, и уз поштовање традиционалних и осталих вредности које јесу темељ наше културе(8) и цивилизације.
  2. Очување идентитета српске културе и њеног препознатљивог кода, модела, обрасца, који је за српски народ од конститутивне важности. Укључивање овог обрасца у токове новог стваралаштва и идентитетска политика у култури за 21 век. Интеграција српске дијаспоре и Срба у региону средствима културе. Културна политика Двери је идентитетска, са елементима традиционализма и конзервативизма, али је уједно и отворена за све нове идеје које промовишу слободу од негативних друштвених клишеа, који неминовно настају у свакоме друштву. Ове клишее неки критикују са неолибералних позиција, а ми их критикујемо са универзално хришћанских, грађанских и српских позиција. Сматрамо да православна духовност представља конститутивни елемент српског духа, као и то да је тај дух вечито млад и способан и у овом 21. веку, не само да буде модеран и свеж, већ и да буде авангарда друштвених промена и део сваке српске приче у будућности. Српски дух треба да граде сви који се делимично или потпуно осећају као Срби, и сви они који припадају другим религијама или су атеисти. Сви они треба и могу да дају допринос, а Двери ће се борити против дискриминације, јер тако велика и света ствар као што је наше мило српство, не сме бити извор никакве дискриминације ма према коме. Залажемо се за најтешње културне везе са Републиком Српском, Црном Гором, Македонијом и са српским народом у региону, који живи непосредно уз наше садашње границе.
  3. Очување, реафирмација и реактуелизација свеколиког материјалног и нематеријалног блага наше културе, од верске преко народне па до новије грађанске културе. Залажемо се за очување ћириличног писма и за живу интеракцију савремене српске културе са својим духовним и језичким коренима. Залажемо се за очување старих заната, уметничких заната, уметничких вештина, као и за чување традиционалне културе од кварења које је донело ново доба. У ширем смислу, залажемо се за школовање укуса наших грађана и искорењивање комерцијалног кича и шунда из јавног простора. У том смислу, улога школа и едукације у култури је од пресудног значаја, као и неговање едуковане публике.
    Неопходно је да сва наша култура буде похрањена и сачувана на адекватан начин, па и у једном тренутку дигитализована у потпуности.
  4. Позиционирање српске културе као аутохтоне европске културе, њена еманципација од негативних стереотипа и њена пуна светска афирмација. Залажемо се за Европу нација од Атлантика до Урала и за модерну српску националну културу у њој. Залажемо се и за културу која ће бити фактор интеграције српске дијаспоре и фактор очувања њеног националног идентитета. Залажемо се за то да највиши домети српске националне културе буду признати и препознати као део општечовечанског културног наслеђа – јер култура не познаје границе.
  5. Употреба логистичких и материјалних ресурса државе, за директну материјалну и логистичку подршку новом уметничком стваралаштву као темељном покретачу културе. Заустављање вишедеценијске ерозије уметничког стваралаштва у Србији. Залажемо се за Увођење засебних и повлашћених линија директног финансирања новог уметничког стваралаштва, односно за програм наруџби нових уметничких дела од домаћих уметника. Уметничка дела која настају данас, сутра постају наша културна баштина, благо свих нас, и ми не желимо да будуће генерације памте ово време као време осеке уметничког стваралаштва у Срба и као време свеопштег разбаштињења српства и слабљења наше културе. Борићемо се да се тај негативни тренд под хитно заустави. Уједно, кроз врхунску уметност која по правилу тежи универзалним вредностима, излазимо из својих оквира и из својих ограничења и комуницирамо пуним капацитетом са светским стваралаштвом као жива, динамична и отворена културна и уметничка сцена.
  6. Системску и буџетски подржана промоција верске културе традиционалних верских заједница у Србији. Овај облик културе долази у интеракцију са највећим бројем грађана, који су се већински изјаснили као верујући, те је стога неопходна много већа подршка верској култури односно стваралаштву. Верска култура има капацитет да допре до најшире публике, те је као таква веома важна за успостављање бране према кичу, шунду, некултури, нетолеранцији и свим облицима примитивизма који су присутни у нашем друштву.
  7. Системски и буџетски подржана култура младих, деце и култура која промовише породичне вредности, као и култура за особе са посебним потребама. Културно уметничка друштва и академска друштва која окупљају младе морају бити снажно подржана, као и уметничка продукција за најмлађе. Такође, ако је породица основна ћелија друштва, онда ни конзумација културе не треба да буде само ствар индивидуалне слободе. Циљ нам је да цела породица учествује у културном животу, било као стваралац или публика.
  8. Спровођење и успостављање избалансираног односа између централизације и децентрализације у култури. Избалансирано јачање институција културе како у великим центрима, тако и у малим срединама. За доступност културе свима, потребна нам је добра децентрализација. За произвођење врхунског културног производа и за јаке институције културе, потребна нам је добра централизација. Добра децентрализација подразумева доступност скоро свих културних садржаја у сваком делу Србије. Добра централизација подразумева присуство најрепрезентативнијих уметничких продукција у главном граду Београду, чиме он постаје регионални центар културе и уметности, чиме се Србија представља свету. Такође, сваки већи град Србије, у неком тренутку треба да постане центар најважнијих културних збивања у земљи, и да на тренутак преузме ту главну улогу од Београда. Наш врхунски уметнички производ треба да буде познат, признат и препознат широм света, а за то нам је потребна непристрасна конкуренција и окупљање најбољих уметника код нас.
  9. Изградња новог система финансирања културе по принципу „јавно приватног партнерства“ са акцентом на обнову задужбинарства, оснивању фондација и дугорочну изградњну од буџета независних линија финансирања културе и образовања. Култура је опште добро и за подршку њој не може бити одговорна само држава, већ се у подршку култури морају укључити сви. Поред већ присутних државних дотација култури, обновом задужбинарства, легата, фондација у култури али и другим, модерним облицима сакупљања средстава укључићемо читаво друштво у финансирање и следствено и у конзумирање културе.
  10. Очување Косова и Метохије у саставу Србије (и) средствима културне политике. Промоција културе сећања на жртве геноцида над Србима и уопште сећања на све невине жртве терора, геноцида, агресија, ратова. КиМ јесу духовно срце Србије, али треба да постану и нови центар културних дешавања, у склопу политике очувања тог освећеног простора у саставу наше државе. Косовски завет и сви наши национални митови нису фикција, они су утемељени на крсном ходу по мукама целога српскога народа. Зато се залажемо за чување културе сећања на српска страдања у свим временима, и чување идеала који су покретали наше претке за све њихове досадашње подвиге. Залажемо се за очување свих наших унутрашњих културних диверзитета, под окриљем нашег јединственог културног идентитета. Такође, наш циљ је да у будућности градимо (на темељу обостраног уважавања) мир и слогу са свим другим културама, тражећи тонове међусобног разумевања и емпатије у живом културном дијалогу садашњице.

(8-Под нашом културом подразумевамо укупно културно наслеђе са наших простора и са других простора одакле су до нас долазили феномени утицаја. У том великом корпусу наше културе, српска култура у ужем смислу, заузима за нас најважније и посебно место.)

6.2.Мере за спровођење циљева културне политике СП Двери, као и за окончање свих постојећих проблема у култури.

6.2.1.Опште мере

  • Решавање свих законских мањкавости у области културе (види 5.1.)
  • Темељно дорађивање Закона о култури (Измене законске регулативе и доношење подзаконских аката, која ће прописати тачне програмске обавезе институција културе које се финансирају из буџета, итд)
  • Доношење сета нових закона којим би се уредиле све појединачне области културе. Након тога усаглашавање аката (статута, правилника итд) институција које се финансирају из Буџета са тим новим законским актима
  • Раздвајање ресора културе од ресора информисања.
  • Увођење новог начина финансирања и функционисања културе за 21. век (ова питања треба да реши истинска Стратегија културног развоја) и самим тим укидање пасивне и инфериорне позиције „издржаваног лица“ у којем се култура сада налази
  • Увођење линија финансирања за директне поруџбине уметничких дела од српских писаца, сликара, вајара, композитора, архитеката и свих других стваралаца
  • Укидање тзв. националних пензија (али без ретроактивног дејства на све оне који су ту бенефицију већ остварили), и уместо тога увођење категорије „национални уметник“, која ће уметнику омогућавати слободно стваралаштво и промоцију свог стваралаштва, вршење утицаја, обавезивати уметника на друштвени рад и деловање. Ова категорија би требала да постоји за још неке струке, и да буде по рангу одмах испод академика САНУ.
  • Минимални лични доходак за све слободне уметнике који испуњавају услове за тај статус
  • Директно државно суфинансирање верске културе и градитељства традиционалних верских заједница у Србији, буџетским новцем, у пропорцији коју је дефинисао Попис становништва
  • Државно суфинансирање код оснивања задужбина, фондација, легата
  • Увођење стимулација привреди у виду пореских и других олакшица привредним субјектима који финансирају културу
  • Увођење екстерног извршног и финансијски независног патроната над стратешки важним пројектима културе, који би био поверен САНУ, уметничким и научним институцијама, краљевској породици(9), верским заједницама, релевантном НВО сектору, институцији Председника Републике
  • Увођење програма грантова у трајању од 2-4 године за најбоље уметнике. Грантови би се додељивали на основу отвореног конкурса.
  • Пописивање а потом и штампање и сви други облици публиковања и конзервације свих уметничких заоставштина које до данас нису угледале светлост дана и њихово стављање у пуну функцију и употребу

(9-Двери се дугорочно залажу за то да се као концепт делимичне рестаурације монархије у Србији, под ингеренцију краљевске породице ставе они стратешки пројекти важни за будућност друштва који немају популистичку вредност, који не привлаче велику пажњу друштва и који су по правилу занемарени од стране политичара у предизборним кампањама. То су такође они пројекти чије је трајање знатно дуже од века трајања утицаја и доминације једне политичке опције на политичкој сцени. Да ове, стратешки важне ствари не би трпеле, Двери предлажу да се оне ставе под суштинску ингеренцију Краљевске породице и САНУ, уз помоћ СПЦ, Римокатоличке Цркве и Исламске верске заједнице.)

  • Државна подршка уметничкој критици – изналажење најефикаснијих облика те подршке. Критика је у уметности исто оно што је и слободан дијалог у друштву. Ако нема јавно публиковане уметничке критике, ако се о уметности не говори интензивно, шира публика губи и информацију и интересовање о уметности. Уметничка критика је ту да изгради укус друштва и да артикулише друштвени став, као и да васпитава публику.
  • Отварање најмање 10 нових културних центара Србије у иностранству, а посебно у градовима где живи велики број људи са наших простора (Беч, Стокхолм, Берлин, Чикаго, Москва, Лондон итд)
  • Изградња паркова српске историје у већим градовима
  • Системско уређење свих гробаља у Србији, посебно оних која имају карактер меморијалних центара. Наш однос према прецима одсликава и наш однос према будућности. Не желимо да умремо у земљи која не поштује своје претке, јер ћемо једном и ми бити преци.
  • Обнова, конзервација и стављање у пуну функцију културе (туризма, образовања) старих тврђава, двораца и других грађевина
  • Обнова Сремских Карловаца као новог (старог) центра српске културе и образовања
  • Ревитализација Сентандреје, Трста, Темишвара и других историјских центара српства и њихово оживљавање са садржајима наше културе.
  • Премештање Министарства културе у Нови Сад, као вид одавања почасти средини која је покренула српски нововековни културни препород и као конкретан институционални допринос суштинској децентрализацији.
  • Категоризација, оцењивање и засебне финансијаке линије подршке за све фестивале и манифестације у Србији. Сви фестивали треба да на годишњем нивоу буду оцењивани, њихов домет, допринос, те да у складу са својом реалном релевантношћу добијају или не добијају средства из повлашћених линија финансирања. Фестивали који имају национални значај не треба да се финансирају путем конкурса, већ путем ових повлашћених линија финансирања, све док поседују релевантност и квалитет.
  • Јавна категоризација свих уметника и њихових остварења и укупног рада кроз време, која би била у функцији праћења развоја српске уметничке елите и помогла развоју и интеракцији са страним културним сценама
  • Реформа уметничких удружења и дефинисање модерног концепта удруживања уметника у 21 веку. Ширења овлашћења Удружења али и повећање интерне контроле њиховог рада, ради предупређивања будућег настанка кланова у култури.
  • Укидање стабилне позиције запослених у „институцијама културе“, који услед некомпетиције недовољно добро раде свој посао и кроз појаву непотизма онемогућавају уметничкој сцени да буде динамична. Данас има пуно запослених у културним центрима на локалу који имају слабе уметничке и друге домете. На жалост, култура постаје ресор за ухлебљивање јер је невидљива на јавној сцени. На тај начин се драгоцени новац расипа на плате радника у култури, од којих један део вероватно не би трребало да ради у том ресору. У култури је на жалост, надзор и интересовање јавности најмање, па је простор за корупцију значајан.
  • Културна размена са иностранством. Промоција српске културе (пре свега уметничких дела највећих српских уметника) у иностранству и то пре свега на свим главним светским језицима и на свим највећим уметничким манифестацијама у свету. Ваљано промовисани велики српски уметници, подићиће значајно углед Србије у свету. Исто то треба чинити са свим именима која су оставила иза себе завештање писане речи (научници, филозофи, теолози и сви други), њихова дела треба преводити на што више светских језика да би се раширио феномен утицаја у оним порама светског друштва који представљају «дубоку» државу, «дубоко» друштво, јер ће се само тако позиција Србије у свету истински учврстити на дужи период.
  • Укидање шунда и кича и додатно опорезовање комерцијалних садржаја који не промовишу темељне културне вредности
  • Јасно медијско позиционирање културе кроз много јасније утврђене програмске обавезе јавног сервиса, емитера са националном фреквенцијом, кабловских емитера и локалних тв станица

6.2.2.Мере у градовима

  • Сви градови са више од 50 000 становника у самом граду треба да имају: професионални градски хор и оркестар (оне величине колико је могуће), градску галерију са сталним програмом изложби, концертну сезону, музичку школу, ликовне, драмске и балетске секције, професионално градско позориште, уређен биоскоп, уређен Културни центар града, градски или завичајни музеј.
  • Сви велики градови – са преко 150 000 становника у самом граду треба да имају све ово исто, и да поред тога имају симфонијски оркестар, народни и ревијски оркестар, оперу, и већи број позоришта, биоскопа, галерија, музеја, те своју независну редакцију Јавног медијског сервиса.
  • Три највећа града – Београд, Нови Сад и Ниш, треба да имају све ово, али у већем броју. Дакле: што више професионалних ансамбала који су на буџету града. У овим градовима треба да настају врхунске културне продукције које треба да буду и мобилне – да гостују у иностранству, у региону и широм унитрашњости Србије. У највећим градовима мора постојати строга и јака конкуренција и не сме да се дешава да културни производи у овим центрима буду испод неког средње високог ранга квалитета, ако се то посматра са европског становишта. (У овом тренутку, ми смо далеко од тог нивоа.)
  • У старим језгрима градова, потребно је формирати независну комисију сачињену од архитеката, историчара уметности и ликовних уметника, која би одлучивала о прикладности нових грађевинских пројеката, односно да ли се нове зграде стилски и функционално уклапају у постојеће урбане целине.
  • Сви већи градови треба да добију своје „културне четврти“, које су најпогодније да се изграде рестаурацијом старих комплекса индустријске архитектуре из 19 и 20 века. На жалост, на већину ових комплекса, комерцијални инвеститори гледају као на потенцијални плен за нову комерцијалну изградњу, а не као на прворазредно културно добро.
  • Србија треба да добије бар три нова кампуса за уметничке факултете од којих би један био у централној Србији, други у Сремским Карловцима и трећи на северу Косова. Ови кампуси треба да омогуће интензиван рад у изолацији на уметничкој едукацији.
  • Градови треба с времена на време да расписују конкурсе за подизање скулптура, меморијалних центара и других споменика који ће красити јавне површине или бити место почасти и сећања. Имамо јако пуно историјских догађаја, а сразмерно мало меморијала. Имамо пуно великих људи и великих достигнућа, а мало обележја. У том смислу,

6.2.3.Мере у мањим срединама

  • Реновирање и поновно покретање рада домова културе у оним мањим местима у којима је живот још увек интензиван
  • Системска организација аматерских друштава, црквених, градских и сеоских хорова и свих аматерских ансамбала на државном нивоу
  • Обавезно присуство гостујуће културне продукције из великих градова
  • Брига о библиотекама и завичајним архивима
  • Изградња малих капацитета за културне садржаје (мале мултифункционалне сале)
  • Бар једном годишње организација окупљања грађана уз културне садржаје
  • Стипендије и помоћ талентованим младим уметницима из малих средина
  • Суштинска децентрализација културе. Постизања бар приближне фреквентности одржавања културних догађаја у центру и на периферији; културна размена унутар Србије
  • Мере за суштинско унапређење културе на локалу. Јасно програмско формулисање шта од културних садржаја мора постојати на нивоу једне општине, на нивоу једног града, а све зависно од броја и структуре становништва итд.

6.2.4.Мере за унапређење рада институција културе

  • Спровођење критеријума код примања нових радника и провера компетенција свих запослених
  • Лустрација или смена партијских кадрова и оних који су добијали посао и напредовали по политичкој линији
  • Увођење заједничке евалуације свих државних институција културе и саображавање са европским стандардима
  • Јачање међународне сарадње
  • Употреба ресурса институција за покретање културног живота у мањим срединама
  • Транспарентније учешће институција у образовном процесу и едуковању младих- будуће публике
  • Давање већег нивоа аутономије институцијама, али и подизање нивоа захтеваних програмских обавеза
  • Подизање продукцијског и уметничког и сваког другог нивоа у раду институција на европски ниво
  • Оснивање фондација намењених додатном подупирању рада институција
  • Покретање друштвених кампања за прикупљање средстава за обнову рада институција и ширења њихових капацитета

6.2.5.Мере за унапређење рада слободне културне сцене

  • Више новца за конкурсе на свим нивоима
  • Квалитетан мониторинг резултата које постижу финансирани пројекти
  • Праћење уметничког рада добитника средстава
  • Креирање засебних линија финансирања фестивала од националног значаја, и увођење посебних покровитељстава над одређеним фестивалима која се могу доделити и привредним субјектима, угледним појединцима у друштву и другим чиниоцима који ће бити у стању да обезбеде додатне линије ванбуџетског финансирања фестивала
  • Потпуна медијска покривеност свих садржаја које финансира држава са циљем максималног ефекта друштвене интеракције, то јест домета културних садржаја
  • Подршка код аплицирања за међународне пројекте
  • Даље интернационално умрежавање

6.2.6.Мере за културу у дијаспори

  • Бесплатни онлајн часови српског језика, књижевности за све Србе ван Србије
  • Бесплатни онлајн часови српске историје и културе
  • Бесплатни онлајн часови Православне веронауке
  • Концертне сезоне за дијаспору
  • Гостујуће изложбе за дијаспору
  • Позоришне представе, спектакли за дијаспору
  • Укључивање дијаспоре у пројекте промоције српске културе у иностранству

6.2.7.Мере кроз сарадњу са другим државним ресорима

  • подела надлежности са ресором вера око питања верске културе
  • сарадња са ресором за дијаспору око културних питања дијспоре
  • сарадња са ресором спољних послова око питања промоције српске културе у свету
  • питања образовања у култури и сарадња са ресором образовања око тих питања

    У свим овим областима међуресорне сарадње залажемо се за ДИРЕКТНЕ ПОДСТИЦАЈЕ настајању одређеног културног производа који је пожељно да има што већи спектар и могућност утицаја и деловања. Само конкретан културни производ може да покрене реакцију јавности и произведе конкретан утицај у сфери културе. То не могу никакве промовисане културне политике, па ни културне инфраструктуре, на које се троши исувише времена и новца а које у пракси не доносе продоре српске културе скоро ни на ком плану. Максимум који имамо сада је једно одржавање постојећег стања, што је наравно боље од пропадања, али није довољно добро да би српска култура имала извесну будућност. Њена будућност, као и будућност свих нас, тренутно у доброј мери зависи од политичких промена, које би требало да створе оквир за извесније наступање наше културне политике и културне сцене у будућности.

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: