Програм Српског покрета Двери
Држава Србија треба да настави са изградњом и модернизацијом путне и железничке инфраструктуре. Не мањи значај свакако треба посветити несметаном коришћењу и евентуалном проширењу унутрашњих водних путева. Основна транспортна инфраструктура у Србији се састоји од око 45.000 км путева, 3.800 км железничких пруга, 1.680 км унутрашњих пловних путева, три међународна аеродрома и више секундарних аеродрома. За земљу величине Србије транспортна мрежа по структури и густини одговара нивоу средње развијених европских држава, али њен капацитет и квалитет смањени су услед недовољних инвестиција и неодговарајућег одржавања у прошлости.
Густина мреже аутопутева још увек није у складу са густином у земљама са сличним бројем становника и са сличном величином. У овом тренутку је важнија густина мреже осталих путева (путева ниже категорије, регионалних, локалних…), која је приближно двоструко мања од густине мреже тих категорија путева у Аустрији. Веома је важан процес систематског обнављања путева нижих категорија која воде и до најудаљенијих насеља са циљем стварања могућности за квалитетнији животни стандард људи који се определе за останак или повратак на село. Треба имати у виду да ће то бити инвестиције са дужим периодом индиректне економске користи али значајна и са аспекта стратешких и демографских интереса.
Поред одређених инвестиција у железничку инфраструктуру грађани још увек немају перцепцију напретка на овом пољу. Потребно је инвестирати у развој главних железничких праваца за путнички саобраћај на релацији Суботица – Врање, затим Прибој – Ужице – Београд и Ужице – Чачак – Крушевац – Ниш – Зајечар. Довођење у оперативно стање ових пруга са значајним повећањем брзина омогућио би убрзавање протока становништва, радне снаге и роба. Уз путну инфраструктуру овакав развој железничке мреже довео би до постепеног уједначавања цена непокретности и смањења миграције на потезу југ – север, а временом сигурни смо, да би уз повољне подстицаје државе, могло да дође и до уједначавања и привредног раста односно праве реиндустријализације ширег подручја наше државе, и да та реиндустријализација у много мањој мери зависи од утицаја моћних политичара који долазе из појединих средина.
У Републици Србији постоји око 1.680 км пловних путева на реци Сави, Дунаву, Тиси и каналу Дунав – Тиса – Дунав. Након израде техноекономске анализе треба проверити могућност проширења пловних путева и то на Дрини до Малог Зворника и на Морави до Ћуприје или Сталаћа.
Даљи развој грађевинарства уско је повезан са стратешким одлукама у вези са финансирањем великих инфраструктурних пројеката. Такви пројекти до сада су се финансирали из кредитних линија западних земаља (ЕИБ, ЕБРД и Светска банка) или источних земаља (Азербејџан, Русија или Кина).
И источни и западни принцип је подразумевао исто: земља се задужује код страних поверилаца, уз услов да велике грађевинске фирме из земаља поверилаца изводе радове.
Кад су западне земље у питању процес се спроводио кроз тендерску тобоже транспарентну процедуру, где је „непознати“ тим стручњака тако дефинисао услове да ниједна домаћа фирма не може да их испуни. Након тога те домаће фирме су принуђене да раде као подизвођачи великих западних компанија и на сигуран начин клизе у своју пропаст кроз кратки временски период. Посебно питање је цена тих пројеката у односу на реалну тржишну вредност, што је отворило огроман простор за криминал и корупцију.
Компаније из источних земаља директно добијају послове на основу билатералних уговора и обавезују се да 50% посла дају нашим фирмама. Често се дешава да 100 % посла наше фирме, удружене у производњи губитака, одраде за 50 до 60% пара и на тај начин екстрапрофит и сви бенефити пређу у руке наших „партнера“ који онда инсистирају на следећем и следећем пројекту без праве контроле кад је у питању цена тих пројеката, али и кад је у питању поштовање читавог сета закона ове државе.
У области грађевинарства потребан нам је коперникански обрт да све кључне инфраструктурне пројекте у Србији убудуће изводе искључиво домаће фирме, уз коришћење услуга странаца само када евентуално недостају одређени стручњаци или домаћа радна снага. Систематски приступ решавању ових проблема мора да буде обавезан под јасном контролом цене таквих пројеката, транспарентном процедуром додељивања тих послова и промовисање суштинске улоге домаћих инжењера у свим радовима.
Урбанистичко уређење града, насеља, села, важних делова земље мора бити законски уређено тако да омогућава лепо уређену околину са функционалним, удобним породичним, стамбеним и/или пословним зградама, местима, насељима, селима,.. које имају приступне путеве, тротоаре, зелене површине, бициклистичке стазе, уређена дечија игралишта и паркове. Први задатак био би да се одвоји стамбени од пословних делова а пре свега малих производних предузећа и радњи које су се због незаконите градње нашле унутар стамбених делова. То доводи до стварања буке, загађивања околине и смањења квалитета живота у стамбеним насељима. Квалитет изградње био би на првом месту уз претходне анализе студије изводљивости по питању заштите животне средине.
Тотална несређеност и неспровођење закона по питању нелегалне градње довела је до урушавања урбанистичких перформанци, посебно великих градова. Нестручни људи апсолутно владају свим аспектима одлучивања у сектору грађевинарства. Корупција и неспровођење закона постао је аксиом у овој области, грађевинарством може свако да се бави, естетика и одржавање духа једног простора препуштено је сензитивности често једва писмених инвеститора.
То треба променити на начин што ће се транспарентно представити планови развоја и урбанистички услови са усвојеним естетским нормама. Улога главног архитекте мора да буде значајнија са давањем извршних овлашћења људима који раде тај посао и са обезбеђеном и загарантованом егзистенцијом довољном да обесмисли било какав коруптивни утицај, а ако се он ипак деси и докаже да казне буду немилосрдне и драконске. Питање уређења простора и начина градње треба да буде под директном контролом развијене институције градског или регионалног архитекте који би био надлежан и за сеоске средине и да се на тај начин кроз дефинисање листе услова помогне у унапређењу животног окружења и функционалнијем начину живота са јасним естетским упутствима који осим ограничења треба да има и едукативну улогу како би се јасно направила разлика између уређеног друштва и скоро анархије која је присутна у овој области.
Трудићемо се да променимо приступ по коме држава омогућава одлазак из земље домаћих грађевинских или медицинских радника а истовремено се увозе хиљаде радника из турске и других земаља без стриктне, сталне и суштинске контроле надлежних државних органа. И поред потребе разумевања интереса капитала ми морамо да разумемо и национални интерес наше државе на начин да потребни долазак страних радника на рад у нашу земљу мора да буде контролисан и уз поштовање закона. У супротном, због разних финансијских махинација ми и немамо користи од потрошње тих радника у нашој држави јер они живе у затвореним срединама (кинески радници) и готово да не остварују никакву потрошњу, дакле, треба прописима условити услове за смештај тих људи да се демотивишу колоније логорског типа и да се створе услови даљег развоја нашег тржишта некретнина кроз изнајмљивање станова и стварање услова за бољу културолошку интеграцију људи који су дошли да раде у Србију.
Цене грађевинских пројеката, поготову оних великих, су веома упитне због тенденције њиховог уговарања без тржишне утакмице. За такве пројекте можда треба оформити посебну државну компанију за контролу цена која би имала мандат да просуђује о величином потребних финансијских средстава за реализацију неког пројекта. Буџет би се за такве пројекте одређивао на основу акумулираног искусава и прикупљене архиве, али пре свега кроз анализе цене које би радили тимови искусних инжењера стално или ад хок ангажованих. Таква државна компанија или Институт не би представљао велики трошак за државу а могао би да буде укључен и у решавање спорова код додатних потраживања извођача радова што је сада веома сива зона која је опет резултат више политичких него стручних договора.
Реиндустријализација земље повећава потребе за енергијом. Србија је кад је у питању основа електроенергетског система веома зависна од производње енергије из две водеће термоелектране на угаљ. Термоелектране су са застарелом технологијом кад су у питању испуштања штетних материја у ваздух те у том смислу потребно је фокусирати се на друге изворе енергије који су чистији са становишта заштите животне средине.
Српски покрет Двери жели енергетску сувереност и безбедност, стабилност и самосталност, као и бригу о заштити животне средине и здрављу грађана.
У Србији је енергетски сиромашно преко 80% грађана Србије. Ова огромна већина троши много више од 10% својих прихода на енергетске потребе. У енергетику у ужем смислу спадају наравно: струја, нафта и нафтни деривати (гас) за превоз, трошкови за превоз, грејање али и допремање воде (јер огроман број грађана зависи од индивидуалног снабдевања водом уз коришћење пумпи за индивидуално снабдевање). Србија има највеће загађење и са њим повезане здравствене трошкове, број оболелих и умрлих од загађења ваздуха како од индивидуалних ложишта, великих енергетских и индустријских ложишта тако и саобраћаја. Србија је изгубила способност произвођења енергетских постројења, али исто тако и одржавања већине енергетских постројења. На тај начин Србија је темељно несуверена држава и свака и најмања инвестиција је готово 100% повезана са увозом било роба, знања или услуга. Српски електроенергетски и систем производње и дистрибуције горива је суштински у рукама странаца што се најбоље види по томе ко добија послове у електроенергетском сектору, на који начин се добијају финансијска средства за инвестиције, одржавања итд. У том смислу Србија сасвим извесно није независна у енергетици и мора да поврати своју сувереност.
Главна полуга власти у Србији је заправо централизовани енергетски систем који има за циљ да о свим најважнијим економским пројектима Србије одлучује из једног центра. Одлучивање о структури и распореду енергетских пројеката је заправо жила куцавица будуће политичке, економске и друштвене структуре Србије. За развој и будућност енергетског сектора је обавезно учешће јавности и поштовање еколошких стандарда.
Србија мора да промени структуру енергетике, односно да уколико жели да задржи структуру која је сада владајућа уложи огроман новац у еколошку одрживост постојећих постројења, а у перспективи пређе чисте и обновљиве изворе енергије. Већ деценијама се касни са енергетском ефикасношћу, изолацијом домова грађана, преласком на обновљиве изворе енергије и гашењем угљених постројења да не бисмо дошли под удар климатских такси. Стога је једини логичан след корака енергетске транзиције са најпозитивнијим социоекономским, макростабилизацијским, инвестиционим, али и еколошко- климатским последицама следећи:
У Србији је до сада изграђено око 90 малих хидроелектрана (МХЕ), док је укупно планирано 856 МХЕ, доминантно деривационог типа, у брдско-планинским пределима Србије, од чега велики број у заштићеним природним подручјима (Национални паркови, Паркови природе, Специјални резервати природе, Строги резервати природе). Чак и када би се све планиране МХЕ изградиле, било би обезбеђено свега 2-3,5% потреба у енергетском билансу Србије на годишњем нивоу, али би то значило стављање наших река у цеви и катастрофалне еколошке последице. Масовна изградња МХЕ не представља национални интерес, има мале енергетске ефекте за ширу заједницу, несразмерно велике еколошке штете, а доноси материјалну корист једино инвеститорима и корисницима МХЕ, произвођачима и испоручиоцима опреме. Наставак изградње МХЕ до планираног броја (856) довео би до озбиљних екосистемских поремећаја, деградације животне средине и био би индикатор неспособности система али и шире друштвене заједнице, да сагледају аутодеструктивност ове форме понашања у јавном животу. То би, поред осталог, значило и ускраћивање основног људског права сваком грађанину Републике Србије, да користи током свог живота и сачува за будућа покољења, јединствене природне вредности Србије. С обзиром да се МХЕ праве на еколошки и хидролошки највреднијим водотоковима у Србији тражићемо преиспитивање процедура за издавање дозвола, како за планиране тако и изграђене објекте, уз императив забране даље градње у заштићеним природним подручјима. Сматрамо и да треба укинути економске подстицаје за електричну енергију произведену у МХЕ са деривационим цевоводима, остварити доследно поштовање и супремацију Закона о заштити природе у односу на Закон о планирању и изградњи, када су у питању заштићена природна подручја, уклонити из просторно-планских докумената за заштићена подручја све локације за градњу МХЕ, проширити овлашћења и капацитет инспекцијских служби и значајно пооштрити казнене мере за непоштовање прописа. Посебно инсистирамо на обезбеђивању учешћа локалног становништва у процесу издавања услова, мишљења, сагласности и дозвола у вези са било каквим пројектима који потенцијално угрожавају животну средину.
Када све ово узмемо у озбир неопходно је донети Закон и забранити изградњу МХЕ у Републици Србији а све претходно изграђене преиспитати и спровести законску процедуру, контролу и за све МХЕ изграђене на незаконит начин и на основу незаконито донетих Решења за изградњу, „иста“ поништити и вратити реку у своје корито на опште добро и за будућа покољења.
Шуме имају више важних функцији у природи: заштита од природних катастрофа, очување биолошке разноврсности, водоснабдевање, везивање угљеника, рекреација, образовање и научно-истраживачки рад, духовне и естетске вредности. Истовремено, шуме су извор сировине за индустрију прераде дрвета.
Србија има степен пошумљености од 29,1%, према подацима из важеће Националне инвентуре шуме из 2009, који се непрестано смањује (3% од 2014-2017). Од укупне површине под шумама, у државном власништву је 968.992 ha (43,0%), а у приватном власништву 1.283.408 ha (57,0%). Државним шумама управљају јавна предузећа. АП Војводина је идентификована као један од најмање пошумљених европских простора, са свега 6,3% шумовитости. Ове неповољне промене су у највећем броју случајева резултат процеса урбанизације, односно, пренамене шума и шумског земљишта у грађевинско земљиште. Актуелни степен пошумљености националне територије далеко је мањи од пројектованог оптималног степена пошумљености 41,4% (према Просторном Плану Републике Србије). Поред тога, на територији Србије је изражено високо процентуално учешће изданачких шума (скоро 2/3 од укупне површине под шумама), које се одликују ниским производним потенцијалом и далеко нижим квалитетом екосистемских услуга, у односу на високе шуме. Посебан проблем је све већа суша, пожари, значајно повећање броја осушених стабала услед опадања нивоа подземних вода и дејства ветра, кише, града и снега. У периоду од 2012. до 2018. године, уништено је готово 10.299 ha шума, пре свега илегалним сечама, урбанизацијом, изградњом путне, енергетске и туристичке инфраструктуре. Процењује се да обим илегалних сеча у државним шумама износи од 10.000 до 32.000 m3 годишње, док се у приватним процењује на чак 500.000 m3. Илегалне сече су посебно изражене у јужним деловима Србије (Врање, Куршумлија, Лесковац, Рашка и Лепосавић), где се процењује обим од око 200.000 m3 годишње. Илегалне сече у Србији су снажно повезане са бројним факторима, укључујући: неповољне социјално-економске услове; низак ниво свести о значају заштите шума; институционална неефикасност; неодговарајућа законска решења; неодговарајућа казнена политика. Разликују се два типа илегалних сеча: оне узроковане сиромаштвом, које су заступљене у значајно мањој мери, од оних мотивисаних могућношћу остваривања велике зараде.
Главни проблеми у сектору шумарства Србије су: недовољан степен пошумљености, слаб квалитет постојећих шума са високим учешћем изданачких шума (посебно у приватним поседима), високо учешће престарелих шума, фрагментираност малих шумских поседа, опасност од шумских пожара и сушења шума, као и незадовољавајући ниво јавне свести о улози шумских екосистема у процесу прилагођавања и ублажавања ефеката текућих и прогнозираних климатских промена.
У овој области пре свега је потребно идентификовати значај сектора шумарства у процесу прилагођавања и ублажавања ефеката климатских промена. Основне препоруке за сектор шумарства, којима се унапређује његова улога у домену редукције количина гасова са ефектом „стаклене баште“, односе се, пре свега, на повећање општег степена пошумљености, са садашњих 29,1%, на планираних 41,4%, до 2050. године, што захтева укупна улагања од минимум 2 милијарде евра.
Актуелни интензитет пошумљавања је неприхватљиво мали, тако да се препоручује повећање финансијских потенцијала и јачање организационо-извођачких капацитета, како би се достигао циљ од најмање 35.000-40.000 ха новоуспостављених шумских површина годишње. Избор врста дрвећа за пошумљавање требало би да се заснива на адаптабилним својствима врста у односу на услове станишта и пројекције трендова климатских промена.
Поред пошумљавања деградираних површина и голети, неопходно је применити и следеће мере: обнову високих једнодобних шума, реконструкцију високих деградираних шума, индиректну и директну конверзију изданачких шума, санацију оштећених састојина и опожарених површина. Неопходно је зауставити тренд смањења шумских површина услед ширења урбаних подручја, изградње путне, енергетске и туристичке инфраструктуре, посебно у заштићеним природним подручјима. Неопходна је примена мера и реализација активности у циљу смањења ризика од шумских пожара (нарочито у пролећно-летњем периоду), који често коинцидирају са све дужим сушним периодима и појавом инвазивних инсеката и патогена. Неопходно је побољшати стање путне инфраструктуре у шумским подручјима, како би се интензивирале и унапредиле активности у процесима неге, експлоатације и заштите шума.
Неопходно је остварити пуну сарадњу између сектора шумарства и дрвне индустрије (индустрија намештаја и прераде дрвета), која запошљава више од 30.000 радника у више од 4.000 привредних ентитета (мала, средња и велика предузећа) и генерише приход већи од милијарду евра, са наглашеним извозним суфицитом. Стратешки циљ је да се сировина из српских шума стави на располагање домаћим прерађивачким капацитетима и произведу високовредни финални производи намењени домаћем и светском тржишту.
Потребно је остварити хоризонталну координацију активности између државних институција које се баве секторима шумарства, пољопривреде, водопривреде и заштите животне средине. Посебно је важна законска и институционална препознатљивост шумских екосистема у процесу превенције природних катастрофа, пре свега деструктивних ерозионих процеса и бујичних поплава.
Посебну пажњу треба усмерити на даљи развој и унапређење истраживачких капацитета, израду нове Националне инвентура шума, реализацију процеса сертификације шума, јачање научно-истраживачких капацитета и подизање нивоа јавне свести о екосистемским услугама шума.
Уређење бујичних водотока је свакако један од приоритета нашег програма поготову што се ради о брдско-планинским подручјима која су по правилу и слабије развијена.
Организације водопривреде по сливовима без беспотребне централизације са јасним моделом финансирања и транспарентним плановима капиталног инвестирања и редовног одржавања је приоритет који ће убеђени смо и овај сегмент привреде приближити нашим грађанима на начин да схвате користи од усвојених програма.
Водопривредне инспекторе обавезати да се на још директнији начин баве и заштитом вода од загађивача било какве врсте и у тој области увести нулту толеранцију на сваки облик девијација по питању поштовања закона. За коруптивне активности предвидети драконске казне, увести казну за нечињење и непоступање по пријави.
Србија нема самосталну организациону јединицу за заштиту од ерозије и уређење бујица, са ингеренцијама у секторима водопривреде, шумарства и пољопривреде, без чијих истовремених и синхронизованих активности није могуће предузети одговарајуће превентивне и заштитне мере. Мајска катастрофа 2014. године је показала да локалне самоуправе (градови и општине) немају, сем неколико изузетака, материјалне и стручне ресурсе да се баве заштитом од поплава на водотоковима II реда (бујични водотокови). Дакле, неопходна је пуна надлежност републичких институција у процесима пројектовања, извођења и одржавања објеката за заштиту од ерозије и бујичних поплава.
Сва водопривредна предузећа у некадашњем друштвеном власништву прешла су у надлежност државе. Међутим, ова промена власничке структуре није произвела обавезу државе да финансијски и организационо помогне водопривредним предузећима, с обзиром да послове и доходак обезбеђују на тржишту. Имајући у виду изузетан јавни значај њихових активности, неопходно је да се на основу годишњих програма активности (од стране надлежног Министарства), обезбеде средства за извођење радова, што је случај у земљама које се истичу успешном одбраном од бујичних поплава и деструктивних ерозионих процеса (Аустрија, Француска). У наредних 10 година, Србији су потребна улагања од 90 милиона евра годишње (30 милиона евра за одбрану од бујичних поплава и 60 милиона евра за одбрану од речних поплава и унутрашњих вода), како би се систем одбране од поплава довео у стање оптималне ефикасности, а становништву и привреди обезбедио већи степен сигурности. Уколико нема адекватне заштите од поплава не постоји основ за оптимизам када су у питању безбедност становништва, изградња инфраструктуре, нових производних капацитета, унапређење пољопривреде, односно, доводи се у питање читав концепт друштвеног развоја. Стога, издвајање средстава за заштиту од поплава представља предуслов за планирање друштвеног развоја и императив у деловању политичких и државних структура. Предложене мере могуће су само у склопу реафирмације читавог сектора водопривреде, а посебно сегмента одбране од поплава, што захтева системско решење финансирања.
Путем накнада за воде и закуп водопривредног земљишта на територији Републике Србије се наплати око 12 милијарди динара годишње. Потпуно је нејасан механизам прилива средстава у Буџетски фонд за воде Републике Србије (основан према члану 185 Закона о водама), који је по свему судећи само параван за ненаменско трошење средстава наплаћених према Закону о водама.
Наведена средстав неопходно је употребити за финансирање и изградњу Фабрика за прераду отпадних вода јер се тиме директно чувају и бране воде у рекама, језерима од загађења које је сада велико, јер се отпадне воде без пречишћавања директно изливају у реке, потоке. Водопривредно земљиште заптитити од узурпације и ненаменског коришћења као и одрицања и пренамене на штету водопривредних ресурса Републике Србије.
Бујичне поплаве маја 2014. године показале су велики значај локалних самоуправа у процесима превенције, одбране и санације последица бујичних поплава. Међутим, површне анализе узрока и последица мајских поплава указале су на следеће чињенице: велики број поплављених и оштећених објеката изграђен је у плавним зонама локалних водотокова, углавном без грађевинске дозволе и било какве техничке документације; бројни објекти су изграђени у коритима водотокова; уочено је често преграђивање канала ради изградње локалних приступних путева; мостови имају носеће стубове у самом кориту, или имају толико мали распон да значајно смањују протицајни профил. Уочене су велике количине плутајућег и кабастог отпада, што је изазвало загушења мостовских отвора и путних пропуста, задржавање и касније изливање воде. Смањење деструктивности бујичних поплава захтева значајне измене постојеће законске регулативе у доменима урбанистичког и комуналног реда, са већим надлежностима инспекцијских служби и далеко оштријом казненом политиком. Локалним самоуправама треба дати надлежности у контроли активности на локацијама за експлоатацију шљунка и песка, како би се избегле нежељене деформације речног корита, или чак угрожавање темеља мостовских стубова. Локалне самоуправе имају значајну улогу у едукацији становништва о потенцијалним природним ризицима, начинима поступања у ванредним ситуацијама, примени праксе одрживог коришћења земљишта, поштовању комуналног и урбанистичког реда.
Преузимање пуне одговорности на свим нивоима (системском, локалном, личном), уз одговарајуће активности, значајно би повећало ефикасност система за заштиту од ерозије и бујичних поплава, чак и у случају поновне појаве циклонских падавина из маја 2014. године, што би смањило људске жртве и обим материјалних штета. Изостанак наведених активности излаже нас могућности појаве деструктивнијих и смртоноснијих хидролошких екстрема и компромитује целокупан привредни развој због очекиваних штета у доменима пољопривреде, шумарства, инфраструктуре и енергетике.
Активности на превенцији ерозионих процеса и бујичних поплава суштински су усмерене ка побољшању стања животне средине, јер повољно делују на квалитет шумских екосистема, земљишта и вода. Тиме се стварају услови за ублажавање ефеката климатских промена, очување биодиверзитета, одрживи развој локалних заједница, обнову села и повратак становништва, производњу органске хране и еко-туризам. Такође, активности као што је пошумљавање голети, доприносе афирмацији омладинског волонтерског рада, али и других заинтересованих друштвених група, чиме се профилише и појачава јавни сензибилитет за очување вредних и фрагилних подручја.
Ђорђа Јовановића 11, 11000 Београд
+381(0)11/405 22 50
+381(0)69/405 02 52
+381(0)69/405 02 52
+381(0)11/405 22 50
Бошко Обрадовић
© 2022. Српски покрет Двери