Српско друштво је већински сиромашно а класне и социјалне разлике су највеће у Европи. Капитализам се у Србији и претворио у систем који штити повлашћене, богате и представнике политичке елите. Остатак становништва чини танак и нестабилан слој средње класе и пауперизовани грађани који се боре са сиромаштвом, незапосленошћу и економским проблемима.
Размере сиромаштва у Републици Србији порасле су од 2012.год. од када је дуплиран број гладних и неухрањених, па сада око пола милиона грађана, или више од 7% становништва не може да задовољи ни минималне егзистенцијалне потребе и има потрошњу нижу од 12.286 динара по домаћинству. Сиромаштво је учесталије у ванградским него у градским срединама, а посебно је изражено код младих, људи са ниском нивоом образовања, незапослених и оних са шест и више чланова породице. Док пола милиона људи у Републици Србији гладује, још 1.800.000 грађана се налази у ризику од сиромаштва, па стопа ризика од сиромаштва износи 24,3%. Трећина српског становништва – готово 2,5 милиона људи у Србији гладује или је испод границе сиромаштва. У Европи само Албанија и Црна Гора имају ниже минималне зараде од „минималца“ у износу од 273 евра, које у Србији прима више од 350.000 људи. И просечна плата у Србији је најмања у региону, и далеко мања од цене потрошачке корпе, у којој осим хране и рачуна за комуналије мало новца остане за било шта друго. И та просечна плата у Републици Србији је за већину грађана Србије недостижна. Половина запослених у Србији зарађује највише 45.000 динара, колико износи тзв „медијална“ зарада, запослени код предузетника имају у просеку половину од званичног просека , а на жалост готово 200.000 људи ради и за много мање у „сивој зони„ јер су само формално запослени и никада неће зарадити пензију. Ни пензионери који често издржавају породице своје деце и унука нису у бољој ситуацији. Више од милион од укупно 1,7 милиона пензионера, прима пензију мању од просечне која износи 27.775 динара. Више од 320.000 пензионера прима и упола мањи износ од просечне пензије, док више од 100.000 пензионера прима пензију мању од 10.000 динара. Више од 200 хиљада људи и готово 90 хиљада породица прима неки од облика социјалне помоћи, која је испод границе сиромаштва и по кориснику износи 8.500 динара. Само 23.000 грађана Србије платило је порез на зараде, и то је око 1% запослених. Упркос оваквим социјалним разликама и сиромаштву Република Србија нема стратегију за смањење сиромаштва.
Креатори економске политике у Србији су у средиште поставили привредни раст и развој, не узимајући у обзир да они треба да донесу користи већини становништва, као и његовом најсиромашнијем делу. Политика ниских плата, несигурних послова, дерегулација тржишта рада и измене у радном законодавству, мере штедње које су највише погодиле најсиромашније, попут смањења пензија, повећања ПДВ-а са 18% на 20%, увођења тзв. пореза на сиромаштво и забране запошљавања у јавном сектору, створили су класу запослене сиротиње, уцењених радника на одређено време и омогућили партијско запошљавање у јавном сектору. Све то створило је огромну економску и социјалну несигурност, поготову за младе, што доводи до масовне економске емиграције. Сиромаштво и велике неједнакости доводе не само до економске емиграције, већ и до пада наталитета, па се Србија убрзано празни, и до 2050.год. изгубиће 2 милиона становника, док се предвиђа да ће најсиромашнији региони попут Јужне и Источне Србије у наредном периоду изгубити и половину становништва. Пандемија је ове негативне трендове убрзала, па је Србија једина од свих европских земаља која није имала програм помоћи најугроженијем делу становништва – породицама са минималним примањима, особама са хендикепом, корисницима социјалне помоћи, незапосленима, пензионерима са најмањим пензијама, породицама са више деце и сеоским домаћинствима.
Разбијена социјална држава и непоштовање основних међународних аката које је Србија ратификовала смањили су и угрозили способности и шансе грађана Србије за дуг и здрав живот, за приступ знању и пристојан животни стандард. Индекс хуманог развоја (HDI) у Србији се смањује свакодневно. Грађани Србије свој положај у друштву сагледавају све горе, могућности за напредовање су све мање, осећај личне сигурности и личне безбедности је све угроженији, приступ чистој води, намирницама, достојанственом раду, квалитет здравства, образовања, снабдевање енергијом, санитарне и друге основне услуге постају све слабији. Изостанак праведне и једнаке социјалне политике у Србији онемогућио је и минимум друштвено прихватљивог животног стандарда за грађане. И питања запошљавања, рада и зарада грађана, и питања која на њих утичу када су ван посла, попут осигурања за случај незапослености, програма социјалне помоћи, пензија, здравства, безбедности на раду, професионалне и географске мобилности радне снаге извор су све веће неравноправности и угрожавања.
Степен угрожавања економских и социјалних права грађана у Србији је изузетно висок и у супротности са међународно прихваћеним актима које је Република Србија ратификовала односно преузела сукцесијом, попут Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима Уједињених нација, Европске социјалне повеље, Пакта о грађанским и политичким правима Уједињених нација, Европске конвенције за заштиту људских права и слобода и других обавезујућих инструмената. О односу актуелне српске власти према економским и социјалним правима грађана говори и то да је у последњем циклусу Универзалног периодичног прегледа остваривања људских права, који је вођен пред Саветом за људска права Уједињених нација, Република Србија одбила да потпише и примени 15 препорука за унапређење стања људских права. Једна од препорука које су српске власти одбиле да потпишу и ратификују је и Опциони протокол за Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, а који би грађанима Србије омогућио да, у немогућности да заштиту остваре пред домаћим судовима, заштиту могу да потраже пред Комитетом Уједињених нација за економска, социјална и културна права . И по том одбијању да прихвати могућност међународне заштите економских и социјалних права својих грађана, Србија је последња земља у региону, јер су све остале земље из региона овај Протокол ратификовале (Црна Гора, БиХ) или чекају ратификацију (Словенија и Северна Македонија).
Бројна су решења кључних закона из области социјалне заштите која су у супротности са Уставом и међународно прихваћеним обавезама. Кршење права корисника социјалне помоћи из Закона о социјалној помоћи којима се уводи дискриминација и принудни рад под претњом губитка права на социјалну помоћ, негативне и дискриминаторске одредбе из Закона о финансијској подршци породицама са децом, незаконито поступање и неефикасан рад Центара за социјални рад којима су дата преширока дискрециона овлашћења, незаконито, арбитрерно и правно неосновано смањење пензија на основу Закона о привременом уређивању начина исплате пензија, којима је 40% пензионера у Србији током четири године примало прогресивно умањене пензије, само су неки од начина којима је власт додатно угрозила степен социјалних права и систем социјалне заштите најугроженијих друштвених група. Уставни суд се никада није упустио у бројне захтеве за оцену уставности оваквих решења, која су противна, како Уставом загарантованим социјално-економским правима, тако и обавезама које Србија има према међународним уговорима које је ратификовала.
Стање небриге власти о стању економских и социјалних права грађана Србије, арбитрерно поступање власти, непостојање правне државе , укидање начела владавине права и дистрибуције правде на унутрашњем плану и одбијање могућности да се та права заштите на међународном плану, довеле су грађане Србије изван стандарда заштите људских права које деле цивилизоване државе света.
Српски покрет Двери ће зауставити социјални и економски суноврат грађана Србије.
Наш циљ је социјално уравнотежено друштво са јаком средњом класом, смањење ризика од сиромаштва и повећање друштвене једнакости, економија заснована на достојанственом положају рада и запослених, једнак и јавно финансиран приступ свим јавним услугама – васпитању и образовању, здравству и социјалној заштити – које не смеју да зависе од профитне логике тржишта, политика једнаких шанси за децу и младе и улагање у образовање, смањивање постојећих неједнакости и заштита најугроженијег дела становништва, унапређење положаја особа са инвалидитетом и деце са тешкоћама у развоју, достојанствен и активан живот старих, сигуран кров над главом , правда за презадужене и равноправни и праведан третман и расподелу рада и између мушкараца и жена као и усклађивање пословних и приватних обавеза ради подршке и заштите породице као најзаштићеније сфере друштва и живота људи.
Процеси кроз које је Србија прошла – реструктурирање и приватизација, економска криза, промене институција тржишта рада створили су велике проблеме у квалитету запослености – високо учешће тзв. прекарне и рањиве запослености, високу стопу неформане запослености и ниже учешће запослених који имају уговоре на неодређено време. Осећај сигурности радног места у Србији је далеко нижи у односу на европске земље, посебне проблеме имају млади и старији на тржишту рада , па је незапосленост младих јако висока, а велики је број људи старијих од 50 година који нису ни запослени а ни у пензији. И регионалне разлике утичу на квалитет запошљавања , па је он најбољи у Београду а најмање квалитетан у два региона –Шумадија и Западна Србија и Јужна и Источна Србија, што због миграција на север Србије још више продубљује регионалне разлике.
Измене Закона о раду у 2014.год. смањиле су законску заштиту запослених, повећале могућност закључивања и трајање уговора о раду на одређено време, а такође овај закон је довео и до смањивања зарада за 2-3%. И систем накнаде за незапослене је у Србији ресриктивнији у односу на остале земље, па поред накнаде за незапослене, која је вид осигурања, у Србији нема помоћи за незапослене , која би била независна од висине уплаћених доприноса тј. претходне зараде. Ни политика тржишта рада у Србији нема инструменте који би олакшали положај запослених и мобилност радне снаге попут колективног преговарања, система целоживотног учења, система социјалне сигурности и др.
Посебан је проблем високе незапослености младих у Србији , која износи око 20% и међу највишима је у Европи. Незапосленост младих није само економски , већ дубоко социјални проблем који погађа читаво друштво, подстиче економску емиграцију најобразованијег дела становништва и доводи до ерозије људског капитала и депопулације Србије.
Шта су основни проблеми запослених у Србији? Поред најнижих минималних зарада али и најмање просечне плате у региону, која је далеко мања од цене потрошачке корпе , и огромног броја запослених који имају ниже зараде од тзв „медијалних“ , највеће проблеме стварају уговори на одређено време, агенције за привремено запошљавање (лизинг радне снаге), прекарна, рањива и неформална запосленост, лоши услови рада, ускраћивање основних права из радног односа, попут синдикалног организовања, непостојање доживотног образовања запослених, кршење права запослених путем мобинга, кршења права узбуњивача и др.
Поред уговора на одређено време, који посебно у јавном сектору представљају извор партијских и поличких притисака на запослене, и извор партијске корупције , посебан проблем представљају агенције за привремено запошљавање и уступае радника, па је положај запослених преко ових агенција знатно лошији у односу на запослене на истим радним местима који имају друге уговорне аранжмане. Посебан проблем представља кршење права на синдикално организовање у страним субвенционисаним предузећима, као и положај узбуњивача у јавном сектору, који често остају без посла и жртве су мобинга . Прекарна запосленост у коју спадају облици рада где запослени имају ограничен приступ систему социјалне сигурности, изражену нестабилност посла, ниске зараде и ризик од погоршања здравственог стања типични су за запослене у једном делу страних субвенционисаних компанија, пре свега на југу Србије (примери злостављања, прекида или необнавање уговора о раду запосленима који су оболели од најтежих, откази у време ванредног стања, подмићивање инспекција рада куповином аутомобила др примери). И тзв. рањива запосленост је изразито висока, и ту спадају запослени на несигурним пословима, са ниским зарадама и ниском продуктивношћу, са ниским нивоом заштите на раду и лошим радним условима, а у рањиву запосленост спадају и неформални послови , у „сивој зони“ без плаћеног пензијског и здравственог осигурања. Свака пета особа у Србији је неформално запослена а међу њима је највише жена и младих. Проблем ниских зарада, ускраћивања основних права из радног односа, као ниски образовни статус запослених (59% запослених у Србији никада не користи рачунар), разлике у зарадама између мушкараца и жена, где жене зарађују 11% мање у односу на мушкарце на истим радним карактеристикама.
Двери ће у зауставити ове негативне кроз стварање одрживе и на знању и домаћем интересу засноване економије која ће се заснивати на достојанственом положају рада и заштити права запослених, пре свега оних у најнеповољнијем положају- запослених на одређено време, запослених преко агенција за запошљавање, радника са најнижим квалификацијам,посебно жена и младих , као и заштита радника на које се не примењују колективни уговори нити су синдикално организовани.
Разлике између богатих и сиромашних у Србији су најизраженије у Европи. У Србији 24,3% живи у ризику од сиромаштва или социјалне искључености , док је више од 7% односно пола милиона људи гладује тј. живи у условима тешке материјалне беде. И пре пандемије ове су бројке биле изузетно високе, а криза изазвана „корона“ вирусом је сиромаштво у Србији учинила још тежим, поготово у неразвијеним регионима , попут југа Србије и у сеоским подручјима. Србија је једина земља која није имала посебне мере помоћи социјално угроженом становништву. Са друге стране, мали слој људи власник је огромних богатстава , која су се у приватни углавном прелила из јавног сектора. Мере које се буду доносиле у време пандемије обликоваће облик друштва у наредним деценијама. Због тога је прогресивна социјална, образовна, здравствена, културна и друга политика кључна за повећање друштвене једнакости. Пре свега су круцијалне политике које социјално искљученим и маргинализованим групама треба да омогуће достојанствен живот. Основни ЦИЉ ОВЕ ПОЛИТИКЕ је СМАЊЕЊЕ ОПШТЕГ РИЗИКА ОД СИРОМАШТВА ИСПОД 10%
Најважнији аспекат социјалне политике је брига о деци.
Њен ЦИЉ ЈЕ СМАЊЕЊЕ КЛАСНИХ РАЗЛИКА, СМАЊЕЊЕ РИЗИКА ОД СИРОМАШТВА И РАСТУЋЕ НЕЈЕДНАКОСТИ. Сви програми и мере треба да повећају материјалну и друштвену добробит деце, да унапреде услове у којима деца одрастају и да изједначе њихове животне шансе. Унапређење услуга које су усмерене на свеобухватну подршку родитељству – унапређење знања о деци и родитељских вештина, предбрачних и брачних обука о животу о породици и одгајању деце и подизање свих компетенција потребних за развој и подизање деце. Све ово посебно је важно за родитеље и децу која живе у отежаним условима и у ризику од сиромаштва.
Ризик од сиромаштва и искључености код пензионера је посебно велики . Више од милион од укупно 1,7 милиона пензионера, прима пензију мању од просечне која износи 27.775 динара. Више од 320.000 пензионера прима и упола мањи износ од просечне пензије, док више од 100.000 пензионера прима пензију мању од 10.000 динара. Ове пензије не омогућавају ни иоле достојанствен живот и у рангу су социјалне помоћи. Додамо ли томе пензије пољопривредника које су још ниже од најнижих пензија, очито је да је за огроман број људи пензија социјална помоћ која служи пуком одржавању живота, а једном броју људи ни за то, јер има пензионера који и буквално умиру од глади.
Пензије не могу бити социјална категорија.
Како у Србији 2,3 милиона запослених својим доприносима финансира 1,7 милиона пензионера, очито је да та издвајања нису довољна за повећање новчане масе у пензионом фонду у условима ниске продуктивности привреде, ниских плата, одласка најобразованијег и најпродуктивнијег дела становништва у иностранство. Овакав начин финаНсирања пензија неодржив је и због односа броја запослених и пензионера. Износ просечне пензије износи половину просечне плате, да би се пензије редовно исплаћивале неопходно је да број запослених буде дупло већи од броја пензионера, а то је далеко од стварности. Такође из ПИО фонда се финансирају и накнаде за туђу негу и помоћ, здравствена заштита пензионера, што повећава и дефицит у пензионом фонду који држава мора да покрива месечно.
Ниске пензије су последица ниских плата, па иако су доприноси високи они обрачунати на нсике плазте доводе и до малих пензија. Мешање политике у исплату или заустављање исплате пензија такође је недопустиво. Висина пензија мора постати објективна категорија искључена из сфере политике и предизборних обећања и награда за жељено гласање.
У Србији не постоји никакав Пензиони фонд, иако се тако зове. Систем пензионог осигурања у Србији је неодржив јер се заснива на текућем финансирању. Сам назив ФОНД замагљује ту слику , јер се ниокаквом Фонду не ради. Фонд ПИО у Србији представља обичан „проточни бојлер“ у који се сливају доприноси запослених осигураника и са тог рачуна се исплаћују пензије за текући месец. Из истог Фонда се исплаћују и накнаде за туђу негу и помоћи и здравствена заштита пензионера па и то умањује укупан износ за исплате.
Све већи број пензионера, смањење броја и одлазак у иностранство радно способног и најобразованијег дела грађана Србије, као и политика привлачења страних инвестиција којом се субвенционише запошљавање запослених са најнижим примањима, такође доводи до смањења и неодрживости оваквог система финансирања пензија. Имовина ПИО фонда готово да не постоји или је јако мала, према проценама износи око 500 милиона евра, а инвестициони пројекти некадашњих вишкова у том Фонду којима су грађене бање и лечилишта, изгубљен је девастацијом, пљачкашким приватизацијама, преносом имовине Фонда на државу, партијским управљањем, пљачком и распродајом ове имовине. И процес приватизације никада није од Фонда ПИО направио активни фонд којим би се управљало менаџерски, већ је законских 10% одмах преусмеравано Фонду и та су средства, уместо да се улажу и доносе добит одмах трошена. Очито је да огроман мањак у ПИО фонду јесте терет за државни буџет и то се може изменити само променом пензијског система. Субвенционисање минималних пензија до процента минималне цене рада или неког другог параметра (потрошачке корпе) могао би да буде један од начина заштите најугроженијих пензионера. Треба признати да пензионери са најнижим пензијама јесу социјална категорија и према њима држава треба да покаже адекватну бригу кроз снижавање трошкова живота (за струју, грејање, комуналије). Томе би свакако допринело и снижење износа ПДВ-а за основне животне намирнице.
Ми сматрамо да се висина и исплата пензија мора везати и усклађивати са економским могућностима. Пре свега, пензије морају да се усклађују са привредним растом и растом БДП јер ће тако пензионерима расти и куповна моћ, чиме би се подстакла и потрошња, а са друге стране, висина пензија мора да прати раст цена, и да расте са порастом параметара на тржишту, као што је раст цена на мало, висина потрошачке корпе итд. Елиминација и драстично санкционисање било које врсте политичке манипулације над пензионерима (исплате пензионерима уочи избора, предизборна обећања о расту пензија, поклањање робе пензионерима уочи избора) је нужан услов за враћање достојанства људима трећег доба. Захтевамо хитно враћање незаконито одузетих пензија пензионерима а пре свега онима са најнижим пензијама. Увођењем опште и обавезне здравствене заштите за све грађане Србије Фонд ПИО би се растеретио од расхода за туђу негу и помоћ, финансирања здравствене заштите пензионера, и те расходе треба пребацити у буџете надлежних министарстава, како би се смањио дефицит у пензијском фонду, односно на рачуну са кога се исплаћују пензије.
СП Двери предлаже да се ствари назову правим именом, да се грађанима објасни да се не ради о фонду, већ о рачуну са кога се пензије исплаћују и у коме ће, ако се ништа не промени, пара бити све мање, па ће и пензије бити временом још мање. овај рачун са кога се исплаћују пензије се мора трансформисати у прави фонд, којим ће се управљати менаџерски и стручно а не политички и партијски, као до сада. Тај будући Фонд мора постати инвестициони фонд са правим инвестицијама и правим приносима , који могу бити и 10% ако се правилно инвестира. Такође, залажемо се и за тзв. други стуб пензионог осигурања, тзв. обавезно допунско приватно пензијско осигурање, којим би се део обавезних доприноса који иду у државни пензијски фонд усмеравао у посебан фонд обавезног осигурања, а та би се средства у маси нагомиланој с годинама стажа, сваком запосленом приликом одласка у пензију исплаћивао једнократно или периодично уз редовну пензију. На овај би начин сваки пензионер имао имао две пензије, једну из државног и другу из приватног фонда , који би био инвестиционе природе.
Такође, након промене власти у Србији, СП Двери ће инсистирати да се на основу новоусвојеног закона о испитивању порекла имовине, сва имовина одузета од оних који су се обогатили у пљачкашким приватизацијама, или злоупотребили јавне функције и државне ресурсе , унесе у пензиони фонд, чиме ће он постати прави инвестициони фонд. На тај начин би се имовина овог фонда увећавала, а и сам износ за исплату би се са годинама правилним управљањем увећавао. Свему томе је предуслов је заустављање партократског и клептократског приступа Фонду ПИО.
Примена Конвенције УН о правима особа са хендикепом треба да обезбеди већу укљученост као и развијање адекватних сервиса подршке и образовног система који омогућава већу осетљивост и солидарност према особама са хендикепом и деце са тешкоћама у развоју. Систем укљуЧивања и системске подршке треба све више да замењује систем социјалне заштите лица са хендикепом. Потебно је што веће подизање свести околине да је концепт хендикепа и инклузије и екононмски адекватнији од превазиђеног концепта директних социјалних давања. више прилика за запошљавање особа са хендикепом као и укључивање у образовни систем деце са сметњама у развоју.
Залагаћемо се за унапређење усклађивања породичних обавеза и плаћеног рада, а посебно у односу на жене које традиционано носе на себи терет бриге о породици и деци, а посебно у најранијим годинама живота детета. Темељ ове политике представља улагање у систем бриге о деци у најранијем добу, у предшколском и школском узрасту, како би они били доступни свим родитељима. Тако ће се повећати могућност уласка роситеља на тржиште рада, повећати економску основу породице и учврстити брачну и породичну заједницу. Залагаћемо се се за све облике законске заштите и мере које ће омогућити и мушкарцима да преузму улогу бријге о деци у најранијем детињству.
Неопходне су измене Закона о извршењу и обезбеђењу како би он постао праведнији , без драконских решења за социјално осетљиве групе, које су тренутно под његовим највећим ударом. Велики број грађана у Србији чији су рачуни блокирани у поступку извршења мора бити заштићен пре свега они који због немогућности извршавања својих финансијских обавеза немају приступ банкарским рачунима као ни могућност да задовоље основне животне потребе. Неопходне су снажне мере заштите онигх дужника који имају ниска или нередовна примања или су без примања.
Основни је задатак државе да активном стамбеном политиком омогући људима достојанствен живот. Препуштање стамбене политике тржишту доводи до кредита и задуживања као јединог начина доласка до стана. Највећи број младих, око 80% од 18 до 34 године живи и даље са својим родитељима. Политика субвенционисања стамбених кредита доноси само задужење грађанима и породицама и профите банкама и посредницимана тржишту некретнина. Осим тога та политика као и субвенције за грађевинску индустрију доводе до девастације урбаног простора претераном градњом и до уништења животне средине градњом на зеленим површинама. Двери се залажу за развој фондова јавних станова за изнајмљивање по повлашћеним ценама, као и за лизинг некретнина под повољним условима у којим је држава давалац лизинга. У Србији готово да се не граде некретнине за изнајмљивање а власништво је скуп луксуз чија је цена лош квалитет живота корисника стамбених кредита. У Европи број таквих станова износи и 15%.
Разлике у положају жена и мушкараца , пре свега на тржишту рада, које се огледају у подели послова на „мушке“ и „женске“ који су мање плаћени, доводе често до тога су унутар истих сектора жене запослене на нижим и лоше радним плаћеним местима, док истовремено жене носе највећи део терета у бризи за своје породице. Поред тога, борба против насиља у породици и деце као жртава тог насиља мора да постане стална брига друштва. Образовање има у стварању друштва без насиља најзначајнију улогу али и казнена политика према насилницима.
Ђорђа Јовановића 11, 11000 Београд
+381(0)11/405 22 50
+381(0)69/405 02 52
+381(0)69/405 02 52
+381(0)11/405 22 50
Бошко Обрадовић
© 2022. Српски покрет Двери