Програм Српског покрета Двери
Узимајући у обзир чињеницу да од 12 милиона Срба колико их има у свету, 5 милиона живи ван Србије и да је њихов број у константном порасту услед економских миграција из Србије,
Да је велики број наших сународника након распада СФРЈ против своје воље остао ван граница Србије, емигрирао и привремено напустио своју матичну државу и да је тиме Република Србија ослабљена у демографском, економском и сваком другом смислу,
Да Срби у расејању и региону пружају огромну интелектуалну, финансијску и моралну помоћ државним институцијама и својим сународницима у Србији,
Констатујући да се у земљама региона опет манифестују појаве неонацизма, фашизма, ксенофобије, расне нетолеранције, посебно према припадницима српског народа и да све те појаве прећуткују представници Европске уније и државни органи нама суседних земаља,
Да ни дан данас, 20 година након ратова на простору бивше СФРЈ нису решена питања несталих особа српске националности, као ни имовинско-правни односи у земљама региона,
Да су Срби и у расејању и региону у перманетној борби да не изгубе национални идентитет, кога смо успели да сачувамо у много тежим временима и у условима нижег степена развоја цивилизације,
Да су Срби тренутно најобесправљенији народ у Европи и да смо сведоци константне насилне асимилације и дискриминације, што је у супротности са Универзалном декларацијом о људским правима усвојеном од стране Генералне Скупштине Уједињених нација,
Да не постоји дугорочна и стратешки дефинисана политика институција Републике Србије по питању региона и расејања,
Да нам је неопходно национално јединство како бисмо опстали у турбулентним геополитичким околностима 21.века,
Држава Србија и њене институције су у складу са чланом 13. Устава Републике Србије дужне да штите права и интересе својих држављана у иностранству и да унапређује односе матице са Србима који живе ван Србије. Такође, матица је у обавези да инсистира на заштити личних и колективних права наших сународника, у складу са међународним правним актима.
Последњу деценију, државне институције које се баве питањем расејања и региона се константно деградирају.
Године 2012. је укинуто Министарство за дијаспору, недуго затим и Канцеларија за сарадњу са дијаспором и Србима у региону при Влади Републике Србије, а на крају је целокупна координација са расејањем и регионом сведена на ниво једне Управе у оквиру Министарства спољних послова.
Институција Скупштина дијаспоре и Срба у региону, која је законом дефинисана као најважније организационо и извршно тело Срба ван Србије и која је у надлежности Владе Србије, од 2014. године не функционише добро и не врши функцију, коју би морао да врши државни орган – Министарство за Србе изван Србије.
Све то са правом ствара код наших сународника, осећај да су од стране матичне државе запостављени и маргинализовани, што врло често и истичу на својим окупљањима.
Председник и Влада Републике Србије треба да искористе све законске могућности да развијају постојеће и формирају нове државне институције које би се бавиле положајем Срба у расејању и региону.
Зато је неопходно што пре формирати Министраство за Србе у расејању и региону и дати му све надлежности за сарадњу са нашим сународницима ван Србије.
Надлежне институције Републике Србије треба посебну државотворну пажњу да посвете Србима у региону, којима се од распада СФРЈ и формирања нових држава на Балкану не омогућава очување верског, националног и културног идентитета, што није случај са националним мањинама у Србији.
Државне институције треба по убрзаном поступку да крену у решавање проблема држављанства, бирачког права, реституције, отварања архива и тајних досијеа, проблема избеглих, прогнаних и расељених Срба, као и свих других конкретних проблема наших сународника из расејања и региона.
Дипломатско-конзуларна представништва Министарства спољних послова као најважнији ресурс државе Србије у иностранству, треба да буду у отворенијој комуникацији са српском дијаспором и да се активније укључују у успостављање боље медијске, културне, образовне и привредне повезаности и заједничке делатности матице и расејања.
Треба подстицати дипломатско-конзуларна представништва Републике Србије у свету, да раде на помирењу и интегрисању свих српских организација, као и на проналажењу начина за отварање редовних и нових допунских школа за учење српског језика у свим земљама где имамо дипломатска представништва
Укључити Српску православну цркву као институцију од највећег поверења за Србе ван Србије и једног њеног представника у најуже државно тело за комуникацију са расејањем и регионом.
Подстицати Српску православну цркву, Српску академију наука и уметности, Матицу српску и друге важне институције да пруже стручну подршку, ради очувања српског идентитета у свету и да за то да добију сву неопходну помоћ од надлежних државних институција.
Научним пројектима упознати домаћу и светску јавност са геноцидом који је српски народ преживео у 20. веку и тиме вршити превенцију геноцида, како српски народ у будућности опет не би био изложен страдањима на просторима југоисточне Европе.
Направити дугорочну државну стратегију по питању културног и просветног интегрисања Срба на Балкану и формирати српске културно-информативне центре у свим главним градовима држава региона као и у великим европским и светским центрима где живе Срби.
Већ двадесет година осетан је пад интересовања Срба из расејања за изборе у Србији. Чињеница је да је основни узрок тога, компликована процедура за добијање бирачког права у иностранству, као и физичко онемогућавање нашим држављанима да испуне своју грађанску дужност, чему је узрок физичка удаљеност потенцијалних гласача од дипломатско-конзуларних представништава Републике Србије у иностранству.
Сигурно да је узрок малог изласка на биралишта у иностранству и хронична незаинтересованост наших држављана за изборне процесе у Србији. Узрок томе је нагомилани губитак поверење расејања у државне институције, који траје већ 75 година, а који се продубио у протеклих 30 година, од појаве вишестраначја у Србији. Многи покушаји наших сународника да буду део друштвених промена у Србији завршио се углавном на штету расејања, што је углавном била заслуга матице и носиоца извршне власти.
Разлог томе је и немогућност наших људи из иностранства да директно учествују у политичком одлучивању у Србији, већ су приморани да то углавном раде преко представника политичких партија из Србије.
Зато је неопходно да се:
Економски мигранти који су 60-тих година напуштали СФРЈ у складу са билатералним споразумима који су тада потписивани са многим европским земљама, врло брзо су се уклопили у системе нових држава. Они су временом постали озбиљна економска подршка за српски народ, поготово током бурних 90-тих година за време грађанског рата и велике економске кризе у нашој земљи. Срби који су 90-тих и после 2000-ите године напустили балканске просторе, данас су у већини случајева изузетно добро статусно позиционирани у државама где бораве и представљају неискоришћени интелектуални ресурс.
Једном речју, Срби ван Србије, поготово они који живе у европским и прекоокеанским земљама, тренутно су највећи потенцијални финансијски инвеститор у Србији, а и непресушни интелектуални потенцијал који засигурно може допринети историјском преображају српског друштва у блиској будућности. Срби из расејања се могу додатно ангажовати на помоћи угроженим Србима из региона, кроз националне пројекте.
Зато је неопходно формирање Фонда за улагања из расејања, чијим би радом руководили наши сународници из дијаспоре који су доказани експерти у сфери привреде и финансија.
Такође, у државним привредним институцијама неопходно је формирати менаџерске тимове у којима би били укључени стручњаци из расејања, који би својим искуством допринели развоју српске привреде.
У свим локалним срединама потребно је отворити Канцеларије за сарадњу са дијаспором, које би биле ангажоване на редовној комуникацији и привлачењу инвестиција из дијаспоре.
Кроз законску регулативу, омогућити пореске олакшице и финансијске подстицаје за инвестирање из дијаспоре и олакшати укључивање Срба из расејања у привредне токове у Србији, што би неминовно условило убрзани економски развој наше земље.
Да би представници нашег расејања и помислили да се врате у отаџбину, у Србији је неопходно да дође до промене целокупног политичког система. Од примарне важности је да се почне поштовати Устав и закони ове државе и да напокон све личности које су на извршним позицијама, кривично одговарају за злоупотребе свога положаја, кршење закона и пљачку државних ресурса.
Ни један успешан припадник нашег расејања који је у сређеним системима научен радној етици и поштовању закона није спреман да своје финансијске и интелектуалне капацитете улаже у криминогенизовано и коруптивно друштво. То је предуслов повратка дијаспоре у матицу.
Србија након коренитих политичких и друштвених промена мора бити спремна за организован повратак наших људи из расејања.
Република Србија мора постати правно безбедно и економски перспективно место за живот свих наших сународника који желе да се са својим породицама врате у отаџбину.
Државне институције задужене за сарадњу са расејањем морају да формирају стручне тимове из свих друштвених области које ће се наћи на помоћи потенцијалним повратницима из иностранства. Све потребне информације за повратнике морају бити доступне и редовно ажуриране на електронским платформама локалних и државних институција.
Неопходна је константна медијска промоција преко јавних средстава информисања у вези са предностима повратка наших држављана у Србију.
Сан свих искрених друштвених делатника мора бити јачање Србије и њених институција, њене суверености и независности. За то нам је потребан сваки од 5 милиона припадника нашег народа који живи ван Србије. Морамо имати национални сан који ће сањати сваки припадник српског народа без обзира где се он налази. Нова Сеоба Срба из расејања у матицу мора постати национални пројекат којег ће спроводити свака нова Влада Републике Србије.
Србија мора постати најбоље место за живот на планети!
За живот Србије!
© 2022. Српски покрет Двери