Високо образовање

Програм Српског покрета Двери

ОПШТИ ОКВИР

Аутономија универзитета и академске слободе наставника на универзитетима су цивилизацијска тековина. Дугогодишња традиција и историја универзитета потврђују да су своју значајну мисију најбоље испуњавали они универзитети који су били слободни од политичких, религијских, идеолошких и корпоративних утицаја.

Бројне догме од религијских и политичких и сада неолибералних, сударале су се вековима са слободом научног рада и аутономијом универзитета. Одговор универзитета и професора, био је, а и сада је, различит. Укључивање образовања у међународне трговинске уговоре попут Општег споразума о трговини и услугама Светске трговинске организације, све мања улагања државе у образовање, масовно студирање, закони понуде и тражње у образовању, конкуренција, франшизирање и интернационализација универзитета, интернет, променили су традиционалну мисију универзитета. Комерцијализација и приватизација универзитета су од високог образовања створили робу, „приватно добро“ и приватну одговорност, а студент постаје клијент и корисник услуге.

Пратећи ове трендове, Србија је, нажалост, негативне аспекте комерцијализације високог образовања довела до гротескних и трагичних размера. Након 2000. године долази до прихватања неолибералне парадигме и у образовању. Постепено некритичко увођење тзв. „болоњског“ процеса, квантификација знања и његово свођење на време проведено уз књигу, одузело је вредност знању и науци и свело их на робу. Сада треба поставити ново питање – шта је универзитет? Да ли је универзитет средиште теоријских наука и уметничких дисциплина, да ли је задатак универзитета истраживање и ширење знања или је универзитет постао скуп професионалних школа које спремају робу за тржиште?

Дошло је до опште дегенерације система високог образовања које је сада, након свих реформи и стратегија развоја, у много горем положају него првих година од потписивања „Болоњске декларације“.
За Српски покрет Двери урушавање система високог образовања у Србији последица је политичких интервенција у сфери високог образовања, од „болоњске“ реформе, неодговарајућег система и примене обезбеђења квалитета у високом образовању, до актуелног директног утицаја извршне власти на процес обезбеђења квалитета у високом образовању и криминализације дела овог система.

ПРОБЛЕМИ

Као најзначајније проблеме издвајамо:

  1. Општи пад нивоа захтева и квалитета студијских програма на већини факултета, што је у вези са многим факторима, између осталог са поменутом девалвацијом вредности дипломе, која се сада може купити,
  2. Последица пада квалитета студијских програма и неадекватног система обезбеђења квалитета у високом образовању је да се број доктора наука за последњих десет година повећао за 880 пута, а квалитет и број научних радова у страним часописима је у опадању, посебно на факултетима у приватном власништву.
  3. Суштинско одсуство политике развоја научног, уметничког и стручног подмлатка, одсуство праћења и заштите најбољих студената, уз одсуство политичке воље да се тим студентима пружи шанса на битним позицијама у Србији, као и да се након стипендирања за школовање у иностранство, поменути студенти враћају у Србију на конкретне позиције, низак степен улагања у истраживање и развој у Србији,
  4. Слаб учинак друштвеног ангажмана универзитетских професора и одсуство подстицаја (стимулације) истих за друштвени ангажман (стручне трибине, скупови, јавне расправе, јавна предавања, оглашавање представника академске јавности у средствима информисања о важним друштвеним, државним, институционалним, националним и другим питањима,
  5. Одсуство бриге факултета о даљој судбини радне каријере својих студената,
  6. Одлив мозгова и школовање кадрова који не намеравају да остану у Србији,
  7. Застрашујуће размере плагијаризма у научним радовима, куповина диплома, корупција у високом образовању,
  8. Непостојање механизама за најбоље искоришћење научних и уметничких резултата које постижу професори и студенти, те да ти резултати активно мењају наше друштво из дана у дан; наше резултате углавном не користимо ми сами, већ их користе људи широм света,
  9. Одсуство институционалне помоћи сопственим кадровима да остваре значајне и потребне контакте на интернационалном плану са циљем повећања резултата свог рада, повећања утицаја српских универзитета, бољег умрежавања са светом, бољег контакта са светским токовима струке,
  10. Непостојање иницијатива које преиспитују досадашње реформе образовног система и која стално спроводи јавну расправу о даљим променама и реформама које треба да се спроводе,
  11. Одсуство системске тежње да се аутономија универзитета свакодневно унапређује,
  12. Одсуство тежње да Београдски универзитет поврати своју конфисковану имовину, као и да овај али и други универзитети стекну нову имовину и нове легате, из којих ће се у будућности финансирати,
  13. Избацивање Србије из Европске асоцијације за обезбеђење квалитета у високом образовању (ENQA),
  14. Нарушавање аутономије универзитета Законом о високом образовању из 2017. године (мешање извршне власти у процес обезбеђења квалитета),
  15. Процес акредитације је скуп, плаћају га факултети (тј. студенти) нетранспарентан је и подложан корупцији, а Национално тело за акредитацију (НАТ) је под непосредном контролом извршне власти,
  16. Нема међународне акредитације домаћих универзитета,
  17. Суштинско неспровођење меритократије, селекције најбољих кадрова, избори у звања на основу колегијалности, са јасним монополским позицијама појединих професора који поседују избор у звања у ретким научним и уметничким областима,
  18. Неусклађеност избора у звања на универзитетима и непостојање акредитационе контроле избора у звања као и провере звања и рада редовних професора,
  19. Непотизам у високом образовању створио је од факултета династичке феуде, а факултети су постали „утврђења подобних“ у које је немогуће ући без подршке изнутра,
  20. Случајеви незаконито изабраних декана појединих факултета, који су годинама на функцијама упркос очитом кршењу закона,
  21. Слабо познавање српског језика и књижевности од стране студената,
  22. Слаби домети у извођењу наставе на светским језицима (пре свега на енглеском, као најважнијем), слабо познавање енглеског језика (сваки студент по завршеним студијама би морао да има бар Б2 ниво знања енглеског и то у реалности),
  23. Слаби домети у области извођења наставе на даљину, не постоји стратегија развоја или набавке софтверских алата и помагала за дигитализацију наставе, за наставу на даљину,
  24. Неусклађеност рада и деловања државних и приватних факултета, непостојање довољно усклађених критеријума и међусобног мониторинга, размене искустава…,
  25. Комерцијализација високог образовања довела је до стварања факултета чији су власници или делови менаџмента директно повезани са извршном влашћу (СПС – МЕГАТРЕНД, СНС – Факултет за друштвене науке) који образују политичке кадрове и специјализују се за брзо долажење до диплома на свим нивоима студија.
  26. Лош студентски стандард, лоши услови у студентским домовима, потпуна неискоришћеност студентских домова у летњем периоду.

РЕШЕЊА

  1. Гарантована аутономија универзитета, факултета и високих школа (измена Закона о високом образовању и ослобођење универзитета од утицаја извршне власти),
  2. Гарантовани квалитет високог образовања, професорског кадра и студијских програма, применом свих инструмената из процеса обезбеђења квалитета (накнадна ревизија извештаја о избору наставника сарадника, акредитационе контроле избора у звања…)
  3. Међународна препознатљивост свих наших универзитета, као и професора и студената,
  4. Боља материјална и друштвена позиција универзитетских професора, али позиција која подразумева њихову много већу моралну, професионалну и материјалну одговорност, уз веће обавезе доприноса друштвеној заједници,
  5. Одвајање министарства за високо образовање, науку и технолошки развој од министарства просвете,
  6. Бирање чланова савета универзитета и факултета на основу јасних стручних и моралних критеријума,
  7. Ограничење броја мандата декана на два,
  8. Јасно разликовање професорског (педагошког) и научно-истраживачког рада на факултетима,
  9. За дипломце државних факултета треба да води бригу држава развијајући „каријерне центре“ који би били спона између образовања и привреде,
  10. Сви студенти који стичу право да упишу наредну годину морају имати приступ јефтиним и дугорочним студентским кредитима и стипендијама, који би покривали и школарине и трошкове студија; враћање тих кредита или ослобађање студената од обавезе враћања, могло би да буде у вези са одлуком студента да остане у Србији, тј да се запосли у Србији уместо да емигрира,
  11. Бољи услови студирања и живота за време студирања,
  12. Посебан статус за талентоване студенте и обезбеђено запослење за најбоље студенте у складу са националним интересима останка младих образованих у земљи,
  13. Директна подршка младим брачним паровима који истовремено стварају породицу и студирају са посебним акцентом на подршку младим мајкама које студирају – да материнство и образовање више никада не буду конфронтирани,
  14. Обезбеђена пуна мобилност наставника и студената, у земљи и иностранству,
  15. Уједначавање критеријума за напредовање наставника и сарадника без обзира на облик власништва над универзитетом,
  16. Императивно регулисање сукоба интереса и непотизма у стицању сарадничких и наставничких звања,
  17. Увођење института „узбуњивача у образовању“,
  18. Увођење института накнадне провере стечених диплома, академских титула и наставничких звања, укључујући верификацију звања редовних професора у петогодишњем периоду.
  19. Потпуна транспарентност у процесу акредитације, независност и професионалност акредитационог тела,
  20. Усаглашавање факултетских курикулума са онима на признатим универзитетима у иностранству, обавезна међународна акредитација српских универзитета,
  21. Развој свих облика дигитализације наставе и дигиталне доступности научних и уметничких радова, као и најшире базе свих типова литературе,
  22. Свођење броја универзитета на разумну меру;
  23. Незастаревање поступака за утврђивање одговорности менаџмента факултета и универзитета за злоупотребе и кршење закона, у складу са вишим правним актима,

Ово су само најкрупније мере које хитно треба увести како би се зауставило даље пропадање високог образовања. Тек након овог поновног оживљавања универзитета и високог школства у Србији биће могућа промоција знања као друштвене вредности, задржавање најквалитетнијег дела становништва и повратак оних који су већ у економској емиграцији. Овим мерама бисмо постигли да високо образовање буде главна друштвена вредност и мотив за даљи развој националне компоненте српског друштва у целини.

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: